Radnici na digitalnim platformama u Srbiji u pravnom limbu: Konvencija MOR-a nudi rešenje – Ekonomija

Na radionici održanoj u Beogradu u organizaciji Međunarodne organizacije rada (MOR), uz podršku Evropske unije, i u saradnji sa organizacijom Re:People – Centre for Society and Technology, predstavljen je značaj Konvencije 193 koju je MOR usvojio u junu ove godine.

U fokusu ove konvencije jeste „platformski rad“, odnosno rad putem digitalnih platformi koje spajaju ponudu sa potražnjom. Iako su najpoznatiji primeri ovih platformi vezani dostavu hrane i namirnica, platformski rad obuhvata mnogo drugih delatnosti, a popularnost ovog modela rada je u Srbiji znatno porasla poslednjih godina.

Ipak, iako nekoliko zemalja članica Međunarodne organizacije rada imaju definisane zakonske okvire koji obuhvataju platformski rad, u Srbiji su one gotovo nepostojeće, što često dovodi radnike u nezavidnu poziciju i čak otvara vrata potpunom zanemarivanju najosnovnijih radničkih prava u ovom polju. Jovan Protić, nacionalni koordinator Međunarodne organizacije rada za Republiku Srbiju, kaže da je upravo zbog toga važno usaglasiti radne zakone u Srbiji sa junskom konvencijom MOR-a.

„Ono što bi u praksi značilo za platformske radnike je da bi oni, kada se konvencija ratifikuje, stekli ona fundamentalna radna prava, koje propisuje, od strane Srbije već ratifikovanih deset konvencija. Tu pre svega spada pravo na slobodu organizovanja, pravo na bezbednost i zdravlje na radu, zabrana dečjeg rada, zabrana prisilnog rada, kao i zabrana diskriminacije. Konvencija zahteva da ono što oni zarade u toku meseca ne bude niže od minimalne zarade u državi koja konvenciju ratifikuje“, navodi Protić, i dodaje da, kada bi došlo do promena u Zakonu o radu i povezanih zakonskih regulativa, poput onih vezanih za saobraćaj i privatnost, platformski radnici bi „praktično po prvi put stekli radna prava“.

Na problem prava platformskih radnika osvrnula se i Tanja Jakobi iz organizacije „Re:People – Centre for Society and Technology“, koja navodi da platformski radnici najčešće u Srbiji nemaju nikakve ugovore, a samim tim ni prava, što bi ova konvencija mogla da promeni. Ona dodaje i da deo problema leži i u posredničkim agencijama, koje neretko posluju mimo Zakona o agencijskom zapošljavanju.

„Ovako, kako su organizovane agencije, na šta je još svojevremeno ukazala i Komisija za zaštitu konkurencije, one su registrovane za određene poslove koje niti odgovaraju opisu posla koji kuriri rade, a nisu saglašene ni sa Zakonom o agencijskom poslovanju, pa samim tim ministarstvo ne daje saglasnost za njihov rad i način rada kao što daje za druge agencije koje služe u posredovanju pri zapošljavanju radnika u preduzećima korisnicima. Mi već u samom zakonodavnom okviru i u ovom trenutku bi imali nekakvo rešenje koje bi bilo jedno od mogućih rešenja za te radnike, ali se ono ne primenjuje zato što ovaj rad zapravo niko ne kontroliše“, kaže Jakobi i dodaje da bi primenjivanje jednog, drugog ili oba navedena pravna rešenja znatno olakšalo radnicima da dobijaju sporove na sudu, kao i „grassroots“ sindikatima da lakše zastupaju svoje radnike.

Iako je Konvencija 193 izglasana, ona ne može stupiti na snagu dok je ne ratifikuju makar dve zemlje članice Međunarodne organizacije rada. Da bi do ratifikovanja došlo, prvo je potrebno da zemlje koje bi to uradile analiziraju sopstvene zakonske regulative kako bi u skladu sa njima došla do svojevrsnog rešenja problema na koji konvencija ukazuje. Za ovaj proces postoji određeni „minimum“ kada je u pitanju primena konvencije, ali Jakobi uverava da su one dovoljno široko definisane da ostave prostora svakoj državi da ih uskladi na način koji bi odgovarao njenim zakonima.

„Tu nije toliko fokus na priznavanju da je neko radnik, već je pre svega na garantovanju osnovnih postulata dostojanstvenog rada, i u tom smislu je konvencija i šira, jer ona obuhvata i pitanje zaštite na radu i zaštite podataka i reagovanja kada govorimo o veštačkoj inteligenciji i kada govorimo o organizovanju radnika, bilo da su oni zaposleni ili da rade u nekim drugim formama. Sama konvencija ne nalaže da urade ovako ili onako. Ona je u tom smislu šira, jer ona kroz svoja rešenja pokriva i neformalne radnike“, kaže Jakobi.

Jovan Protić navodi da je radionica na temu Konvencije 193 održana u Beogradu apel ne samo na važnost pitanja radnog prava na koje ova konvencija pokušava da da odgovore, već i na sveobuhvatniju promenu Zakona o radu.

„To je još jedan naš pokušaj da apelujemo da se aktuelne promene Zakona o radu, na kojima se tehnički radi uz pomoć evropskog „Timing“ projekta, ne ograniči samo usaglašavanjem sa tom grupom evropskih direktiva koje spadaju u ono čuveno poglavlje 19, nego da se ide na jednu sveobuhvatnu promenu zakona o radu, koja bi obuhvatila ne samo ovaj platforsmki rad, nego još nekoliko tema koje smo mi odavno predočili Ministarstvu za rad a koje još nisu ušle u Zakon o radu“, podseća Protić.