“Nije slučajnost što je Vučić podneo ostavku nakon razgovora sa Putinom”: RIA Novosti o izbornoj kampanji u Srbiji “čiji ishod nije očigledan” – Svet

Sada već bivši predsednik Aleksandar Vučić podneo je ostavku a pre toga je telefonom razgovarao sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom. Između ova dva događaja postoji direktna veza, navodi Dmitrij Bavirin u kolumni za RIA Novosti.

Da Vučić nije uspeo da dobije Kremlj, čitava operacija bila bi na ivici propasti. A cena neuspeha nije mala: srpska država.

Vučić odlazi da bi ostao, piše dalje.

Umesto da odsluži do kraja svoj poslednji predsednički mandat, planira da bude izabran za premijera. Uopšte nije važno kako se njegova funkcija zove: dok god je deo sistema, biće njegov gospodar. Čak i ako postane portir, pitanja će se i dalje rešavati preko njega.

Ali pod jednim uslovom: vladajuća Srpska napredna stranka mora da pobedi na parlamentarnim izborima 25. oktobra. U suprotnom, izgubiće sve.

Ovo je prva parlamentarna kampanja posle mnogo godina čiji ishod nije očigledan. Naizgled, Vučić i njegova ekipa imaju veće šanse i viši rejting, ali i prošle i ove godine više puta se činilo da su dani njegove ere odbrojani, a da je vertikala srpske vlasti visila o koncu: pretnja gospodaru u Beogradu vidljiva je čak i kada ne želite da je vidite.

Na trgovima, gde se emituje Vučićevo obraćanje, ljudi ispaljuju vatromet i uzvikuju „pobeda!“ – to su njegovi protivnici. A potpise za registraciju vodeće opozicione snage na izborima preneli su u maršu kroz čitavu prestonicu. Ta snaga nosi naziv „Studentska lista — Studenti pobeđuju“. Zato i uzvikuju „pobeda“, a ne zato što žele da požuruju događaje.

Vučića pokušavaju da pobede već gotovo dve godine. Otkako je 16 ljudi poginulo prilikom urušavanja nadstrešnice na rekonstruisanoj železničkoj stanici u Novom Sadu, Srbija se tresla od protesta, koji su najpre zahtevali borbu protiv korupcije i poboljšanje infrastrukture, a potom i promenu vlasti.

Jezgro protesta zaista su činili studenti, a njihovu listu predvodio je novisadski profesor medicine Ilija Srdanović. U slučaju uspeha opozicije na izborima, on će postati premijer.

Kao političar, Srdanović nije Vučićev konkurent. Vučić kao političar ima malo ravnopravnih konkurenata na celom Balkanu. Pre četvrt veka planirali su da ga pošalju u Hag zajedno sa Slobodanom Miloševićem, ali je umesto toga dočekao slom mnogih svojih neprijatelja, uprkos tada izgubljenom ratu.

To je istinski talenat, poznat po svojoj sposobnosti da vodi dvostruku politiku, da sedi na dve, a ponekad i više stolica istovremeno. Čak je i u govoru o odlasku sa funkcije citirao i Vinstona Čerčila i Si Đinpinga.

To nije kritika zbog dvoličnosti, već pre divljenje. Kao lider siromašne zemlje koja je dušom uz Rusiju, a telom u Evropi, Vučić je upravo onakav kakav treba da bude a Srbima njegova politika odgovara: da se ne posvađa ni sa Moskvom, ni sa Briselom, ni sa Vašingtonom (zbog Kosova), ni sa Pekingom (zbog investicija).

Zato Vučićev glavni protivnik neće biti lider uporedivog političkog formata, niti želja dela društva (koji se, uzgred, smanjuje) za ulaskom u EU, već zamor od jedne političke epohe.

Zamerke Srba na račun predsednika podsećaju na unutrašnje kritike bivšeg premijera Mađarske Viktora Orbana, koji je bio istinski narodni tribun sa popularnom politikom, ali je ipak izgubio izbore, iako je ranije stabilno pobeđivao. U Srbiji se tas na vagi takođe može nagnuti na bilo koju stranu.

U tom smislu, od ključnog značaja su cene gasa. Ako su tržišne, za Srbe su previsoke. Njihova ekonomija u velikoj meri zavisi od ovog energenta, a ugovor sa Rusijom o isporukama po povlašćenim cenama isticao je 30. septembra.

Da je Vladimir Putin odbio da produži ugovor, duga politička karijera Vučića mogla bi da se završi za mesec dana: rast cena ne bi bio samo udarac za Srbiju, već i pokazatelj da stari lider više ne može da održava partnerske odnose sa Moskvom.

Ali on može.

„Građani Srbije treba da znaju da ćemo i dalje imati dobru, nisku cenu gasa – 318 evra za hiljadu kubnih metara, umesto da plaćamo tržišnu cenu od 868 evra“, napisao je Vučić na društvenim mrežama nakon razgovora sa Kremljom. To je i bilo očekivano.

Ista osobenost unutrašnjopolitičke zbrke u Srbiji istovremeno je čini složenijom – ali i pojednostavljuje situaciju u celini, ako se na nju gleda iz Moskve.

Za razliku, na primer, od ukrajinskog Evromajdana 2013–2014. godine, srpski protesti nisu ni antiruski ni proevropski. Strane se ne mogu podeliti prema odnosu prema Rusiji, jer u opoziciji ima mnogo rusofila, dok se među Vučićevim saradnicima nalaze i rusofobi. Kada su na protestima predsednika napadali kao otpadnika, prijateljstvo sa Rusima pominjano je kao nešto od čega je navodno odustao.

A profesor Srđanović iznova naglašava da članstvo u Evropskoj uniji nije njegov prioritet; njegov prioritet je egzistencijalni opstanak zemlje. Ko god da pobedi na izborima, moraće svesno da se priprema za rat, jer sadašnje rukovodstvo Kosova planira da nastavi sa rasparčavanjem Srbije, tvrdi Bavirin.

Zato Brisel otvoreno ne podržava nikoga – ni Vučića, ni studente. Ali snage koje su orijentisane ka EU podržavaju Studentsku listu. A u slučaju da opozicija ipak formira vladu, evropski komesari će prilično zadovoljno trljati ruke: Srbiju planiraju da uvuku u sferu svog apsolutnog uticaja ne naglim potezom, već postepeno i neprimetno, a nova vlast će u tom pogledu biti popustljivija od iskusnog Vučića.

A krajnji cilj Zapada na Balkanu od 2014. godine se ne menja: izolacija regiona od ruskog uticaja i potpuno uključivanje u NATO. Srbi za to nisu spremni, ali Evropljani će ih pripremati, dok Vučića doživljavaju kao prepreku.

Upravo zbog toga je odluka Rusije o produženju povlašćenih cena gasa prilično jednostavna, posebno u okolnostima kada postoje količine gasa koje zbog sankcija nemaju kome da budu prodate.

Bilo bi teže odgovoriti „da“ kada bi se srpski majdan gušio u rusofobiji, a odnosi Moskve i Evropske unije bili normalni i funkcionalni. Ili u slučaju kada bi podrška jednoj strani na izborima značila konfrontaciju sa drugom nakon njenog dolaska na vlast.

Ali u Srbiji Rusija nije podržala Vučića. Rusija je podržala Srbiju i Srbe, koji, svesni svoje zavisnosti od gasa, to ni u kom slučaju neće doživeti kao mito, čak i ako preziru vlast u svojoj zemlji.

Druga je stvar što tu vlast možda preziru mnogo više nego što optimisti misle. Pa bi se kasnije, kada već bude prekasno, moglo reći: ciljali su na Vučića, a pogodili Srbiju.