Kako je u septembru i oktobru 2000. godine polako padao Milošević, te na kraju i pao – Lični stavovi

Zvanično, izborna kampanja opozicije počela je 1. septembra 2000. konvencijom u Sava centru. Pod sloganom „Mi pobeđujemo – svi dobijaju“, Vojislav Koštunica potpisao je „Dogovor sa Srbijom“, u kome je obećao da će se založiti za ukidanje sankcija, vraćanje zemlje u međunarodne institucije, doslednu primenu Rezolucije 1244.

„Potrudiću se da u skladu s Božjim i ljudskim zakonima promenim nabolje našu zemlju i neću dopustiti da mene vlast promeni“, naglasio je Koštunica.

O ovom događaju govorio je redakcijski komentar Danasa pod naslovom „Konvencija razumnih“:

„Partijske konvencije, tamo gde se redovno drže, obično nisu ništa drugo do oblik političkog rituala sa šljaštećim efektima iz kojeg se ne može politički pročitati ništa više nego što se o dotičnoj partiji već zna.
U našim okolnostima odavno ništa više nije ni obično ni normalno, a ponajmanje konvencionalno. Tako je i konvencija DOS održana u petak u velikoj dvorani Sava centra prepunoj oduševljenih ljudi bila mnogo više od rituala. Naravno, ne samo zbog toga što je po prvi put na našim prostorima od njih pozajmila ime.
Ovakav utisak opravdava pre svega poređenje sa sličnim skupovima drugih izbornih takmaca koje se samo po sebi nameće. Pre svega zbog upadljivog odsustva borbene retorike i ponižavanja protivnika koji je u svim tim pokličima – naravno, ništa drugo do najgori neprijatelj.
Demokratska opozicija Srbije, kroz govor zajedničkog predsedničkog kandidata, razborito i pomirljivo ’da bismo opstali’ poručuje sasvim suprotno – ’neće biti revanšizma ni likovanja nad onima koji su drugačije glasali’ niti ’pobednika i poraženih’.
Još kapitalnija razlika uočava se kod potpisivanja ’dogovora sa Srbijom’ u kome se propagandi za večiti ostanak na vlasti kako zemlja ne bi propala, suprotstavlja princip smenljivosti izražen u međusobnoj obavezi ’mi smo dužni da ispunimo svoja obećanja, a građani da nas smene, ako tako ne bude’.
I konačno – bez ulaženja u pojedinosti ’zakletve’ dr Vojislava Koštunice u kojoj se, uz visokonaponsko uzbuđenje, mnogo snažnije osećao ’državnički kvasac’ – dovoljno je primetiti da je, podržan od svih, nadrastao mnoge streotipe koji o njemu kao političaru važe.
Ili se to dešava upravo zato što se svi prvi put saglašavaju da je ’prvi’ samo ’jedan od nas’.
Nema sumnje da događaj u Centru Sava ohrabruje nade svih koji veruju u promene. I pored toga, ostaju i ona mučna pitanja koja se sama po sebi nameću stave li se ovakvi događaji u kontekst naše mračne medijske situacije i nasilništva onih koji se propagiraju, između ostalog, ili pre svega, i batinom.
Uprošćeno rečeno – koliko će naime još ljudi, osim onih 4 do 5 hiljada prisutnih konvenciji, saznati za razloge zbog kojih je njima tamo bilo lepo i zbog čega su se osećali ljudski? Opoziciji ostaje da se nada da, zbog same želje za promenom, to mogu razumeti i mnogi koji nisu prisustvovali Konvenciji i da se bori da ih bude što više.“ (4. septembar 2000)

S druge strane, iz režimskih krugova stizali su glasovi da se narod već opredelio, da je Miloševićeva pobeda sasvim izvesna. O tome je govorio redakcijski komentar „Levičarski hepening“:

„U nedelju, kasno popodne, visoka delegacija srpsko-jugoslovensko-crnogorskih levičara trijumfalno je kandidovala Slobodana Miloševića za predsednika SRJ. Uz ostalu dokumentaciju, Saveznoj izbornoj komisiji predato je 1,593.825 potpisa građana koji daju podršku kandidatu SPS, JUL i SNP CG. Gensek socijalista Gorica Gajević je tom prilikom slavodobitno izjavila da je to deset puta više nego što su prikupili svi ostali predsednički kandidati.
– Jasno je onda – rekla je Gajevićeva – da će 24. septembra opšti zahtev i opšta volja da Slobodan Milošević bude predsednik SRJ biti potvrđeni.
Fascinirani brojem prikupljenih potpisa, predstavnici promiloševićevskih stranaka već su svog kandidata proglasili pobednikom, isključujući svaku mogućnost da bi birači kad se suoče s diskrecijom biračkog mesta mogli i drugačije da se opredele, nego kad autoritativni partijski aktivisti zatraže od njih da svojim potpisom podrže voljenog predsednika.
Najotvorenije nipodaštavanje instituta tajnog glasanja izrazio je predsednik JUL LJubiša Ristić.
– U ovoj ’anketi’ mi imamo imena i prezimena i matične brojeve, dakle, jasnu identifikaciju (sic!) ko je dao podršku Slobodanu Miloševiću – izjavio je Ristić. Formalni čelnik JUL nije rekao šta mogu očekivati oni koji su identifikovani kao protivnici Miloševića i koliko je oprez i strah ljudi u ovom zlom vremenu pomogao da podrška režimskom kandidatu bude tako impresivna.
Čitav hepening upriličen povodom podnošenja Miloševićeve predsedničke kandidature trebalo je da stvori utisak da su izbori 24. septembra puka formalnost, jer se već sve zna. Miloševićevi režimski levičari su na taj način još jednom pokazali da se nisu emancipovali od vlastite totalitarne prošlosti i iskreno prihvatili višepartijsku demokratiju kao najbolji (ili bar najmanje loš) oblik političkog organizovanja društva. Isfabrikovana podrška masa voljenim liderima za njih je merodavnija od teško kontrolisane ćudi individualnog građanina sakrivenog iza paravana na biračkom mestu. Zato je san svakog velikog vođe da što manje zavisi od anonimnih glasača i da mandat dobija od širokih narodnih masa. U slučaju predstojećih jugoslovenskih izbora, gensek socijalista – kako vidimo – već zna šta je ’opšti zahtev i opšta volja građana’. Iz njene vizure nezamislivo je da bi individualna volja mogla biti i drugačija od te ’opšte’, oblikovane manipulacijama državnih medija i sve grubljom političkom represijom.
Naravno, režimska priča da se ishod septembarsih izbora već zna motivisana je opasnom namerom da se zaista ni po koju cenu ne dozvoli pobeda ’izdajničkih NATO partija’. Ako se desi da individualni građani na biralištima ne uvaže ’opšti zahtev’ koji je tako jasno formulisala Gorica Gajević, onda izborne rezultate svakako treba korigovati, a te korekcije će biti uverljivije ako se prethodno stvori utisak da se ’narod već opredelio’. Aktuelna vlast je, verovatno, ubeđena da sve čini u ime naroda, ali bi valjalo da, ipak, pusti narod da sam na biralištima izabere novu vlast.“ (5. septembar 2000)

Međutim, istraživanja su ukazivala da je podrška većine otišla na drugu stranu. Vlast je sve činila da spreči po nju neprijatan rasplet, od biračkih spiskova i sastava izbornih komisija, preko agresivne propagande u državnim medijima, sve do priča o međunarodnim zaverama protiv SRJ. Tako je Goran Matić, savezni ministar za informisanje, obavestio javnost o pripremljenoj operaciji pod nazivom „Kraljev čaj“. Po njoj, 1.500 policajaca iz Republike Srpske došlo bi u izbornoj noći u Beograd i hapsilo predstavnike vlasti, a velika grupa Albanaca, obučena u uniforme vojske Jugoslavije, u dogovoru s delom opozicije došla bi do Niša kako bi pokazala da je vojska na strani antimiloševićevih snaga. Na pitanje novinara Danasa na koji deo opozicije misli, Matić je odgovorio:

„List Danas je deo tog scenarija i uključen je u sve aktivnosti. Danas vodi prljavu kampanju protiv SRJ.“ (14. septembar 2000)

Ivan Marković, sekretar za informisanje JUL, otišao je najdalje u optužbama na račun nezavisne štampe:

„Dnevni list Blic radi kao službeni list NATO, a pridružuju mu se i dnevnici Glas javnosti, Pobjeda i Danas, kao i nedeljnik Vreme.“

Na istoj tribini u beogradskoj opštini Rakovica, Marković je nekontrolisano napao i lidere opozicije:

„Šef NATO za Jugoslaviju je Zoran Ðinđić, ali on nije mogao da postane kandidat jer je njegova saradnja s NATO bila očigledna i neposredna do intimnosti. Onda su pronašli malog Ðinđića, Vojislava Koštunicu, koji je nekad iznosio stavove koji su ličili na patriotske. Koštunica je danas samo miš na Ðinđićevom koncu.“ (15. septembar 2000)

Nedelju dana pred izbore, Danas je na dve strane objavio razgovor s predsedničkim kandidatom Vojislavom Koštunicom. Pod naslovom „Teško mogu da zamislim da Milošević može da pobedi, a još teže da prizna moju pobedu“, Koštunica je, u razgovoru s Mirjanom Vujović, istakao:

„Ovi izbori su dobili drugačiji tok onog trenutka kada je Slobodan Milošević rešio da neustavno promeni Ustav, da raspiše predsedničke izbore i da se na njima kandiduje. Srbija je to shvatila kao veliku uvredu. Dosadašnje uvrede i Miloševićevo inaćenje sa Srbijom su nekako prolazili, ali su se bes, srdžba i gnev skupljali. Narod je ovo shvatio kao izazov. Ovom narodu je strašna uvreda sasuta u lice kada je neko ko stoji iza najvećih od svih nesreća i zala koja su zadesila ovaj narod u poslednjih deset godina uradio ono što je sada uradio Milošević da bi sačuvao vlast. Javnost je tražila ličnost koja najviše odgovara njenim zahtevima, koja ima najviše izgleda u obračunu s Miloševićem. Pokazalo se da je politika koju je vodila Demokratska stranka Srbije i ja u proteklim godinama politika koja može da okupi i tvrde demokrate i demokratske nacionaliste u najboljem smislu reči, ljude koji su imali mnogo toga da kažu na račun Miloševića, pritom ne štedeći ni režim u Vašingtonu. To je politika – ni Bela kuća ni Beli dvor. U nekoj drugoj prilici i drugim okolnostima, kandidat bi možda bio neko drugi i pitanje je da li bih ja uopšte bio u politici punih deset godina ili bih se bavio istraživanjima u nauci – kaže u razgovoru za Danas Vojislav Koštunica, predsednik DSS i kandidat Demokratske opozicije Srbije za jugoslovenskog predsednika.

Šta će se dogoditi ako Slobodan Milošević pobedi na izborima?

– Mislite stvarno da pobedi? To teško mogu da zamislim.

Možete li da zamislite da sadašnji predsednik SRJ prizna vašu izbornu pobedu i povuče se s tog mesta?

– To još teže mogu da zamislim.“ (16-17. septembar 2000)

Iz dana u dan, kako su se približavali izbori, tiraž Danasa je značajno rastao. Granica je bila samo količina papira do kojeg smo mogli da dođemo. Istovremeno, naše elektronsko izdanje postalo je najposećeniji medijski sajt u Jugoslaviji, ispred podgoričkog nedeljnika Monitor, Nedeljnog telegrafa i agencije Beta, a s čak šest puta više posetilaca nego Blic ili Glas javnosti.

Poslednji skupovi pred izbore održani su 20. septembra, socijalisti u hali Arena (tada je to još bio Limes), a opozicija na platou ispred Savezne skupštine pred oko 200.000 građana. Slobodan Milošević je oštro napao opoziciju tvrdeći da je ona „lokator zadužen za razaranje zemlje i instaliranje NATO pakta“. Vojislav Koštunica je uzvratio: „Jadna je država čija sudbina zavisi od jednog jedinog čoveka. Jadna je država čije blagostanje zavisi od jednog jedinog čoveka, jadna je država čija odbrana zavisi od jednog jedinog čoveka. Jadna je država koja je talac jednog jedinog čoveka. Mora da je zastrašujuće i teško biti taj jedan, jedini čovek. Priznajem da bih se ja u takvoj prilici povukao. Ali, Slobodan Milošević ne želi.“

Dan nakon izbora, 25. septembra 2000, Danas je osvanuo s ogromnim naslovom preko cele prve strane: „DOS: POBEDA!“. Svih 66.000 primeraka lista je planulo za dva sata. Međutim, odmah se naslućivalo da će doći do komplikacija. Naime, Čedomir Jovanović je izjavio da je Koštunica osvojio 57 odsto, a Milošević 33 odsto. S druge strane, Nikola Šainović informisao je da je, po prvim podacima, Milošević dobio 50,28 odsto, a Koštunica samo 30,76 odsto. Iz svih velikih gradova stizali su izveštaji o velikoj pobedi opozicije.

Već dva dana kasnije, svi donekle koriguju prve procene. Jovanović kaže da Koštunica ima 55,3 odsto, a Milošević 34,37 odsto, odnosno milion glasova manje. Socijalisti saopštavaju da je Milošević dobio 45 odsto glasova, a Koštunica 40 odsto. Savezna izborna komisija ćuti. Opozicija upozorava unapred: drugog kruga za DOS neće biti!

„Trijumf druge Srbije“ bio je naslov redakcijskog komentara:

„Demokratska Srbija je konačno uspela da sabere snage i osvoji krupan politički poen. Pokazalo se da godinama manipulisana javnost, ipak, ume da prepozna ozbiljnu demokratsku alternativu kada se ona zaista pojavi na političkoj sceni. Posle pojave desetina stranaka, njihovih deoba i udruživanja, DOS se u relativno kratkom vremenu nametnuo kao zrela politička snaga kojoj je izmučena Srbija poverovala da je u stanju da donese promene.
Noć posle izbora svima je jasno da svi znaju ko je pobedio, ali režimska kvazi levica – dosledna svom maniru ignorisanja stvarnosti i njene zamene vlastitim projekcijama – odugovlači da to prizna. Kako se moglo zaključiti iz poslednjih jutarnjih konferencija za štampu u sps-julovskim štabovima, levičarski izborni majstori još nisu sasvim ’odustali’ od Miloševićeve pobede u prvom krugu, a verovatno bi se zadovoljili i kakvim-takvim natezanjem drugog kruga. Čak i ako uspeju u tome, ostaje neoboriva činjenica da je 24. septembra na predsedničkim, parlamentarnim i lokalnim izborima trijumfovala jedna drugačija Srbija – ona koja je svih proteklih godina ukazivala na pogubnost Miloševićeve autoritarne, arogantne politike koja je ovu zemlju dovela u sukob s vodećim zemljama sveta.
Hoće li protagonisti ove pogubne politike imati toliko istorijske odgovornosti da, suočeni s ovakvim izbornim porazom, odu sa vlasti bez izazivanja novih kriza u zemlji – ostaje da se vidi. Povlačenje policijskog kordona s beogradskog Trga Republike koji je trebalo da obezbeđuje režimsku proslavu fantomske izborne pobede simbolično nagoveštava da bi ulazak Srbije u demokratiju, ipak, mogao biti miran i civilizovan, čemu bi trebalo da se raduje svaki iskreni patriota. Naravno, iskustvo s aktuelnim režimom kazuje da ne treba isključiti ni drugačije, dramatičnije rasplete.
Specifičnost jugoslovenskog državnog provizorijuma ogleda se i u tome što aktuelni vlastodržac i njegova garnitura imaju još jedan bastion moći u koji se mogu preseliti i zadržati, do daljnjeg, praktično sve poluge vlasti. To je, naravno, republička država, koja je i dalje pod kontrolom SPS i JUL. Jedini logičan i politički odgovoran potez posle ovakvih pomeranja u raspoloženju biračkog tela bilo bi što skorije raspisivanje republičkih izbora. I mimo svoje volje, vlast će morati da to učini najkasnije tokom iduće godine, što znači da će najverovatnije do tada trajati i bitka za demokratski preobražaj Srbije.
Više nego ikad do sada, čini se da demokratija može i ovde da pobedi.“
(26. septembar 2000)

Kad se analiziraju ti dramatični poslednji dani septembra, očigledno je da je vlast, stisnuta nepovoljnim rezultatima, iz časa u čas menjala strategiju. Najpre su pokušali da dokažu da je Milošević dobio apsolutnu većinu i da drugi krug nije potreban. Onda su se korigovali i priznali da će drugog kruga biti, ali da je Milošević, ipak, dobio više glasova od Koštunice. Zatim su priznali da je Koštunica imao više glasova, ali nedovoljno da izbegne drugi krug. To je učinjeno preko Savezne izborne komisije koja je 26. septembra objavila da je Koštunica dobio 48,22 odsto glasova, a Milošević 40,25 odsto. Ali, DOS nije hteo ni da čuje. Sledećeg dana, na Trgu Republike, pred 300.000 građana, Koštunica je proglašen za novog predsednika.

O ovim režimskim manipulacijama govorio je redakcijski komentar pod naslovom „Dosledno laganje“:

„Abraham Linkoln imao je običaj, kažu hroničari, da svakog jutra svojim saradnicima izdeklemuje izreku: ’Možeš nekoga da varaš sve vreme, možeš ceo svet da varaš neko vreme, ali ne možeš ceo svet da varaš sve vreme’. Deo članova Savezne izborne komisije, izgleda, tvrdoglavo nastavlja da se ponaša kao da nikada u životu nije čuo za ovo načelo 16. američkog predsednika koje je ušlo u sve svetske antologije misli i izreka velikih ljudi. Ili im, bar, Milošević još nije rekao da obnove srednjoškolsko gradivo iz istorije.
Od velike laži ili prvog preliminarnog izveštaja, gde je aktuelni predsednik vodio s pedesetak i kusur procenata ispred Koštunice, preko srednje laži u saopštenju da Koštunica ima 45, a Milošević 40 odsto glasova, pa do male laži u konačnim rezultatima izbora, SIK je ostala dosledna sama sebi. Bila laž velika ili mala, to ne menja suštinu, ona je to što jeste.
U pretposlednjem saopštenju SIK Koštunica je imao 48,22, a Milošević 40,32 odsto. Prema konačnim rezultatima, Milošević je ostao bez 1,7 odsto glasova (38,62), Koštunica je osvojio novih 0,74 odsto. I ostali predsednički kandidati su napredovali: Tomislav Nikolić 5,97 (5,10), Vojislav Mihailović 2,90 (2,59) i Miodrag Vidojković 0,92 (0,80). I dalje nije, međutim, jasno kuda se bestraga dedoše onih 200.000 glasova, koliko inače iznosi razlika u ukupnom broju birača izišlih na birališta, u računicama DOS i Izborne komisije.
Nema, naravno, nikakve sumnje da su se članovi komisije potrudili da naštimuju virtuelne rezultate, kako bi na prvi pogled držali vodu i da ih tempiraju tako da Miloševiću obezbede navodno legalno pokriće za drugi krug glasanja.
Ali, Beograđani su preksinoć na veličanstvenom i dostojanstvenom skupu u centru prestonice paradigmatično živopisno rekli šta misle o ovim rezultatima i znanju iz matematike članova Izborne komisije. Slično je bilo i u ostalim gradovima Srbije. I upravo te nepregledne kolone građana, koji su osetili dah slobode i videli svetlo na kraju mračnog tunela dugog 12 godina, najbolja su garancija da su, u lažima, ipak, kratke noge.“ (29. septembar 2000)

Vesna Pešić je uputila „apel drugoj strani“ pod naslovom „Uvažite volju naroda“:

„Pod najgorim mogućim uslovima Demokratska opozicija Srbije i njen kandidat Vojislav Koštunica, sada jedini legitimni predsednik SRJ, pobedili su na septembarskim izborima. Nikada takvi izbori nigde nisu postojali na kojima vlast uteruje strah u kosti narodu zaglušujućom bukom o izdajnicima, gubitkom slobode i svetskim silama koje će nas porobiti. A pretilo se i na sitno, pilićarski – gubitkom posla – crkavice od koje se već odavno gladuje. Ništa to nije vredelo. Narod je rešio da se spase i glasao je za promene, glasao je za Koštunicu i dao mu milion glasova više nego Slobodanu Miloševiću. Vladaru i njegovoj kliki je isteklo vreme. Narod ih je napustio odavno, samo smo to saznali tek na ovim izborima zato što je opozicija tek sada postala snažna i sve uradila baš kako je najbolje, od unutrašnje sloge do kampanje i kontrole izbora.
Građani Srbije, napušteni i izrabljeni od svoje vlasti, sami su osvojili najveću pobedu u svojoj istoriji. Mirno, radno i bez nasilja. Prvi put su u Srbiji sve vere i sve nacije pod jednom firmom – firmom slobode i demokratije. Svako ko pogazi budućnost našu, volju celog naroda Srbije, neka sutra bude spreman da plati za svoj zločin. Još jednom ih molim, dok ne ode sve dođavola, da narodu pomognu i priznaju legitimno izabranog predsednika Koštunicu.“ (29. septembar 2000)

Radost zbog pobede Vojislava Koštunice vrlo brzo je prerasla u protest zbog pokušaja Miloševića da lažira izbore i održi drugi krug. Cela Srbija našla se u blokadi, stale su škole, pozorišta, fakulteti, fabrike, saobraćaj, proglašen je generalni štrajk, a za vlast je posebno bolna bila obustava rada u REIK Kolubara. Poslednji pokušaj Miloševića bio je obraćanje javnosti 2. oktobra 2000:

„Smatrao sam sebe dužnim da upozorim na posledice aktivnosti koje podržavaju i finansiraju vlade NATO. Građani mogu, a i ne moraju da mi veruju. Moja je želja da se u moja upozorenja ne uvere kasno, kada ne mogu da se isprave. Dva puta sam bio biran za predsednika Srbije i jednom za predsednika SRJ, pa bi svakome trebalo da bude jasno da oni ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, već Miloševića zbog Srbije. Moja savest je u tome potpuno mirna, ali ne bi bila mirna ako svom narodu ne bih rekao šta mislim o njegovoj sudbini, ako bi mu tu sudbinu nametnuo neko drugi. Ta zabluda da narod bira sam ono što za njega bira neko drugi najopasnija je i glavni je razlog za odluku da se javno obratim.“ (3. oktobar 2000)

Ovaj Miloševićev vapaj Danas je prokomentarisao tekstom pod naslovom „Poruka gubitnika“:

„Posle mene propast, suština je – arogantne i gubitničke u isto vreme – poruke Slobodana Miloševića date uoči nelegalnog drugog kruga predsedničkih izbora. S već prepoznatljivim kvazinaučnim kategorijalnim aparatom kućne radionice Marković-Milošević, poraženi predsednik pokušava još jednom da ubedi srpski narod kakve mu opasnosti prete od savremenog sveta. Ako reši da iziđe iz geta koji tako brižljivo čuvaju sadašnji gospodari, srpski narod ide direktno u ambis. Čeka ga gubitak teritorija, raspad države, sirova eksploatacija, siromaštvo, beda i kriminal. I ne samo to: ostaće bez nacionalnog jezika, kulture, identiteta… Nestaće u vrtlogu globalizacije koja hara planetom i kojem se dosad samo Srbija, predvođena svojim predsednikom, oduprla. Milošević velikodušno nudi da i u narednom periodu bude na čelu borbe za autističnu, od sveta odvojenu Srbiju. Žiteljima ovakve Srbije, Milošević obećava mir, progres, sreću i dostojanstvo, nasuprot apokalipsi koja sledi ako na vlast dođu oni drugi.
Teško da je u novije vreme neki politički demagog pokušao da proturi nesuvisliji programski galimatijas od ovog Miloševićevog. Odlazeći predsednik pravi nečuvenu inverziju i proriče da će se Srbiji, ako dođe neko drugi na vlast, desiti sva ona zla koja je ona već doživela s aktuelnom vlašću. U Miloševićevoj Srbiji gro stanovništva živi sve gore, preostalo društveno bogatstvo koncentrisano je u rukama kriminalizovane privredne elite bliske vlasti, da ne govorimo o izgubljenim ratovima i teritorijama. Ako i postoje neke mračne sile ’novog svetskog poretka’ rešene da unište Srbiju, za njih posle Miloševića i nije ostalo mnogo posla.
Aktuelni vlastodršci ne nastoje da zadrže Srbiju izolovanu od sveta zato da bi je zaštitili od iskušenja globalizacije, već zato da sačuvaju pozicije lokalnih oligarha koji faktički raspolažu svim nacionalnim resursima. Prvi interes srpskog naroda i društva u celini jeste otresti se tog oligarhijskog sloja sakrivenog – po potrebi – iza nacionalističke, levičarske ili neke druge frazeologije. Ulazak Srbije u svet kojim ga dedinjski kvaziideolozi tako uporno plaše, sigurno neće biti isto što i ulazak u raj, ali će sigurno označiti izlazak iz pakla kroz koji ju je provela Miloševićeva vlast tokom poslednje decenije.“ (4. oktobar 2000)

Slobodan Milošević postaje sve usamljeniji. Napuštaju ga saradnici, otkazuju poslušnost vojska, policija, državna bezbednost, hrabri sudija Nebojša Simeunović odbija nalog da odredi pritvor za Nebojšu Čovića, Borisa Tadića i još 11 rudara Kolubare. Novinare Danasa pozivaju tamo gde nikako nisu mogli ranije da dođu, javljaju se biznismeni bliski režimu sa željom da se oglašavaju u listu, a stiže – prvi i poslednji put – čak i oglas Socijalističke partije Srbije. Baš uoči 5. oktobra, SPS unapred plaća oglas na celoj strani, kojim pokušava da dokaže da DOS laže oko rezultata izbora, jer je prvo izneo da je Koštunica dobio 54,66 odsto glasova, zatim 52,54, onda 51,34, i na kraju – 51,33 odsto, a istina je, po njima, ono što je saopštila izborna komisija – 48,96 odsto. U oglasu nema koliko je, po njima, glasova dobio Milošević.

Ništa im više nije vredelo. Stotine hiljada građana došlo je u Beograd da brani svoje glasove. Demonstranti su osvojili Saveznu skupštinu, bagerista Džo je ušao u Televiziju, policija se povukla s ulica ili pridružila demonstrantima, vojska nije htela da interveniše. Srećom, promene su se dogodile po poljskom, a ne rumunskom scenariju. Negde pred ponoć, s ekrana državne televizije građanima se obratio Vojislav Koštunica. Danas od 6. oktobra 2000, pripreman do ranih jutarnjih časova, osvanuo je s velikim naslovom „Srbija konačno slobodna“. Tog istog dana, uveče, dogodilo se ono što je retko ko očekivao: Slobodan Milošević je javno priznao izborni poraz i čestitao novom predsedniku.

Mogli smo da odahnemo. Znali smo da smo konačno preživeli teror Miloševićevog režima. Ali, bilo je još dosta izazova. Već 41 dan je prošao od otmice Ivana Stambolića, a Miroslav Filipović je bio u zatvoru tačno 139 dana. Morali smo hitno da pronađemo nove količine papira, jer dotadašnji tiraž nije zadovoljavao ni petinu potražnje.

Kad sam se tog jutra 6. oktobra, negde oko sedam, nekako dokopao kuće, zazvonio je telefon. S druge strane je bila Gordana Suša. Već sam znao da je ona te noći uređivala informativni program RTS. NJen prodoran glas me je odmah razbudio:

– Dolazi odmah u studio u Košutnjaku, ionako blizu stanuješ. Gostovali su Čović, Koštunica, Đinđić, Mićunović. Nemam više nikoga…

– Ali, premoren sam, dve noći nisam spavao…

– Ne interesuje me. Zar da sad puštam muzičke spotove i serije, ili da bezbroj puta ponavljam snimke koje su napravili VIN i Mreža? Dođi, doći će i Backo.

Spustila je slušalicu. Obukao sam se i otišao. Tamo sam zatekao Radomira Backa Diklića, direktora agencije Beta.

Direktno u programu i potpuno nepripremljeni, pričali smo o događajima prethodnog dana. Više se ne sećam detalja, ali se sećam prvog poziva gledalaca. Bio je to uzbuđeni, gotovo plačni, glas jedne, činilo se starije, žene. Obratila nam se:

– Zar ćete zbog ovih događaja da ukinete moju omiljenu seriju?