INTERVJU Dušan Petričić: Bilo me je sramota da Beograd i Zemun ostanu kao siročići – Kultura

Izložba će biti otvorena 28. septembra u 19 časova u Galeriji Grafički kolektiv, a istoimena knjiga, objavljena u izdanju Lagune, tom prilikom će moći da se kupi.

Kroz nostalgična sećanja Petričić priziva grad koji mu, kako kaže, „nezadrživo izmiče pod najezdom nekih novih varvara i namernog zaborava“. Ali „Beograd, onomad“ nije samo pogled unazad – kroz grad kojeg pamti Petričić govori i o Beogradu u kojem živimo danas.

Priča o Beogradu kao Petričićevoj crtačkoj temi počela je, međutim, mnogo ranije. U knjizi se priseća:

„Neke davne godine, sredinom šezdesetih, na trećoj godini slikarskog odseka Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, gde sam se, u svojim lutanjima po odsecima, zadržao nepunu godinu dana, dobili smo zadatak da naslikamo Beograd. Od svih mogućih uglova gledanja, odabrao sam ptičju perspektivu. Kompozicija koju čine Dunav i Sava sa beogradskom obalom na jednoj, zemunskom na drugoj i banatskom na trećoj strani, sa Ratnim ostrvom negde između i velikim površinama krovova i krošnji drveća, dakle, ta kombinacija formi, linija i boja učinila mi se tada kao originalna slika Beograda…“

Šta vas je motivisalo da ovoliki broj crteža posvetite „Beogradu, onomad“, kako se zovu izložba i knjiga, i da se upravo sada vratite Beogradu kao velikoj temi svog rada?

– Najlepše godine života su godine detinjstva, mladosti, odrastanja i sazrevanja. I ništa logičnije nije nego da meka i vrlo udobna sećanja na to vreme stavim na papir i pretočim u formu knjige koja će, nadam se, malo duže potrajati. Uz to, rezultat mog dvadesetogodišnjeg života u Kanadi je knjiga objavljena u Torontu, pod naslovom My Toronto. Nekako me je bilo sramota da je tih 20 drugačijih godina u stranom Torontu zasluživalo knjigu, a da moji Beograd i Zemun ostanu kao siročići, bez emotivnog i nostalgičnog komentara.

Sećate li se svog prvog ozbiljnog crteža posvećenog Beogradu?

– Još kao dete počeo sam da svoj odnos prema okolini stavljam na papir. Teško bih mogao da se setim kada mi je motiv Beograda prvi put izmileo iz olovke, ali se živo sećam uljane slike zemunskog Lida, koju sam naslikao negde sa 14 godina i koja je dugo visila na zidu stana u kojem sam odrastao.

Mnogi pamte vaš kultni crtež „Bitka za Beograd“. Kako vam danas izgleda ta borba između prijatelja i neprijatelja grada? Jesmo li izgubili bitku kada je reč o ekološkim problemima na koje ste još tada upozoravali i može li se nešto od toga još popraviti?

– Često mi prođe kroz glavu kako mi «neprijatelji» Beograda sa tog crteža danas deluju nekako nevino i bezazleno u odnosu na ove današnje neprijatelje. Da, izgubili smo bitku kada je reč o ekologiji, ali smo nažalost, izgubili i sve druge bitke čije posledice sežu daleko u budućnost. Ne znam hoće li nas ti porazi učiniti pametnijim i opreznijim, prilično sam skeptičan, ali bih svakako voleo da verujem da izgubljene bitke, koliko god da ih je, ne znače i definitivni gubitak rata.

Govoreći o „Beogradu, onomad“, pominjete „najezdu nekih novih varvara“ i „namerni zaborav“. Ko su danas ti novi varvari i šta je ono što se, po vašem mišljenju, u Beogradu namerno zaboravlja?

– Verujem da ne moram da objašnjavam ko su «neki novi varvari» , prilično dugo prisutni u našim svakodnevnim životima, takodje sam siguran da generacijama kojima se obraćam ovom knjigom i izložbom, dakle generacijama onih koji se sećaju, ne moram da objašnjavam šta se to namerno zaboravlja. Fokusiraću se na ovu odrednicu NAMERNO. Novi varvari imaju od početka vrlo precizan plan zatiranja prošlosti, obesmišljavanja sadašnjosti i kreiranja jedne, samo nepismenom, neobrazovanom i primitivnom svetu razumljive i atraktivne budućnosti. I u tom smislu sve ono lepo, uspešno, pametno i vredno što je krasilo BEOGRAD, ONOMAD nije izbrisano i uništeno slučajno. To je veoma NAMERNA i SMIŠLJENA akcija kojom bi se nove generacije, kojima je, izmedju ostalog devastirano i obrazovanje, držale daleko od istine o nekim boljim vremenima iz nedavne prošlosti. Iz iste nakaradne logike dolaze nam i Beogradi na vodi, Expo-i, velelepni stadioni, leteći automobili i igrajući roboti.

Jedan deo života proveli ste van zemlje. Šta vam je tamo od Beograda najviše nedostajalo, a šta vas više nije dočekalo kada ste se vratili u Beograd i Zemun?

– Mislim da mi je najviše nedostajao neodoljivi miris lipe s proleća i Dunav koji tako nepokolebljivo prolazi pored Zemuna i Beograda, podsećajući nas, valjda, da postoje neke više zakonitosti protiv kojih je i primitivizam novih varvara nemoćan. Srećom, te dve stvari su me dočekale i kada sam se vratio iz dalekog sveta. (Neka mi ne zamere ljubitelji Save. Ja sam Zemunac.) Ono što me nije dočekalo, evocirao sam, nadam se dovoljno precizno, ovom knjigom i izložbom.

Kad smo kod Zemuna, do kojeg njegovi žitelji veoma drže – znam jednu Zemunku koja s ponosom nosi majicu na kojoj piše „Ima jedan grad, pored njega je Beograd“ – šta vi u Zemunu najviše volite? Koje promene su vas u njemu najviše zabolele i šta ste od starog Zemuna morali da sačuvate makar na papiru?

– Imao sam tu sreću da odrastem u Zemunu, gradu koji poseduje sve važno što jedan grad može da ponudi kao ambijent za bogato i sadržajno detinjstvo: veliku reku, breg, mistično groblje na bregu, park, predivnu pijacu, nekoliko crkava i … babin budžak. A od neželjenih promena najviše mi smeta (doduše duhovita) transformacija imena ZEMUN u šatrovački MUN-ZE. Zato što to novo ime apostrofira agresivnu kriminalizaciju i primitivizaciju kojoj je moj grad podvrgnut poslednjih decenija. U knjizi i na izložbi, nadam se, sačuvao sam lepotu i toplinu prohujalog Zemuna.

U knjizi „Beograd, onomad“ podsećate na brojne simbole grada koji su nestali ili nestaju – od beogradskih satova, Železničke stanice i Kruga dvojke i ljudi koji su činili njegov duh. Jeste li se, uranjajući u sopstvena sećanja, i sami iznenadili koliko smo toga zaboravili?

– Mislim da ni ja, ni oni kojima, u prvom redu, namenjujem ovu knjigu, nismo zaboravili ni jedan detalj onoga što je činilo duh Beograda i Zemuna. Ni arhitekturu, ni ljude, ni događaje, ni festivale, ni kafane… Ja sam samo nostalgičan i beskrajno tužan jer mi se čini da nove generacije ostaju uskraćene za svest o jednom vremenu, koje i ne znajući nose u svojim genima. Zato sam knjigu i posvetio onima koji se sećaju i onima koji su se kasno rodili da bi se sećali.

Na korici knjige nalazi se drvo života. Zašto ste izabrali upravo taj simbol i šta ono za vas predstavlja u priči o Beogradu – ono što smo izgubili ili ono što je, uprkos svemu, uspelo da preživi?

– A koji bih drugi simbol mogao da odaberem pod ovom nemilosrdnom najezdom betona, kocki i asfalta koji novim varvarima tako blagorodno puni džepove. Izgubili smo taj predivni balans zelenila i arhitekture koji je Beograd uvek negovao.

Za razliku od vaših karikatura, koje odlikuje oštrina, ovi crteži puni su topline i nežnosti, iako nisu lišeni angažovanosti. Koliko vam je prijao takav proces rada i koje biste emocije, razmišljanja ili pitanja voleli da ovi crteži probude kod posmatrača?

– Nekada davno, čak i moje političke karikature bile su neuporedivo sofisticiranije. Izvesna doza oštrine pojavljivala se u razumnoj meri, što je sasvim odgovaralo vremenu u kojem smo živeli. Prekomerna oštrina koja odlikuje moje današnje karikature rezultat je autoterapijskog dejstva kojem sam se podvrgao ne bih li, koliko-toliko priseban pregrmeo ova nevremena kojima smo izloženi. Već dugo željan jednog normalnijeg i zdravijeg pristupa kreativnom procesu, sa ogromnim sam zadovoljstvom prionuo na rad oko ove knjige. Samo sećanje na lepe stvari kojima vas je život nagradio može vrlo uspešno da se ugradi u mučan i neprijatan materijal od kog je sazdana ova naša nesrećna sadašnjica. Ne mislim da je to zavaravanje. To su činjenice koje su deo nas i čine nas ovakvim kakvi jesmo. Zato sam beskrajno uživao u radu na ovoj knjizi i izložbi i, osim poneke cinične konstatacije u tekstovima, nisam dozvoljavao nijednoj ružnoj emociji da mi kontaminira crteže.

Dok nas „Beograd, onomad“ vraća gradu kakav pamtite, Beograd danas ulazi u još jedan izborni period. Kako vam izgleda atmosfera u gradu pred izbore i šta vam ona govori o Beogradu danas? I, za kraj, šta biste poželeli ovom gradu i njegovim ljudima – kakav biste „Beograd, sutra“ voleli da jednog dana neko nacrta?

– Možda je najtačniji odgovor na vaše pitanje ovaj: Kada bi oni i onakvi ljudi koje pamtim i koje sa toliko pozitivnih emocija prizivam u ovoj knjizi, glasali na predstojećim izborima, sa mnogo manje zebnje bih očekivao ishod izbora i sa mnogo više vere naslućivao BEOGRAD SUTRA.