Sedam stvari koje verovatno niste znali o Pompeji: Nije je uništila lava, a mnogi stanovnici su uspeli da pobegnu – Život

Pompeja je zatrpana vulkanskim materijalom tokom erupcije Vezuva 79. godine nove ere, a vekovima kasnije njegovi ostaci pružili su naučnicima izuzetno detaljan uvid u svakodnevni život u antičkom Rimu.

Ipak, iako se o ovoj katastrofi mnogo zna, neke od najčešćih predstava o Pompeji nisu sasvim tačne.

Nisu je uništile reke lave, erupcija nije bila trenutni događaj, a priča o gradu ne svodi se samo na smrt njegovih stanovnika.

Arheološka istraživanja otkrivaju i tragove preživelih, svakodnevnih navika Rimljana i života u drugim naseljima oko Vezuva, piše Science Focus.

1. Pompeju nije uništila lava

Kada se pomene vulkanska erupcija, mnogi zamišljaju užarenu lavu koja se sliva niz padine i guta sve pred sobom. Međutim, upravo to nije glavni razlog zbog kog je Pompeja nestala pod vulkanskim materijalom.

Prema objašnjenju arheologa Darijusa Arje i vulkanologa Krisa Džeksona, grad su zatrpali pepeo i drugi vulkanski materijali, dok su piroklastični tokovi predstavljali jednu od najvećih neposrednih opasnosti za stanovnike.

Tokom erupcije, Vezuv je izbacio ogromnu količinu pepela, gasova i kamenja u atmosferu. Stub vulkanskog materijala dostigao je visinu od približno 30 kilometara. Pepeo je počeo da pada na grad, zaklanjajući svetlost i otežavajući kretanje. Pod njegovom težinom pojedini krovovi su se urušavali, a ljudi su ostajali zarobljeni u zgradama.

Situacija je postala još smrtonosnija kada je stub materijala počeo da se urušava. Vreli gasovi, pepeo i komadi vulkanskih stena sjurili su se niz padine Vezuva u obliku piroklastičnih tokova. Njihova temperatura dostizala je nekoliko stotina stepeni Celzijusa, a brzina je mogla da iznosi između 100 i 200 kilometara na sat.

Za razliku od lave, koja se uglavnom kreće sporije, ovi tokovi bili su toliko brzi i vreli da je bekstvo iz njihovog pravca bilo izuzetno teško. Upravo su oni, zajedno sa pepelom, zatrpali Pompeju i doprineli očuvanju brojnih građevina i tragova svakodnevnog života.

2. Katastrofa se nije dogodila bez upozorenja

Erupcija Vezuva često se predstavlja kao iznenadna tragedija koja je stanovnike Pompeje zatekla potpuno nespremne. Međutim, događaji koji su joj prethodili ukazuju na složeniju sliku.

Sedamnaest godina pre erupcije, područje je pogodio snažan zemljotres koji je ozbiljno oštetio grad. Pompeja se još obnavljala, a neke zgrade su pretvorene u prodavnice. Prema arheologu Darijusu Arji, deo stanovništva se u međuvremenu odselio.

U danima neposredno pre erupcije ponovo su se javili zemljotresi, dok je magma počela da se podiže kroz vulkan. Ipak, stanovnici tada nisu razumeli vezu između podrhtavanja tla, kretanja magme i predstojeće erupcije.

Kada je Vezuv eruptirao, stanovnici su najpre mogli da vide ogroman stub pepela i gasova na nebu. Zvuk eksplozije stigao je kasnije, a zatim su usledili pepeo i drugi materijali.

Između početka erupcije i dolaska najopasnijih piroklastičnih tokova prošlo je nekoliko sati. To znači da su pojedini stanovnici imali priliku da pobegnu, iako nisu svi prepoznali koliko je opasnost velika.

Danas naučnici mnogo bolje razumeju vezu između zemljotresa i vulkanskih erupcija. Vezuv se neprekidno prati, a savremeni sistemi nadzora omogućavaju stručnjacima da traže znake koji bi mogli da ukažu na buduću aktivnost.

3. Pompeja nije bila jedino naselje koje je stradalo

Pompeja je najpoznatije mesto povezano sa erupcijom Vezuva, ali nije bila jedino naselje koje je pogodila katastrofa.

Među najznačajnijim mestima je Herkulanum, grad koji se nalazio još bliže vulkanu. Za razliku od Pompeje, čiji su stanovnici satima bili izloženi padanju pepela, Herkulanum je imao znatno manje vremena pre dolaska smrtonosnih piroklastičnih talasa.

Vulkanski materijal koji je prekrio Herkulanum stvrdnuo se poput betona. Zbog toga je iskopavanje na pojedinim mestima teže, a veliki delovi drevnog grada i dalje se nalaze pod zemljom. Ipak, upravo su takvi uslovi omogućili izuzetno očuvanje određenih predmeta i građevina.

Važno je pomenuti i Stabiju, kao i brojne vile duž Napuljskog zaliva. U okolini Pompeje pronađeni su ostaci seoskih imanja, životinja i biljaka, koji istraživačima pomažu da rekonstruišu život na ovom području pre erupcije.

Zato se priča o Pompeji ne može posmatrati odvojeno od čitavog regiona. Erupcija je promenila sudbinu brojnih zajednica, a svako od tih nalazišta čuva drugačije tragove antičkog sveta.

4. Ljudi u Pompeji bili su sličniji nama nego što mislimo

Jedan od razloga zbog kojih Pompeja toliko zaokuplja pažnju jeste činjenica da je katastrofa sačuvala detalje svakodnevnog života. U kućama i radnjama pronađeni su predmeti koji otkrivaju šta su ljudi radili neposredno pre erupcije.

Ostaci hleba pronađeni su u pećnicama, a u domovima su sačuvani tragovi kuvanja, čišćenja, molitve i porodičnih okupljanja. Ljudi su išli na posao, deca su se igrala i učila, a porodice su se okupljale za obrocima.

Upravo ti detalji čine Pompeju posebnim arheološkim nalazištem: umesto da antički svet posmatramo samo kroz careve, vojske i velike političke događaje, možemo da zavirimo u svakodnevicu običnih ljudi.

Sličnosti postoje i u načinu na koji ljudi reaguju na katastrofe. Psihološkinja Sarita Robinson, koja proučava ponašanje ljudi u kriznim situacijama, navodi primer erupcije vulkana Agung na Baliju 2017. godine. Iako je oko 100.000 ljudi bilo pozvano da se evakuiše, približno 40.000 otišlo je odmah.

Ljudi nerado napuštaju domove, porodice, posao i imovinu, čak i kada postoji ozbiljna opasnost. Savremena tehnologija može da pomogne u upozoravanju i evakuaciji, ali ljudsko ponašanje u kriznim situacijama nije se toliko promenilo koliko bismo mogli da pretpostavimo.

5. Pompeja i dalje krije tajne

S obzirom na to da se Pompeja istražuje vekovima, moglo bi se pomisliti da su arheolozi već pronašli sve što se može pronaći. Međutim, nova otkrića i savremene tehnologije pokazuju da drevni grad i dalje ima mnogo toga da otkrije.

Jedan od posebno uzbudljivih primera su ugljenisani svici pronađeni u Herkulanumu. Izloženi ogromnoj toploti tokom erupcije, oni su postali toliko krhki da se ne mogu jednostavno odmotati, jer bi se u tom procesu raspali.

Zahvaljujući savremenim tehnikama snimanja i veštačkoj inteligenciji, istraživači sada mogu da pokušaju da pročitaju tekstove bez fizičkog otvaranja svitaka. Projekat Vesuvius Challenge pomogao je da se razviju metode za digitalno rekonstruisanje i čitanje ovih drevnih dokumenata.

To je značajno zato što bi svici mogli da sadrže tekstove koji su danas izgubljeni ili poznati samo iz drugih izvora. Svaki uspešno pročitan dokument može da promeni naše razumevanje antičke književnosti, filozofije i svakodnevnog života.

Nova tehnologija, dakle, ne služi samo da bi se pronašli predmeti već i da bi se otkrio sadržaj onoga što je vekovima bilo pred nama, ali nedostupno za čitanje.

6. Vulkani ne donose samo uništenje

Erupcija Vezuva bila je katastrofa ogromnih razmera, ali naučnici upozoravaju da vulkane ne treba posmatrati isključivo kao destruktivnu silu.

Vulkanska područja često imaju veoma plodno zemljište, zbog čega su pogodna za poljoprivredu. Minerali iz vulkanskog materijala vremenom mogu da obogate tlo i doprinesu razvoju raznovrsnih ekosistema.

Upravo je plodnost zemljišta jedan od razloga zbog kojih ljudi vekovima žive u blizini vulkana, uprkos rizicima. Na području oko Vezuva razvila se poljoprivreda, a vinogradarstvo je bilo važan deo lokalne privrede još u antičko doba.

To, naravno, ne umanjuje opasnost od erupcija. Ipak, pokazuje da vulkani imaju složenu ulogu u prirodi: mogu da izazovu katastrofe, ali istovremeno oblikuju pejzaže i stvaraju uslove za život.

7. Priča o Pompeji nije samo priča o smrti

Arheolozi su na području Pompeje pronašli ostatke više od hiljadu žrtava erupcije, ali to ne znači da je čitavo stanovništvo grada stradalo.

Procene govore da je Pompeja imala oko 20.000 stanovnika, mada je taj broj predmet rasprava. Prema arheologu Darijusu Arji, do trenutka na koji se odnosi članak istražene su približno dve trećine grada, a pronađeno je oko 1.300 tela, uključujući čuvene gipsane odlivke.

Odlivci su nastajali tako što su arheolozi u praznine koje su ostale nakon raspadanja tela u stvrdnutom vulkanskom materijalu sipali gips. Tako su sačuvani obrisi ljudi u položajima u kojima su se nalazili u trenutku smrti.

Ipak, broj pronađenih žrtava manji je od očekivanog ako se uzme u obzir procenjeni broj stanovnika. Jedno od mogućih objašnjenja jeste da su mnogi ljudi uspeli da napuste grad pre nego što su najopasniji talasi stigli do njega.

Preživeli su, međutim, morali da pronađu nove domove i započnu život iz početka. Zato Pompeja nije samo svedočanstvo o razornim posledicama prirodne katastrofe već i priča o ljudskoj otpornosti i sposobnosti da se nastavi dalje posle gubitka.

Gotovo dve hiljade godina kasnije, arheološka istraživanja pomažu nam da razumemo ne samo kako je grad uništen već i kako su ljudi živeli, kako su reagovali na opasnost i šta se dogodilo onima koji su uspeli da se spasu.