„Nobelitis“: Neobičan fenomen zbog kojeg neki nobelovci poveruju da su stručnjaci za sve – Život

Linus Poling nije dobio jednu, već čak dve Nobelove nagrade. Amerikanac je 1954. godine dobio Nobelovu nagradu za hemiju za istraživanja strukture hemijskih veza, a 1962. i Nobelovu nagradu za mir zbog angažovanja protiv nuklearne trke u naoružanju.

I ne samo što je osvojio dve Nobelove nagrade, već nijednu nije morao da deli sa drugim laureatima. Teško da naučnik može da postigne više. Dobitnici Nobelove nagrade preko noći postaju svojevrsne superzvezde, čije reči imaju veliku težinu, piše DW.

Nobelitis ili Nobelova bolest

Upravo to nosi i određenu opasnost, kaže Nils Hanson, istoričar medicine na Institutu za istoriju, teoriju i etiku medicine Univerziteta „Hajnrih Hajne“ u Diseldorfu.

Posebno je problematično kada se šire nedokazane naučne teorije, objašnjava Hanson, jer će ljudi dobitniku Nobelove nagrade verovati.

To se dogodilo i Linusu Polingu. Od sredine šezdesetih godina prošlog veka počeo je da tvrdi da je vitamin C lek za gotovo sve – između ostalog, za rak, kardiovaskularne i degenerativne bolesti.

Poling je utemeljio takozvanu ortomolekularnu medicinu, u kojoj je u prvom planu upotreba vitamina i minerala u lečenju bolesti. Međutim, dokazi za ovu metodu lečenja i dalje su nedovoljni.

Poling time ispunjava kriterijume za ono što se naziva „nobelitisom“ ili „Nobelovom bolešću“. Uprkos nazivu, nije reč ni o zvaničnoj dijagnozi ni o bolesti. Pojam opisuje ponašanje koje pojedini dobitnici Nobelove nagrade pokazuju nakon što dobiju najveće priznanje, a koje se može opisati kao megalomanija.

Izraz je skovao Pol Ners, i sam dobitnik Nobelove nagrade i direktor Instituta „Frensis Krik“ u Londonu.

Kada Nobelovci izađu izvan svoje struke

„Budite skeptični prema svemu, pa i prema sebi i sopstvenim idejama“, poručio je Ners u intervjuu za belgijski Univerzitet KU Leuven, govoreći o tome šta odlikuje dobre naučnike.

Kod „nobelitisa“, međutim, upravo skepticizam prema sopstvenim idejama počinje da nestaje.

Jedan od primera je Lik Montanje. Ovaj virusolog je 1983. otkrio virus humane imunodeficijencije (HIV), zbog čega je 2008. godine, zajedno sa koleginicom Fransoa Bare-Sinusi, dobio Nobelovu nagradu za medicinu.

Kasnije je podržavao homeopatiju, a u jednom intervjuu tvrdio je da bi prenošenje HIV-a u Africi moglo da bude smanjeno boljom ishranom i higijenom.

Tokom pandemije koronavirusa Montanje je tvrdio da je SARS-CoV-2 izmenjen u laboratoriji i da sadrži sekvence HIV-a. Virusolog Kristijan Drosten njegove tvrdnje tada je odbacio kao besmislene.

I Džejms Votson, koji nije bio poznat po skromnosti, navodi se kao primer „nobelitisa“. Godine 1962. dobio je Nobelovu nagradu zajedno sa Morisom Vilkinsom i Frensisom Krikom za otkriće strukture dvostruke spirale DNK.

Početkom dvehiljaditih Votson je u više navrata iznosio rasističke tvrdnje, uključujući tvrdnju da su crnci manje inteligentni od belaca.

Za istoričara medicine Nilsa Hansona, Votson je zato dobar primer činjenice da Nobelova nagrada ne znači automatski da je njen dobitnik osoba koja može da bude uzor. Veliko otkriće, kako ističe, ne čini nekoga univerzalnim genijem.

Zašto se javlja „nobelitis“?

Moguće je da razvoju ovog fenomena doprinose i očekivanja javnosti. Pol Ners objašnjava da, kada neko dobije Nobelovu nagradu, ljudi odjednom počinju da ga pitaju o najrazličitijim temama, čak i onima koje su daleko izvan njegove oblasti stručnosti.

Posle izvesnog vremena, kaže Ners, laureat može i sam da počne da veruje da je stručnjak za sve.

Hanson primećuje i da mediji rado prenose izjave Nobelovaca, čak i kada govore o temama koje nemaju veze sa područjem za koje su dobili priznanje.

Dobitnici Nobelove nagrade nesumnjivo su vrhunski stručnjaci u oblastima u kojima su napravili svoja velika otkrića. Ali i dalje su ljudi i nisu imuni na preterano samopouzdanje i neobične ideje.

Zbog toga homeopatija, ortomolekularna medicina ili druge pseudonaučne tvrdnje ne postaju verodostojnije samo zato što ih zastupa neko ko je dobio Nobelovu nagradu.