Vučićev režim bez Vučića – Jasmina Lukač

Njima pripada nulto političko i istorijsko vreme Srbije u 21. veku, i oni su to iskoristili, oblikovali prema sebi sprsku politiku, unoseći svoja pravila kontrole društva i stvarajući sebi poželjnog političkog neprijatelja.

Brutalno ili umekšano, ali u tome su bili ništa manje uspešni nego recimo Titov komunistički režim. Počeli su sa hapšenjima pre 14 godina u ranoj fazi, zrelu su dočekali sa udeljivanjem milosti.

Kao i u zreloj fazi Titovog režima, Vučić može biti bez formalne uloge, režim će ipak nastaviti da traje.

Nema sudbinski uticaj ni to što se na ulici, u svakodnevnom životu, jasno vidi opšta atmosfera nepoverenja i sprdanja sa režimom. I 70-tih i 80-tih godina prošlog veka je bilo slično, s tim što je stega bila jača, kao i licemerje lažne vere u besklasno rajsko društvo. Titov režim je srušio spoljni geopolitički udar, dokrajčen je nešto kasnije, a Vučić je dospeo do toga da to važi i za njegov.

Iako je u nedelju uveče kada je podnosio ostavku delovalo da je prvi put pokazao neko iskreno osećanje – dirnutosti nad sopstvenom sudbinom, Vučić može mirno da zakonski ne bude neko vreme na vlasti.

Sve i da Studentska lista osvoji sama većinu u Narodnoj skupštini, što je sa ovakvom njihovom kampanjom sve manje moguće, Vučićev režim će nastaviti da traje, njegove stubove ta nova profesorka vlast uprkos svim obećanjima neće biti u stanju da sruši, oni su spolja poduprti mnogo čvršće nego što nam se čini.

Ipak, budući da je i Titov režim, jako zaljuljalo pre kraja, omladinsko glasilo Mladina, tih sada već davnih godina, i podržavaocima SL ostaje nada da je režim koliko se ukorenio, isto toliko sa druge strane i istrulio.

To bi međutim, morali da budu u stanju i da jasno prikažu i pokažu ne sebi i ne SNS-u, nego prosečnom čoveku, građaninu Srbije koga sa takvom nasladom poneki zovu tek žiteljem, živuljkom takoreći, koji se slučajno zadesio na ovom prostoru.

Posebno je naopako do čudovišnosti, poređenje TV predizbornog duela na koji dolazi i predstavnik vlasti sa ulaskom nasilnika u sigurnu kuću. Jer, smisao sigurne kuće nije valjda da se večno živi u njoj, već da se privremeno smesti dok se ne osposobi da se odbrani, pruži otpor i reši nasilje trajno.

Ako se otpor ne može pružiti na tom mestu, pred licem publike, kako li je tek onda moguće da se to učini bilo gde van očiju javnosti. Rečju, ako se rečima ne možete suprostaviti u politici, čime ćete onda?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.