Autorski tekst Vuka Draškovića: Knjiga o Ibarskoj magistrali stalno se piše, to je svedočanstvo o svim žrtvama Službe smrti – Lični stavovi

Knjiga o Ibarskoj Magistrali piše se i kad se ne piše, i kad se govori i kad se ćuti, i neće joj umaći nijedan krivac niti tajna.

Kao i sve knjige o velikim zločinima, ona ne može imati ni kraja ni poslednjeg izdanja, jer nikada ma koje pero, svedočenje, krik ili presuda ne mogu kazati sve o 3. oktobru 1999. godine.

Bila je nedelja. Mašinerija smrti jedne države upućena je na Ibarsku Magistralu sa zadatkom da taj drum pretvori u giljotinu.

Desetine raznih vozila, uključujući i kamion-tenk natovaren peskom i eksplozivom, helikopteri, vodovi tajne policije predvođeni generalima i pukovnicima, izveli su krvavi pir ubistva četiri čoveka, dok su, u sportskoj opremi, išli na izlet. Onaj peti, koji ovo piše, čudom nekim je preživeo.

Užasno je i sećati se. Kao u paklu, ne znajući da su svuda oko mene ubice, dok mi je Vesko umirao na rukama, zvao sam u pomoć Zvonka, Gagu i Vučka, koji su na taj izlet, na Ravnu Goru, išli kolima iza mene. U plavoj trenerci, šetkao se razbojištem i nekom, telefonom, javljao: „Đubre je živo“. Mislio sam da on misli na vozača kamiona. Kasnije ću saznati da je to bio general, policijski zapovednik Beograda, i da je mislio na mene. Kasnije će se otkriti i da su se ubice, odmah po masakru, okupile u jednoj krčmi, da proslave.

Zbog svega što je četvorostrukom ubistvu prethodilo, načina na koji je izvršeno, kao i onog što se kasnije događalo i događa se i dalje, Ibarska Magistrala prestala je da bude ime jednog puta. Postala je simbol zločina, a u strane jezike ušla je pod značenjem: državno ubistvo, državni terorizam.

Taj pojam, terorizam države, posle Magistrale probija se i u jezik Srba, iako su otpori ogromni, jer je u Srbiji, i danas, mnogo onih koji zločin vlasti, zločin države, doživljavaju kao pravo države. Osim toga, pod vlašću Slobodana Miloševića, u ratovima u kojima je zemlja okićena grobovima, ljudski život izgubio je i svoje samo vrednosno značenje.

Komanda smrti očekivala je da će se ogromna većina onih koji su se pred Srbijom i svetom šepurili kao protivnici Slobodana Miloševića radovati ubistvu na Ibarskoj Magistrali, jer će u tom zločinu oni sagledavati šansu za sebe. I tako je i bilo. Strašno, ali istinito. Preko grobova mojih najdražih i najboljih, hijene u opoziciji pohitale su u svoju promociju.

Knjiga o Magistrali ne može zaobići istinu da niko od lidera takozvanih antirežimskih stranaka, osim jednog, nije došao u kuću porodica ubijenih da izjavi saučešće, niti se pojavio na sahrani Veska, Zvonka, Gage i Vučka. Većina njih nisu, čak, ni poslali telegrame, iako su to, po zovu lične savesti i uz rizik od kazne, učinili i neki Miloševićevi ljudi.

U šoku, na meti krvnika i napušten od „saveznika“, Srpski pokret obnove zatražio je od mene polumrtvog da zaboravim sve, da pređem preko svega i da objedinim opoziciju. Srce se opiralo, ali izbora nisam imao. I tako je, 10. januara 2000. godine, sto dana posle Magistrale, stvoren DOS – Demokratska Opozicija Srbije. Ja sam kumovao imenu i programu. To mi je jedan od najtežih dana u životu. Sa fanatičnom strašću, takoreći svi nastojali su da zajednički dokument zaobiđe zločin na Ibarskoj Magistrali ili da on bude spomenut razvodnjeno.

Tako su se ponašali i na velikom mitingu DOS – a, na beogradskom trgu Slobode, 14. aprila 2000. godine. Iako je taj protestni skup održan pod parolom otpora građana Srbije državnom terorizmu, niko od devetnaest lidera opozicionih stranaka i udruženja, osim mene, nije ni spomenuo terorizam i Magistralu.

Čaša žuči bila je prepunjena, ali su me sa svih strana prisiljavali da, i dalje, budem slep i nem. I tako su, dva meseca kasnije, u mom stanu u Budvi, ubice sa Magistrale pucale na mene. Oružije im je napunilo i sramno držanje opozicije, kao i javno ruganje Srpskom pokretu obnove zbog svakodnevnog podsećanja na masakr na Magistrali.

To su najbolje znali Mirjana Marković, Slobodan Milošević, Radomir Marković i Legija, glavni komandant ubica. Siguran sam, međutim, da su bili više nego začuđeni, najprijatnije začuđeni, saznanjem da niko od lidera DOS – a, koalicije koju sam stvorio radi rušenja državnog terorizma u Srbiji, nije otišao u Budvu, da me obiđe posle atentata. I ne samo to. Niko, sem dvojice, nije mi ni telefonirao, a Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica još su se, javno, i rugali mojoj tragediji.

Knjiga o Magistrali, koja se piše sama, knjiga je i o Slavku Ćuruviji, Ivanu Stamboliću, Dadi Vujasinović, sudiji Nebojši Simeunoviću, Branivoju Milinoviću, Miodragu Nikoliću, Peđi Starčeviću, Oliveru Ivanoviću, srpskim đacima streljanim u kafiću „Panda“… svim žrtvama Službe smrti.

Odakle mi, pitaju mnogi, snaga da se, posle svega, borim i dalje? Crpem je iz bola koji ne prestaje ni u snu.

Ubijeni na Magistrali sa mnom su bili i na Kosovu Polju, 29. septembra 1990, kada je Milošević naredio da budem kamenovan. Sa mnom su bili i 9. marta 1991, i na Vidovdanskom saboru 1992, i one vartolomejske junske noći 1993, i za vreme tromesečnih protesta tri godine kasnije, i na Preobraženjskom mitingu 1999, i svih onih meseci kada su padale bombe na Srbiju. Pratili su me i u Jasenovac, oktobra 1990, kada smo otpevali Vječnuju pamjat na tom najvećem grobu srpskog naroda.

Sa mnom su bili i 3. oktobra 1999, kada su Slobodan Milošević, Mirjana Marković, Milorad Ulemek Legija, i još celi vodovi razbojnika, napravili njihov Jasenovac na Ibarskoj Magistrali.
Ubijeni me posećuju u košmarnim snovima, koji ne prestaju. Teše me da su oni živi, da sam u zabuni.

Nema zabune. O krvavim magistralama jednog terorističkog režima, danas ima mnogo laži, i počasti za zločince. Ima slave za njihove zaštitnike i saučesnike.

Knjiga o Magistrali knjiga je i o tome svemu. Ona se piše Ovde i Gore. Ona određuje i kaznu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.