Talas visok 17,6 metara iznenadio naučnike: Fenomen koji se javlja jednom u 1.300 godina – Život

Nekoliko godina kasnije, naučnici su ovaj fenomen opisali kao jedan od najekstremnijih zabeleženih primera takozvanog talasa samotnjaka, koji se iznenada izdvaja po visini u odnosu na talase oko sebe.

Ovakvi talasi dugo su smatrani pomorskim legendama, ali su savremeni instrumenti pokazali da su stvarni i da mogu da predstavljaju ozbiljnu opasnost za brodove, naftne platforme i druge objekte na moru. Posebno zabrinjava to što se pojavljuju iznenada, dok je njihovo predviđanje i dalje veliki izazov za naučnike, piše Science Alert.

Talas koji je odskakao od svih ostalih

Džinovski talas zabeležen je 17. novembra 2020. godine, oko sedam kilometara od Uklueleta, mesta na ostrvu Vankuver u kanadskoj provinciji Britanska Kolumbija.

Bova kompanije MarineLabs, postavljena radi praćenja uslova na moru, registrovala je talas visok 17,6 metara. Međutim, ono što ga je učinilo posebno neobičnim nije bila samo njegova visina već i odnos prema talasima koji su ga okruživali. Bio je gotovo tri puta viši od njih.

Upravo je to ključno za razumevanje talasa samotnjaka. Naučnici ovim nazivom opisuju talase čija visina premašuje dvostruku visinu okolnih talasa. Drugim rečima, nije svaki veoma visok talas ujedno i talas samotnjak – presudno je koliko se izdvaja od ostalih u istim uslovima.

Prema procenama istraživača, talas kod Uklueleta bio je toliko ekstreman da bi se događaj sličnih karakteristika mogao očekivati približno jednom u 1.300 godina. Ovakve procene odnose se na statističku verovatnoću, a ne na precizan raspored po kojem se fenomen ponavlja.

Talasi koje su mornari dugo smatrali legendom

Vekovima su mornari pričali o ogromnim talasima koji se iznenada pojavljuju na otvorenom moru, nadvisuju brodove i nestaju gotovo jednako brzo kao što su nastali. Takvi izveštaji često su se pripisivali preuveličavanju ili pogrešnoj proceni visine talasa.

To se promenilo 1. januara 1995. godine, kada je talas visok 25,6 metara udario u naftnu platformu Draupner u Severnom moru, oko 160 kilometara od obale Norveške. Merenja su potvrdila da je reč o stvarnom fenomenu koji tadašnji modeli nisu mogli lako da objasne.

Draupnerov talas bio je viši od 25 metara, dok su okolni talasi dostizali približno 12 metara. Ovo otkriće predstavljalo je važnu prekretnicu u proučavanju ekstremnih talasa i podstaklo naučnike da detaljnije istraže kako nastaju.

Od tada su zabeleženi brojni slični događaji, ne samo u okeanima već i u pojedinim jezerima. Ipak, talas kod Uklueleta privukao je posebnu pažnju zbog toga koliko se razlikovao od talasa oko sebe.

Zašto su talasi samotnjaci toliko opasni?

Njihova najveća opasnost leži u nepredvidivosti. Brodovi, naftne platforme i druge pomorske konstrukcije projektuju se uzimajući u obzir očekivane uslove na moru, ali talas koji znatno premašuje okolne može da ih izloži silama za koje nisu pripremljeni.

Čak i kada se pojave daleko od obale, ovakvi talasi mogu da oštete brodove, pomorske vetroelektrane i naftne platforme. U ekstremnim slučajevima mogu ugroziti i ljude koji se nalaze na obali, naročito ako su povezani sa snažnim olujama i drugim nepovoljnim uslovima.

Pojedini brodolomi iz prošlosti, uključujući nestanke brodova tokom sedamdesetih godina prošlog veka, naknadno su povezivani sa mogućnošću da su ih pogodili izuzetno veliki talasi. Ipak, nije uvek moguće pouzdano utvrditi šta se dogodilo kada nema preživelih ni dovoljno podataka sa mesta nesreće.

Srećom, talasi kod Uklueleta i Draupnera nisu izazvali ozbiljnu štetu niti odneli ljudske živote. Međutim, njihovo proučavanje pokazuje koliko je važno unapred prepoznati uslove u kojima bi sličan fenomen mogao da se pojavi.

Naučnici pokušavaju da predvide kada će se pojaviti

Istraživači i dalje pokušavaju da razumeju kako se talasi samotnjaci formiraju i da li je moguće dovoljno rano predvideti njihovu pojavu. Jedan od načina je postavljanje bova koje u realnom vremenu mere visinu talasa i promene na površini mora.

Drugi pristup podrazumeva korišćenje matematičkih modela kojima se simuliraju kretanje talasa, uticaj vetra i međusobno delovanje različitih talasnih sistema.

Istraživanje objavljeno u februaru 2026. godine dodatno je ukazalo na ograničenja postojećih modela. Analizom višegodišnjih merenja sa bova i poređenjem sa globalnim modelima za prognozu talasa, istraživači su ustanovili da modeli često potcenjuju koliko ekstremni talasi mogu da budu.

Podaci su ukazali i na to da se ovakvi događaji ne raspoređuju potpuno nasumično. Češće su beleženi tokom zime, a među područjima u kojima su se grupisali ističe se zapadna obala Sjedinjenih Američkih Država, dok je severni Atlantik takođe označen kao područje povećanog rizika.

Istraživači su uočili još jedan mogući znak upozorenja: kod približno tri četvrtine analiziranih talasa samotnjaka, nagli pad korelacije između talasa bio je praćen brzim oporavkom neposredno pre pojave ekstremnog talasa. Naučnici se nadaju da bi ovaj obrazac jednog dana mogao da pomogne u razvoju sistema za rano upozoravanje.

Klimatske promene mogle bi dodatno da zakomplikuju situaciju

Istraživanje iz 2020. godine ukazalo je na mogućnost da bi visina talasa u severnom Pacifiku mogla da poraste usled klimatskih promena. Ako se takvi trendovi potvrde, ekstremni talasi mogli bi da predstavljaju još veći izazov za pomorski saobraćaj i infrastrukturu.

Istraživači su takođe ukazali na rezultate eksperimentalnih istraživanja objavljenih 2024. godine, prema kojima bi neki ekstremni talasi mogli da budu i do četiri puta viši nego što se ranije smatralo mogućim u određenim eksperimentalnim uslovima.

To ne znači da će svaki budući talas biti toliko visok, niti da je moguće precizno predvideti kada će se pojaviti sledeći talas samotnjak. Ipak, nalazi pokazuju da postojeći modeli možda ne obuhvataju u potpunosti raspon ekstremnih događaja koji se mogu javiti na moru.

Zbog toga istraživači nastavljaju da prikupljaju podatke duž svetskih obala i na otvorenom moru. Što bolje razumeju kada, gde i kako nastaju talasi samotnjaci, veće su šanse da će u budućnosti moći da unaprede bezbednost plovidbe i zaštitu priobalnih zajednica.