Zašto je Vens u pravu kada kaže da bi Votergejt danas trajao svega pola dana: Profesori sa Univerziteta u Čikagu o trolovanju demokratije SAD – Svet

Da li se hvalio time da administracija predsednika Donalda Trampa može da preživi skandale koji bi nekada doveli do pada predsednika, ili je to bio udarac na medijski establišment koji je postao previše slab da bi bilo koja optužba imala ozbiljne posledice?

Kako god bilo, Vens je nenamerno ukazao na jednu od najdubljih ranjivosti demokratije – kada se svaka optužba može odbaciti kao partijski lov na veštice, a svaki nedržavnički komentar opravdati kao „samo trolovanje“, demokratski nadzor počinje da se urušava.

U novom istraživanju nadovezujemo se na višedecenijska istraživanja o demokratskom nazadovanju kako bismo pokazali da poslednja linija odbrane demokratije nisu opozicione stranke, već sopstvene pristalice vladajućeg političara. Upravo one na kraju moraju da brane demokratiju jer se svi ostali već protive osobi koja je na vlasti.

Nedavni izbori u Mađarskoj dobar su primer. Bivši premijer Viktor Orban nije izgubio samo zato što su se njegovi protivnici masovno odazvali izborima, već zato što su ga napustili i mnogi njegovi dotadašnji birači, donoseći pobedu stranci Tisa Petera Mađara i okončavajući njegovu neliberalnu vladavinu.

Isto važi i za Sjedinjene Države. Da bi se zaštitila američka demokratija, dovoljan broj birača iz Trampove koalicije MAGA morao bi da bude spreman da napusti predsednika koga preferira kako bi sačuvao sistem do kojeg mu je stalo.

Ali to je veoma težak zadatak, imajući u vidu da ti birači ne mogu direktno da posmatraju demokratsko nazadovanje. Umesto toga, oni vide istrage, optužnice, uznemirene stručnjake i saslušanja u Kongresu.

Iz njihove perspektive može biti teško razlikovati predsednika koga neprijateljski mediji napadaju sa svih strana od predsednika koji zaista podriva demokratiju.

Upravo ta slepa tačka čini Trampovu sklonost ka trolovanju toliko važnom. Njegov stil nalik uličnom zabavljaču, ironičan način izražavanja i stalno namigivanje publici mogu delovati kao lične karakterne osobine, ali oni stvaraju upravo onu dvosmislenost koja demokratski nadzor čini toliko teškim.

U našem analitičkom okviru, političar uvek može da izabere ono što nazivamo disciplinovanim putem – da postupa na način koji ostavlja malo prostora za dvosmislenost i da se odrekne kratkoročnih prednosti koje donosi to što sve ostale ostavlja u neizvesnosti.

Tramp, međutim, radi suprotno, prepuštajući publici da odluči da li je ozbiljan ili ne. Ova taktika datira još iz njegove prve predsedničke kampanje, kada je svoje vulgarne komentare sa čuvenog snimka „Access Hollywood“ odbacio kao „priču iz svlačionice“, a nastavlja je i danas kada preti da će uništiti Iran da bi njegovi saradnici potom uveravali javnost da njegove reči ne treba shvatati doslovno.

Poenta takvog nastupa jeste da se iznova pokazuje kako Trampovi kritičari namerno bezazleno ponašanje predstavljaju kao ozbiljan prestup i da im se zato ne može verovati kada podignu uzbunu.

Svaki put kada ova predstava uspe, posao kritičara postaje teži. Odgovorni nadzornik — urednik vesti, tužilac ili neko ko prati rad vlasti — zna da upozorenja gube snagu kada se prečesto upućuju.

Zato odgovorni kritičari postavljaju viši dokazni prag, odustaju od nejasnih slučajeva i podižu uzbunu samo kada su dokazi najsnažniji. Ova uzdržanost treba da obezbedi da ih javnost sasluša kada zaista upozore na problem.

Ipak, uzdržanost nije rešenje jer birači ne procenjuju samo predsednika. Oni istovremeno procenjuju i one koji podižu uzbunu. Prema našem modelu, svaka kritika utiče na način na koji birači procenjuju i ponašanje predsednika, i motive njegovih kritičara.

Spoj lažnih vesti i neumornog trolovanja dodatno pogoršava problem. Oprez znači manje upozorenja, ali manji broj upozorenja odgovornih kritičara istovremeno znači da će svako upozorenje koje javnost ipak čuje verovatnije doći od nekog stranačkog protivnika koji želi da „satre“ političkog protivnika. Zbog toga će takvo upozorenje pre izgledati kao deo lova na veštice.

Uzdržanost — upravo ona osobina koja bi trebalo da kritici da kredibilitet — na kraju je diskredituje i pretvara profesionalizam samih kritičara u oružje protiv njih.

Američka politika nije uvek funkcionisala na ovaj način. U julu 1973. godine, na vrhuncu afere Votergejt, samo je 17 odsto Amerikanaca u anketama reklo da mediji „samo žele da se obruše“ na predsednika Ričarda Niksona.

Kako su se dokazi gomilali, Nikson je izgubio podršku mnogih sopstvenih birača i na kraju podneo ostavku, umesto da se suoči sa procesom opoziva.

Tako bi demokratski nadzor trebalo da funkcioniše – birači veruju da su upozorenja opravdana, a političari nastoje da izbegnu čak i privid nedoličnog ponašanja, umesto da se iza dvosmislenosti kriju.

Kada birači više ne kažnjavaju takvu dvosmislenost, političari imaju svaki podsticaj da je koriste. Političar na vlasti koji namerava da podriva demokratiju može sporno ponašanje da prikrije ironijom, izazivajući kritičare da ga shvate ozbiljno i rizikuju da sami ispadnu smešni.

Vens je, dakle, u pravu kada kaže da bi Votergejt danas trajao svega pola dana — ali ne iz razloga koji on navodi. Nije problem u tome što su mediji previše slabi ili pristrasni. Problem je u tome što političar koji namerno neguje dvosmislenost kao stil upravljanja može da promeni značenje kritike, predstavljajući legitimna upozorenja kao stranačku histeriju.

To ne znači da birači treba da veruju svakoj optužbi niti da mediji treba da budu glasniji. Naprotiv, pouka je da politički „cirkus“ nije samo karakterna osobina, već politička strategija.

Slogan Vašington posta čuveno upozorava da „demokratija umire u mraku“. Naše istraživanje ukazuje na nešto još zabrinjavajuće – kada sam demokratski nadzor postane predmet spora, demokratija može da umre i pod reflektorima.

Robert Guloti je vanredni profesor političkih nauka na Univerzitetu u Čikagu; Žaotijan Luo je docent političkih nauka na Univerzitetu u Čikagu.

Copyright: Project Syndicate, 2026.
www.project-syndicate.org