“Umro tamo gde mu je i mesto”: Nemačka i švajcarska štampa o smrti presuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića – Svet

„Smrću Ratka Mladića privodi se kraju jedno od najmračnijih poglavlja srpske istorije. Međutim, ono još nije sasvim završeno. Biće zanimljivo pratiti kako će srpski mediji i državni vrh, a pre svega predsednik Aleksandar Vučić, reagovati na njegovu smrt. Šta će reći – a šta neće?

Da li će beogradsko rukovodstvo biti u stanju da jednog od najgorih ratnih zločinaca u Evropi nakon Drugog svetskog rata nazove upravo onim što je bio? Sumnje da hoće su opravdane“, piše list Frankfurter algemajne cajtung.

I navodi: „U Srbiji je poslednjih godina postojao kult ličnosti Ratka Mladića, barem indirektno podržavan od strane države. Njegovi zločini su negirani ili čak veličani. To je, između ostalog, bilo vidljivo na ogromnom muralu na jednoj stambenoj zgradi u centru Beograda. Pre nego što je na kraju ipak uklonjen, grafit je očigledno bio pod zaštitom državnih institucija.

Jedan političar iz samog vrha srpske države demonstrativno je došao na to mesto“, piše nemački list.

Kult Mladića, kako se ukazuje u članku, neguje se i u Republici Srpskoj: „Posebno se u tome ističe političar bosanskih Srba Milorad Dodik, koji pokazuje demonstrativnu bliskost kako s ruskim diktatorom Vladimirom Putinom, tako i s američkim pokretom MAGA.“

„Pitanja koja će se narednih dana postavljati u Srbiji delom su sasvim praktične prirode, ali istovremeno imaju veliki politički značaj: gde će Mladić biti sahranjen – i kako?

U najužem krugu porodice ili uz učešće države? Hoće li predstavnici srpske države prisustvovati sahrani ratnog zločinca? To ne bi odaslalo dobru sliku Srbije. Ako prisustvuju, šta će reći? Kako će reagovati opozicioni političari“, postavlja pitanja nemački list.

Mladićeva sahrana, piše on dalje, „bila bi još veće političko pitanje u BiH, gde je počinio svoje stravične zločine.

Mladić je rođen u Kalinoviku na istoku Bosne. Tada je, 1942. godine, Bosna još bila pod okupacijom Njemačke i njenih hrvatskih saveznika. Od završetka rata u Bosni 1995. godine Kalinovik pripada Republici Srpskoj, čije su granice iscrtane krvlju – pre svega krvlju bosanskih muslimana.

Republika Srpska nije suverena država, iako se Milorad Dodik, njen najmoćniji političar, često ponaša kao da jeste. Priznata je samo kao deo Bosne i Hercegovine i unutar njenih granica. Teško je zamisliti da bi Mladić mogao da dobije grob u Bosni“, piše Frankfurter algemajne cajtung.

I sumira: „Mladić je bio cinični izvršilac politike čije su političke arhitekte bili Karadžić i Milošević. Malo je razloga da se veruje da će njegova smrt dovesti do otvorene rasprave u Srbiji o zločinima počinjenim devedesetih u ime velikosrpske države.“

Delovao „po sovjetskoj vojnoj doktrini“

List Tagescajtung iz Berlina povodom smrti Mladića piše: „Njegova vojska vodila je rat u kojem teritorije nije samo osvajala, nego je sistematski potiskivala i proterivala stanovništvo. Gradovi su bili pod opsadom, sela uništavana, a ljudi progonjeni zbog svoje nesrpske pripadnosti.

Iznad rata stajao je politički projekat koji je podrazumevao što je moguće homogeniju etnički srpsku vlast – najpre na osvojenim područjima u Hrvatskoj, a potom i u Bosni.“

Njegovo delovanje, kako se navodi u članku nemačkog lista, „odgovaralo je sovjetskoj vojnoj doktrini“:

„Koristiti teško naoružanje, uništavati gradove, a zatim tamo slati pešadiju i dobrovoljačke formacije. Njihov zadatak bio je da ubijaju, pljačkaju i siluju. Posebno perfidan bio je njegov odnos prema gradovima i područjima koja su se bez otpora predala srpskim trupama. U koncentracionim logorima pored Prijedora tokom leta 1992. godine ubijeno je samo u tom periodu 3.200 ljudi“, piše Tagescajtung.

Ratko Mladić je, podseća se, osuđen pre svega zbog opsade Sarajeva i zločina protiv čovečnosti počinjenih u Srebrenici. Gotovo četiri godine Sarajevo je bilo pod granatama, ali je tek Srebrenica Mladića učinila sinonimom za strahote rata, piše list.

„Za zločine u Bosni, kao što su oni u Prijedoru, sud nije utvrdio postojanje elemenata genocida. To nije promenilo pravosnažnu presudu za genocid počinjen u Srebrenici, koju Mladić nikada nije prihvatio…“

„Time se završava život čoveka kojeg neki Srbi i danas gledaju kao heroja, dok ga velika većina međunarodne javnosti smatra jednim od najtežih evropskih ratnih zločinaca nakon Drugog svetskog rata. Mladić iza sebe ostavlja region u kojem je sukob od 1992. do 1995, iako već odavno deo istorije, i dalje prisutan kroz njegove žrtve, koje žive s posledicama tog rata“, zaključuje list iz Berlina.

„Kako ljudi mogu da učine nešto tako?“

„Kada se pogledaju video-snimci iz jula 1995. godine, uvek se nameće pitanje koje se postavlja nakon svakog ratnog zločina i genocida, a na koje do danas nema odgovora: kako ljudi mogu da učine nešto tako“, minhenski Zidojče cajtung.

I nastavlja: „’Pazite da ne izgubite nijedno dijete.’ To govori muškarac u kratkim rukavima i maskirnoj uniformi, dok ga posmatraju brojna lica sa širokim, umornim očima. Pokazujući kažiprstom, objašnjava ljudima da ima dovoljno autobusa i da će svako ko želi da ode biti odvezen na sigurno: ’Samo bez panike, pustite prvo decu i žene da odu.’“

„A kada je završio obraćanje prestrašenim ljudima u zaštićenoj zoni Srebrenice, koju pripadnici mirovnih snaga UN nisu stvarno zaštitili, on još jednom dovikuje gomili: ’Ne bojte se.’ I: ’Niko vam neće ništa.’ Iz gomile mu uzvraćaju rečima zahvalnosti. Ubrzo nakon toga više od 7.000 ljudi bilo je mrtvo“, piše nemački list.

„Sada je i Mladić, ’krvnik Bosne’, preminuo u zatvoru u holandskom Hagu. Sve do poslednjeg trenutka njegovi advokati i članovi porodice tog 84-godišnjaka pokušavali su da ga prebace u Srbiju. Uporno su tvrdili da mu je potrebna posebna medicinska njega koja u Hagu nije u dovoljnoj meri obezbeđena, te da mu, između ostalog, teško pada što većina ljudi oko njega ne govori srpski. Međutim, uslovi u pritvorskoj ustanovi UN i njihovoj bolnici bili su, prema rečima predsednice Međunarodnog rezidualnog mehanizma, ’toliko kvalitetni da se Mladićevo zdravstveno stanje moglo pratiti na najbolji mogući način’. Redovno su ga posećivali članovi porodice i prijatelji, a bilo je obezbeđeno da njegovi najbliži mogu da budu uz njega i u njegovim ’poslednjim trenucima’“, piše list.

Pritom, kako se naglašava u članku, mnoge hiljade Mladićevih žrtava izgubile su život pod potpuno drugačijim uslovima. „Više od 11.000 ljudi poginulo je tokom opsade Sarajeva koju je on organizovao i koja je trajala 1.425 dana.

Mnogi su namerno pogođeni snajperskim mecima u srce ili glavu, dok su druge raznele minobacačke granate. Civili, deca i ljudi koji su samo želeli da kupe hranu ili posete svoje najmilije, postali su žrtve cinične smrtonosne igre prolaska kroz takozvanu ’Snajpersku aleju’. Mladićevo ime trebalo bi ’upisati na listu najpokvarenijih i najvarvarskijih ličnosti u istoriji’, izjavio je glavni haški tužilac, belgijski pravnik Serž Bramerc. Istovremeno je naglasio da presuda ni u kom slučaju nije presuda protiv srpskog naroda: ’Mladićeva krivica pripada njemu samom i samo njemu’. Ostaje pitanje – zašto“, poentira list iz Minhena Zidojče cajtung.

„Umro tamo gde mu je bilo mesto“

„Ratko Mladić je umro tamo gde mu je, najkasnije od 1995. godine, i bilo mesto: u Haškom zatvoru. U tom holandskom gradu ’kasapin Bosne’ osuđen je u novembru 2017. godine na doživotni zatvor. Svaka druga kazna bila bi ’uvreda žrtvama – živim ili mrtvima’, rekao je glavni tužilac Alan Tijeger u svom završnom obraćanju pred Tribunalom UN“, podseća list Tagesšpigel.

Pa dodaje: „Kao vrhovni komandant bosanskih Srba, Mladić je bio suodgovoran za ponovljena i sistematska silovanja žena i devojčica, od kojih su najmlađe imale samo dvanaest godina. Za ubistva nedužnih civila tokom 1.425 dana duge opsade Sarajeva. Za progon, istrebljenje, deportaciju i prisilno raseljavanje čitavih zajednica u Bosni i Hercegovini.“

Dokumenta potvrđuju njegovu ulogu u genocidu u Srebrenici, navodi se u članku: „Dana 8. marta 1995. godine predsednik bosanskih Srba izdao je ozloglašenu Direktivu broj 7. U njoj je Radovan Karadžić naredio da Mladićeve trupe stvore ’nepodnošljivu situaciju potpune nesigurnosti’, u kojoj za stanovnike Srebrenice ’ne postoji nikakva nada za dalji opstanak ili život’. Samo 23 dana kasnije, ta naredba bila je razrađena u vojni plan. Mladić je stavio svoj potpis na njega.“

„Nepuna četiri meseca kasnije, Mladić se pojavio u tada zaštićenoj zoni UN kod Srebrenice, gde su Bošnjaci potražili utočište. General je, u pratnji kamera, uveravao stanovništvo: ’Ne bojte se, niko vam neće ništa učiniti’. I lagao. Deci, koja će ubrzo po njegovoj naredbi biti deportovana ili ubijena, delio je slatkiše. Ti snimci su obišli čitav svet i do danas predstavljaju dokaz Mladićeve beskrupuloznosti“, piše Tagesšpigel i zaključuje:

„Uprkos tome, Mladića u njegovom rodnom gradu i danas mnogi slave kao heroja. O tome svedoče statua i mural komandanta visok tri i po metra na ulazu u rodni Kalinovik, koji se nalazi u današnjem, pretežno srpskom delu BiH.“

„Brdo činjenica“

Švajcarski Noje cirher cajtung iznosi ocenu da je u zemljama bivše Jugoslavije Ratko Mladić postao „neka vrsta duha – simbol srpskog ultranacionalizma“. Potom se osvrće na presudu Mladiću, koja se, kako se naglašava, „zasnivala na ogromnom broju činjenica“.

„Masakri nisu bili jednostavno posledica brutalnosti, izazvanih ratom. Iza njih je stajao plan koji je u velikoj meri osmislio Radovan Karadžić, politički lider bosanskih Srba.

Dvanaestog maja 1992. general Mladić pojavio se u parlamentu bosanskih Srba. Kada su ga političari suočili sa svojom namerom da stvore etnički ’čistu’ teritoriju, Mladić je rekao: ’Ne možemo da čistimo, nemamo sito tako da Srbi ostanu, a drugi odu. To ne ide. Ljudi, to je genocid!’“

Dve nedelje kasnije, piše dalje list, više nije bilo nikakvih zadrški. Tokom granatiranja Sarajeva Mladić je naredio: ’Gađajte Velešiće, gađajte Pofaliće, tamo ima vrlo malo Srba.’“

Noje cirher cajtung potom podseća da prva optužnica Haškog tribunala protiv njega, podignuta 1995. nakon masovnih ubistava u Srebrenici, na početku nije mnogo uznemirila Mladića.

„Nakon završetka rata pobegao je u Srbiju i u Beogradu se kretao kao slobodan čovek – iako pod strogim nadzorom. A kada je svrgnuti srpski predsednik Slobodan Milošević 2001. godine, nakon odluke reformskog političara Zorana Đinđića izručen Hagu, Mladić je nestao.“

List podseća da je Mladić u obaveštajnim službama i vojsci i dalje imao veliku i pouzdanu mrežu ljudi koji su ga štitili i finansirali.

„Kada je ona dospela pod pritisak, Mladiću je postajalo sve teže da se skriva. Ipak, trebalo je da prođe još niz godina pre nego što je 2011. godine pronađen i uhapšen u kući jednog rođaka na severu Srbije.“

Protiv jedanaestorice Mladićevih pomagača vođeni su krivični postupci u Srbiji, a svi osim jednog kasnije su oslobođeni, podseća švajcarski list.

„Optužnica je ostala zatvorena za javnost jer je, kako se navodilo, mogla da našteti ’ugledu’ zemlje. To je jasan pokazatelj da Mladića dugo nije štitila samo ’duboka država’, nego i visoki politički zvaničnici.“

Iako danas gotovo niko više ne poriče da su u Srebrenici počinjeni teški zločini u ime srpskog naroda, politika i najveći deo javnosti i dalje osporavaju da se radilo o genocidu, navodi Noje cirher cajtung. „Zločini se ipak nisu mogli potpuno prećutati.

2005. jedan video-snimak nakratko je potresao zemlju. Na snimku se vidi kako srpski paravojnici u blizini Srebrenice maltretiraju i ismevaju grupu maloletnih mladića, a zatim ih hladnokrvno streljaju“, opisuje se u članku.

„Oprezna javna rasprava je počela – ali ubrzo je ponovo utihnula… A činjenica da Ratko Mladić i dalje postoji kao simbol na zidovima i u navijačkim pesmama pokazuje da se srpsko javno mnjenje još uvek nije istinski oslobodilo otrova nacionalizma“, zaključuje švajcarski list.