“Umro je kasapin Bosne”: Kako Njujork tajms piše o smrti Ratka Mladića – Svet

Mladić je, podseća Tajms, uhapšen 26. maja 2011. godine u jednom selu severno od Beograda nakon gotovo 16 godina provedenih u bekstvu. Time je okončana jedna od najdužih potera u modernoj istoriji. Njegova presuda iz 2017. godine pred međunarodnim tribunalom, za genocid, zločine protiv čovečnosti i ratne zločine, označila je kraj jednog mračnog i krvavog poglavlja.

Izričući mu kaznu doživotnog zatvora, predsedavajući sudija Alfons Ori rekao je da Mladićevi zločini spadaju „među najgnusnije zločine poznate čovečanstvu“. Mladić se žalio na presudu, ali je ona potvrđena 2021. godine.

Mladić, oficir Jugoslovenske narodne armije početkom devedesetih predvodio je vojsku bosanskih Srba.

Uoči srebreničkog masakra obećao je da će osvetiti osvajanje Srbije koje su vekovima ranije izvršili muslimanski Turci Osmanlije.

Tokom deset dana njegovi vojnici su tragali za hiljadama bosanskih Muslimana, hapsili ih i potom po kratkom postupku pogubili. Postrojavali su ih sa rukama vezanim iza leđa i pucali u njih. Žene su bile silovane.

Snage bosanskih Srba potom su zakopale posmrtne ostatke, da bi ih kasnije ponovo iskopale i razbacale po udaljenim masovnim grobnicama, u organizovanom pokušaju da prikriju dokaze o ratnim zločinima.

Suđenje Mladiću bilo je jedno od poslednjih velikih suđenja pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju u Hagu. Tribunal je okončao svoj rad nakon što je procesuirao gotovo 100 osoba odgovornih za zločine počinjene tokom balkanskih ratova, među njima i Mladićevog nadređenog, Radovana Karadžića, političkog lidera bosanskih Srba.

Mladićevo hapšenje predstavljalo je važan trenutak u dugogodišnjim naporima Srbije da se oslobodi statusa međunarodno izolovane države. Njegovo hapšenje uklonilo je veliku prepreku na putu Srbije ka članstvu u Evropskoj uniji, koje je godinama bilo na čekanju. EU je u međuvremenu sve manje imala strpljenja za odbijanje uzastopnih srpskih vlada da ga uhapse.

Kada je konačno pronađen, skrivao se u kući jednog rođaka i bio je toliko očajan zbog nedostatka novca da je jedan od njegovih stalnih zahteva bio da mu se ponovo isplaćuje zamrznuta vojna penzija.

Tokom suđenja Mladić, nekada naizgled nepobedivi ratnik, povremeno je delovao kao nemoćan starac, dok je svedok za svedokom iznosio potresna svedočenja o nasilju koje je pokrenuo.

Ipak, povremeno bi se pojavio onaj nekadašnji nagao i autoritativni general. Na prvom pojavljivanju pred sudom u junu 2011. godine odbacio je optužbe kao „odvratne“ i „monstruozne“. U drugim prilikama vikao je na sudije.

Pored organizovanja masakra u Srebrenici, Mladić je na kraju osuđen i za više zločina povezanih sa gotovo četvorogodišnjom opsadom Sarajeva, glavnog grada Bosne i Hercegovine, u kojoj je ubijeno 10.000 ljudi, uključujući 1.500 dece.

Tokom opsade, najduže opsade u istoriji modernog ratovanja, Mladićevi ljudi granatirali su grad sa okolnih planina i terorisali civile snajperskom vatrom. Sudije su ga takođe proglasile krivim za progon i istrebljenje nesrpskog stanovništva na velikim područjima Bosne.

U Srbiji je Mladićeva vojna veština bila legendarna. Ljiljana Bulatović, koja je napisala njegovu biografiju, rekla je da je za mnoge Srbe ostao heroj, koga će zauvek smatrati „mitskim zaštitnikom srpskog naroda“.

Pre masakra u Srebrenici, Mladić je pozvao holandskog komandanta mirovnih snaga Ujedinjenih nacija koje su štitile tamošnju muslimansku zajednicu i odveo ga u prostoriju u kojoj je bila vezana živa svinja.

Mladić je naredio svojim ljudima da svinji prerežu grkljan, pri čemu je krv potekla po podu. „Tako mi postupamo sa svojim neprijateljima“, rekao je Mladić, prema svedočenjima prisutnih.

U julu 1995. godine, dok su kamere snimale, Mladićevi telohranitelji delili su slatkiše deci bosanskih Muslimana. „Niko neće biti povređen“, rekao je Mladić prestravljenim ženama i deci 12. jula, tapšući jednog dečaka po glavi. U tom trenutku njegovi vojnici pripremali su se za masovna ubistva.

Godine 1995. međunarodni tribunal u Hagu, osnovan dve godine ranije, podigao je protiv Mladića optužnicu za ratne zločine i genocid povezane sa opsadom Sarajeva i masakrom u Srebrenici.

Mladić, koji je uživao zaštitu Miloševića, nije se odmah povukao u ilegalu. Prema rečima prijatelja, kretao se između vojnih kasarni, a oni su ga posećivali i sa njim igrali stoni tenis ili šah. Nekoliko godina posećivao je grob svoje ćerke. Okružen telohraniteljima, 2000. godine prisustvovao je fudbalskoj utakmici Kina-Jugoslavijau Beogradu.

Mladić je tada morao da se potpuno povuče u ilegalu, a veruje se da su mu zaštitu pružali saveznici u srpskim vojnim i obaveštajnim službama. Njegova supruga Bosiljka i sin Darko bezuspešno su pokušavali da bude proglašen mrtvim. Oni su ostali živi nakon njegove smrti.

Na kraju je uhapšenu selu Lazarevo kod Zrenjanina sa dva napunjena pištolja pored sebe.