Tramp normalizovao psovke u rečniku: Gde su granice prihvatljivog jezika na javnoj funkciji? – Svet

„Svo to psovanje u politici, to ranije nikada nismo čuli“, rekla je Džonson, penzionisana socijalna radnica koja živi u okolini Pitsburga. „Reči su veoma moćne, a prethodnih 45 predsednika ove zemlje nije koristilo tako vulgaran jezik“.

„Da li tako na svom radnom mestu govore nastavnici, rukovodioci kompanija, medicinske sestre, lekari i stomatolozi? To nije u redu. To je pad poštovanja i časti, tačka“.

Tokom protekle decenije, Donald Tramp je predvodio promenu javnih standarda o tome šta se smatra prihvatljivim jezikom, ukazuje Robert Tait, dopsnik Gardijana iz Vašingtona.

Pošto je već tokom svog prvog predsedničkog mandata bio kritikovan zbog urušavanja i vulgarizovanja javnog diskursa kada je, prema tadašnjim navodima, ostao upamćen po tome što se žalio da SAD primaju imigrante iz „usranih zemalja“ – Tramp je tokom svog drugog mandata dodatno zaoštrio svoj rečnik.

Više puta je koristio, a čini se i normalizovao, reči i izraze kakvi ranije nisu javno dolazili od američkog predsednika, barem ne namerno.

Jedan tabu kao da je srušen u junu 2025. godine, kada je Tramp vulgarno osudio Izrael i Iran zbog toga što su nastavili da pucaju jedni na druge čak i nakon što se smatralo da su neprijateljstva okončana posle 12-dnevnog rata.

„Oni jebeno ne znaju šta rade“, rekao je novinarima na travnjaku ispred Bele kuće.

Da ne bi bilo shvaćeno kao omaška u govoru, Tramp je ponovo pokazao sklonost ka javnom korišćenju vulgarnosti u oktobru 2025. godine, kada su ga pitali o tadašnjem predsedniku Venecuele Nikolasu Maduru.

„Ponudio je sve“, tvrdio je Tramp. „Znate zašto? Zato što ne želi da se zajebava sa Sjedinjenim Državama“. Nekoliko meseci kasnije, američke specijalne snage zarobile su Madura. On se sada nalazi u pritvoru u Njujorku i čeka suđenje.

Tramp je psovke još otvorenije koristio u novijim objavama na društvenim mrežama, koristeći ih za dodatno pojačavanje retoričkog pritiska na Teheran nakon što je Iran zatvorio Ormuski moreuz, posle Trampove odluke da u februaru pokrene američko-izraelski rat protiv Irana.

„Otvorite jebeni moreuz, vi ludi gadovi, ili ćete živeti u paklu — SAMO GLEDAJTE“, napisao je u aprilu na svojoj platformi Truth Social.

„Predsednik Tramp nema naročito izražen osećaj za pristojnost i protokol“, rekao je Majkl Adams, profesor engleskog jezika na Univerzitetu Indijana u Blumingtonu i autor knjige „U pohvalu vulgarnosti“, studije o mestu psovanja u društvu. „Psovanje ima čitav niz aspekata. Delom je to naglašavanje njegove diplomatske ličnosti, delom verovanje u nepredvidivost predsednika, a delom njegov opšti stav da ga nije briga“.

Pristojnost u politici

Tramp nije prvi predsednik koji je imao sklonost ka vulgarnom izražavanju. Lindon Džonson i Ričard Nikson bili su poznati po širokoj upotrebi narodskog i vulgarnog jezika, ali su to činili privatno. Njihove nepristojne izjave postale su javne tek kada su, nakon završetka njihovih predsedničkih mandata, objavljeni snimci njihovih razgovora.

U Niksonovom slučaju, psovanje je postalo pitanje tokom afere Votergejt, kada je Bela kuća objavila snažno cenzurisane transkripte njegovih snimljenih razgovora – uz ponavljanu karakterističnu formulaciju „psovka izbrisana“.

Trampov sve opušteniji odnos prema vulgarnostima potpuno je suprotan reakciji Džordža V. Buša, koji je bio vidno postiđen kada je, kao kandidat za predsednika SAD, u septembru 2000. godine uhvaćen u neformalnom razgovoru. Tokom predizborne kampanje, uključen mikrofon zabeležio je kako je novinara Njujork tajmsa opisao kao „velikog seronju“.

Postiđeni Buš, koji je svoju kampanju zasnivao na obećanju da će vratiti pristojnost u politiku, izrazio je „žaljenje“ što je njegova opaska dospela u javnost.

Danas, nasuprot tome, političari su, prema mišljenju analitičara, i te kako spremni da birači čuju ono što bi se nekada smatralo nedoličnim izjavama izrečenim u poverenju. Iako je Tramp možda otvorio branu, drugi zvaničnici i kandidati – i republikanci i demokrate – nastavili su u istom pravcu.

Džozef Filips, profesor američke politike na Triniti koledžu u Dablinu, to objašnjava težnjom političara da deluju autentično u vremenu kada je ugled političara među građanima opao.

„Podsticaj političarima da koriste vulgarne izraze proizlazi iz promene načina na koji ljudi doživljavaju političku profesiju“, rekao je Filips.

„Nivo političkog poverenja Amerikanaca značajno je opao, a to je promenilo način na koji građani gledaju na političare.

„Političari imaju podsticaj da se suprotstave tom trendu da deluju neiskreno i otuđeno od običnih ljudi tako što će uraditi nešto veoma jednostavno što svi možemo da uradimo – koristiti jezik koji je tipičniji za obične ljude, a to podrazumeva i psovanje“.

U tom duhu, potpredsednik SAD Džej Di Vens često koristi reč „sranje“ u govorima i objavama na društvenim mrežama, kako bi provocirao političke protivnike i kritičare.

Govoreći prošle godine na Dan zahvalnosti u jednoj vojnoj bazi u Kentakiju, Vens je izazvao kritike nakon što je vojnicima koji su podigli ruke kada ih je pitao da li vole da jedu ćuretinu rekao da „seru“.

Ministar odbrane Pit Hegset koristio je izraze povezane sa telesnim izlučevinama kako bi omalovažio raniju praksu u oružanim snagama koju smatra „woke“ politikom. Na skupu generala u bazi marinaca u Kvantiku, u Virdžiniji, prošlog septembra rekao je: „S tim sranjem smo završili.“

I demokrate su prihvatile verbalnu vulgarnost.

Gradonačelnik Mineapolisa Džejkob Frej poručio je agentima Službe za imigraciju i carinsku kontrolu (ICE) da se „gube iz grada“ nakon što je jedan agent u januaru u njenom vozilu ubio majku troje dece, Reni Nikol Gud.

Ranije ove nedelje, demokratska senatorka iz Ilinoisa Tami Dakvort rekla je u jednom vašingtonskom istraživačkom centru da joj je „dojadilo da popravlja sranja koja republikanci naprave“. Protiveći se ideji da demokrate treba da budu pristojne ukoliko ponovo preuzmu kontrolu nad Senatom na novembarskim međuizborima, rekla je: „Jebeš to sranje.“

Retorički potez

Iako bi dugoročna posledica ovoga mogla biti dalje smanjenje poštovanja javnosti prema politici, oni koji se bore za političke funkcije verovatno neće mnogo mariti za to.

„Podsticaj pojedinačnog političara verovatno nije da povrati ugled političke profesije, već da obezbedi sopstveni izbor ili reizbor“, smatra Filips. „Ne bi to bio prvi put da političari žrtvuju širi interes neke institucije zarad lične koristi.“

Adams sa Univerziteta Indijana rekao je da političari pokušavaju da steknu „skriveni prestiž“ pribegavanjem grubom jeziku.

„Postoji svojevrsni skriveni prestiž u psovanju, koji ima veze sa imidžom neustrašivog čoveka koji stalno psuje – svojevrsnim stavom ’baš me briga’ koji privlači ljude“, rekao je. „Ljudi psuju i, ako nikada ne psujete, onda se pitaju da li ste im dovoljno slični da biste bili dobar predsednik za njih.

To je uporedivo sa vremenom kada su Džordž V. Buš i Barak Obama vodili predizborne kampanje i kada su ljudi pitali: ’Da li biste voleli da popijete pivo sa njima?’ Nije bilo reči o čaši vrhunskog vina ili veoma starom single malt viskiju – već o piću običnih ljudi, sa običnim ljudima. Psovanje se uklapa u isti takav retorički potez“.

Benjamin Bergen, profesor kognitivnih nauka na Univerzitetu Kalifornije u San Dijegu i autor knjige „WHAT THE F: Šta psovanje otkriva o našem jeziku, našem mozgu i nama samima“, smatra da je zaoštren jezik podstaknut činjenicom da „živimo u vremenu veoma oštrih političkih neslaganja“.

Prema njegovim rečima, tako polarizovana atmosfera mogla bi značiti da je samo pitanje vremena kada će se ranije nezamislive a kamoli izgovorljive psovke pojaviti u predsedničkim inauguracionim govorima ili obraćanjima naciji povodom „Stanja nacije“.

„Ne vidim nijedan razlog zašto bi obraćanje o stanju nacije ili govor pred Ujedinjenim nacijama, ili bilo koji sličan događaj, bili nešto posebno“, rekao je Bergen. „Mislim da se norme u vezi sa jezikom jednostavno menjaju“.

Međutim, dodao je da bi se klatno na kraju moglo vratiti u suprotnom smeru i udaljiti od sadašnjeg trenda vulgarizacije. „Ako se za političare jedne generacije bude smatralo da stalno psuju, sledeća generacija bi to mogla u potpunosti odbaciti“.

U zanimljivoj transatlantskoj razlici, Filips – koji je ranije radio u Velikoj Britaniji – rekao je da sklonost ka psovanju koja postoji u SAD još nije preneta na britansku i irsku politiku.

„U sve tri zemlje suočavamo se sa sličnim padom političkog poverenja“, rekao je. „Međutim, postoji jedna razlika između SAD i ostalih, a to su podsticaji političarima da grade lične brendove.

„Sudbine političara u Velikoj Britaniji i Irskoj mnogo su više povezane sa sudbinom njihove stranke. Zato podsticaj da se promeni ustaljeni način ponašanja jednostavno nije toliko veliki“.