“Za koga oni grade sve te zgrade? Sigurno ne za mene”: Stambena kriza danas je globalni problem, a to je i kriza demokratije – Svet

Stanovao je u šatoru, u senci potpuno novih nebodera, i bio je beskućnik oko pet godina. U jednom trenutku okrenuo se, pokazao prema građevinskoj dizalici na gradskoj panorami i rekao: „Za koga oni grade sve te zgrade? Sigurno ne za mene“.

Bio je u pravu. Njegove reči oslikale su nešto što osećaju obični ljudi širom sveta: sve raširenije uverenje da stambeni sistem više ne služi njihovim potrebama. Ono na šta je ukazivao nije samo stambena kriza. To je i kriza demokratije, piše za Gardijan Lejlani Farha, predavačica u okviru CBC-ovog ciklusa predavanja Massey za 2026. godinu. Ovaj tekst zasnovan je na njenoj novoj knjizi „Housing Inc.: Globalno preuzimanje stanovanja i naša borba za dom“.

Ona je bivša specijalna izvestiteljka Ujedinjenih nacija za adekvatno stanovanje i globalna direktorka međunarodne organizacije za ljudska prava The Shift.

Demokratija obećava da o uslovima u kojima živimo odlučujemo svi zajedno, kaže, bez obzira na naš društveni položaj. Ipak, odlučivanje o stanovanju sistematski je izmesteno iz okvira demokratske kontrole i prepušteno finansijskim akterima, poput privatnih investicionih fondova, penzionih fondova i fondova za ulaganje u nekretnine.

Radeći ruku pod ruku sa vladama i bankama, ovi akteri odvojili su cene stanovanja od visine prihoda običnih ljudi. Pretvorili su naše domove u igračku bogatih investitora. Taj savez nazivam „Housing Inc.“ – korporativnim sistemom stanovanja.

Alati kojima raspolažu veliki finansijski akteri koji podstiču stambenu krizu i od nje ostvaruju profit nisu dostupni ostalima.

Oni angažuju čitave armije lobista kako bi sprečili donošenje zakona o kontroli kirija. Finansiraju političke kampanje. Njihovi ljudi prelaze sa rukovodećih položaja u privatnom sektoru na funkcije u državnim institucijama i obrnuto. Oni su prisutni u prostorijama i hodnicima u kojima se donose odluke.

Čak su i vlade koje pokušavaju da se suprotstave sve većem uticaju finansijskog sektora na stanovanje izložene snažnim pritiscima.

U Kopenhagenu je finansijski gigant Blackstone kupovao stambene zgrade širom grada, renovirao ih i, u pojedinim slučajevima, udvostručavao kirije za nove stanare. Danski parlament je potom usvojio zakon kojim se novim vlasnicima zabranjuje da povećavaju kirije za renovirane stanove tokom pet godina.

Iako je ovaj propis, u javnosti poznat kao „zakon protiv Blackstonea“, predstavljao hrabar potez, bio je slabiji od onoga što je vlada prvobitno želela.

Kare Dibvad, tadašnji danski ministar stanovanja, predložio je zamrzavanje kirija na deset godina. Suočen sa žestokim protivljenjem stanodavaca i penzionih fondova, a pošto su mu za usvajanje zakona bili potrebni glasovi desničarskih stranaka, morao je da skrati taj period na pet godina.

Šta imaju prosečan podstanar, osoba koja živi na ulici ili mlada osoba kojoj je pristup tržištu nekretnina praktično onemogućen? Šta oni mogu da učine? Imaju pravo glasa. I ništa više od toga.

A glasanje menja manje nego što nam se obećava. Kako je tvrdio ekonomista Janis Varufakis, izbori više ne određuju ekonomsku politiku.

Vlade levice i desnice smenjuju se na vlasti, ali kirije nastavljaju da rastu bez obzira na to ko upravlja državom, jer ekonomski model ostaje isti: novac odlazi tamo gde donosi najveći prinos, što znači u neproduktivnu imovinu, poput nekretnina, umesto u javne investicije koje bi ljudima zaista obezbedile krov nad glavom.

Možemo da menjamo vlade. Ali, čini se, ne možemo da promenimo ekonomske politike kojih se sve one pridržavaju.

Ko je odlučio da finansijske kompanije mogu da koriste naše domove kao investicionu imovinu? Građani nisu. Razmotrimo objedinjavanje hipotekarnih kredita u hartije od vrednosti, čime su postavljeni temelji finansijske krize iz 2008. godine.

Ili odluku u više od 40 jurisdikcija da se fondovi za ulaganje u nekretnine oslobode plaćanja poreza na dobit preduzeća. Oba procesa odvijala su se daleko od očiju javnosti, oblikovani odlukama vlada i finansijskih aktera, bez javne rasprave.

Isto se dešava i sa drugim oblicima ulaganja u stanovanje. Uzmimo za primer kratkoročno izdavanje stanova turistima u Atini.

Iako je demokratija možda rođena upravo tamo, nije uvek uspevala da se razvija. Nakon globalne finansijske krize, Grci su bili primorani da prihvate surove mere štednje protiv svoje volje. Vrednost nekretnina je naglo pala, zarade su se smanjile, a obične porodice jedva su sastavljale kraj s krajem.

Za mnoge vlasnike nekretnina izdavanje stanova turistima preko platformi za kratkoročni najam, poput Airbnba, postalo je slamka spasa — način da ostvare prihod od imovine koja je izgubila veliki deo svoje vrednosti.

Međutim, ono što je počelo kao strategija preživljavanja za porodice pretvorilo se u investicionu strategiju stranih kupaca.

Grčka vlada je 2013. godine uvela program „zlatne vize“, nudeći boravišnu dozvolu svakom strancu koji kupi nekretninu u Grčkoj. Hiljade ljudi iskoristile su tu mogućnost, ne da bi se tamo nastanile, već da bi stanove pretvorile u smeštaj za kratkoročno izdavanje, računajući na grčki turizam kao isplativu investiciju.

Kako je strani kapital pristizao u sve većim količinama, stanova za dugoročno iznajmljivanje bilo je sve manje, kirije su naglo rasle, a četvrti poput Eksarhije i Kukakija počele su da se menjaju do neprepoznatljivosti. Atinjani su protestovali, a njihova vlada odgovorila je slanjem policije za razbijanje demonstracija, gušeći neslaganje kako bi odbranila svoje odluke.

Mogućnosti za stvarno učešće građana u odlučivanju, koje se nude ljudima najteže pogođenim stambenom krizom, uglavnom su obesmišljene, nedovoljne ili nedostupne.

Podstanarima koji javno govore o lošim uslovima stanovanja preti iseljenje, a za pronalaženje sledećeg stana potrebne su im preporuke prethodnih stanodavaca. Ljudi koji rade na više poslova samo da bi mogli da plate kiriju nemaju vremena za sednice gradskih veća, ankete i upitnike koji ne donose nikakve rezultate.

Kada ljudima nisu dostupni načini da učestvuju u donošenju odluka o sopstvenom stanovanju, oni imaju osećaj da ih je vlast napustila. Tako nastaje prostor koji desničarski populizam ume savršeno da iskoristi.

Time se vraćamo obećanju demokratije. Može li se jedno društvo nazvati demokratskim ako o tome ko će imati gde da živi ne odlučuju ljudi i njihove potrebe, već finansijske kompanije i profit, potiskujući ljude iz njihovih domova na ulicu? Širom sveta ljudi pokušavaju da ovo pitanje iznesu u prvi plan.

U Madridu je osamdesetsedmogodišnja Marija del Karmen Abaskal, poznatija kao Marikarmen, živela u istom stanu 71 godinu kada je investiciona kompanija koja je njegov vlasnik zatražila da umesto dotadašnjih 500 evra mesečno plaća 2.650 evra.

Dana 23. septembra, nakon što su prethodni pokušaji iseljenja bili sprečeni, policija je uklonila stotine njenih komšija koji su se okupili ispred ulaza, a Marikarmen je iseljena iz stana.

Te večeri hiljade ljudi izašle su na ulice Madrida. Za svega nekoliko dana broj demonstranata porastao je na desetine hiljada, protestni kamp ispunio je trg Puerta del Sol, a demonstracije su se proširile i na gradove širom zemlje.

Šest dana nakon iseljenja Marikarmen, španska vlada usvojila je hitne uredbe kojima je produžila važenje ugovora o zakupu stanova i zaštitila ugrožene podstanare od iseljenja.

Ljudi su tu meru nazvali „Marikarmenina uredba“. Tri dana kasnije, parlament ju je odbacio. Desničarske stranke glasale su protiv, a jedna od njih automatsko produžavanje ugovora o zakupu nazvala je „oduzimanjem prava na imovinu“. Marikarmen je preminula nedugo zatim.

U Berlinu je 2021. godine više od milion ljudi, 59,1 odsto važećih glasova, podržalo referendum o tome da se stanovi u vlasništvu najvećih gradskih korporativnih stanodavaca stave u javno vlasništvo. Rezultat referenduma nije bio pravno obavezujući, a uzastopne vlade su ga ignorisale.

Zato su Berlinci iskoristili jedino sredstvo koje im je bilo na raspolaganju, iako je njegova moć bila ograničena.

Dana 20. septembra ove godine, stranka Levica (Die Linke), koja je vodila kampanju obećavajući da će sprovesti odluku sa referenduma, pobedila je na izborima za pokrajinski parlament i prvi put postala najveća stranka u berlinskom parlamentu.

Već sledećeg dana, pre nego što je nova vlada uopšte bila formirana, nemački kancelar Fridrih Merc najavio je da će ubrzati donošenje zakona na nacionalnom nivou kojim bi se zabranila „eksproprijacija“ stambenih objekata.

Berlinci su glasali za promenu ekonomske politike u oblasti stanovanja, a kancelar im je potom jasno stavio do znanja da oni o tome ne mogu da odlučuju.

Međutim, pokret je znao da ne treba da se oslanja na prekršeno obećanje demokratije. Prošle godine njegovi članovi su sami napisali zakon o eksproprijaciji, kako bi mogao da bude usvojen ukoliko se na vlasti nađe vlada spremna da ga podrži ili, ako se to ne dogodi, da bude stavljen na drugo, ovog puta pravno obavezujuće izjašnjavanje građana.

Kako su sami poručili: „Allet mussma selba machn“ – „Sve moramo sami da uradimo“.

Upravo je to potrebno da bismo povratili demokratiju, zaključuje Farha.