“Toliko toga nekada nezamislivog postalo je nova normalnost”: Profesorka sa Prinstona o posledicama napada 11. septembra – Svet

Pretpostavili smo da se mali avion slučajno srušio, ali ubrzo smo shvatili da se događa nešto mnogo ozbiljnije.

Uključili smo CNN dok se vest širila među komšijama i ljudima koji su išli na posao. Pozvala je moja majka i ostale smo na telefonu (fiksnom, koji se tada još koristio) bez daha od užasa dok se prvi toranj rušio, a zatim i drugi.

Jedan od moje braće radio je u Njujorku; u porodici smo se naizmenično pozivali kako bismo proverili da li je dobro.

Kada je stigla vest o napadu na Pentagon, shvatila sam da prisustvujemo ciljanoj kampanji protiv različitih centara američkog života. Požurila sam da pokupim naše sinove, uzrasta četiri i dve godine, iz vrtića preko reke.

Tog vikenda trebalo je da vozimo 12 sati do Virdžinije, na 75. rođendan mog oca. Svi avioni su bili prizemljeni, ali osećali smo ogromnu potrebu da budemo zajedno i da se čvrsto držimo jedni uz druge.

Vozeći se po auto-putu Nju Džerzi Turnpajk po mraku, mogli smo da vidimo još uvek zadimljene ruševine tornjeva, osvetljene reflektorima za potragu i spasavanje — jeziv prizor za koji naši sinovi tvrde da ga se sećaju.

Četvrt veka kasnije i dalje se vraćamo detaljima tog dana, od kojih su mnogi trajno urezani u naša sećanja šokom i nevericom.

Napad je otvorio toliko pitanja – ko je mogao da uradi ovako nešto i, pre svega, zašto?

Odgovori na ta pitanja, kao i naša reakcija, promeniće zemlju i njeno mesto u svetu.

Odrastala sam tokom 1970-ih, kada su strahote fizičkog mučenja često bile tema vesti. Prizori prebijanja, gašenja cigareta po telu, elektroda pričvršćenih za genitalije, sakaćenja, silovanja, izgladnjivanja i drugih zločina redovno su stizali kroz dokumentaciju o Holokaustu, Staljinovim gulazima, „prljavim ratovima“ u Argentini i Čileu i poljima smrti u Kambodži, zajedno sa potresnim dokazima o američkim ratnim zločinima u Vijetnamu.

Godine 1976, u godini dvesta godina od osnivanja SAD, Džimi Karter je izabran za predsednika, obećavajući novi početak nakon rata i afere Votergejt. Insistirao je na tome da ljudska prava postanu trajni deo američke spoljne politike.

Neki Amerikanci su možda i dalje mogli da primenjuju mučenje, ali samo nezakonito. Posvećenost vladavini prava i osnovnoj ljudskoj pristojnosti, bez obzira na to šta bi „druga strana“ mogla da uradi, bila je deo američkog identiteta još od vremena kada je Džordž Vašington insistirao da se prema britanskim ratnim zarobljenicima postupa „humano“.

Ali do 2003–2004. godine izvršili smo invaziju na Irak i Avganistan i držali osumnjičene za terorizam bez suđenja u Gvantanamu i u „crnim lokacijama“ u drugim zemljama, kršeći Ženevske konvencije.

I sama sam se našla u raspravama o tome da li je mučenje odjednom postalo neophodno. U početku nisam mogla da verujem da se to uopšte razmatra, pozivajući se na tada već izlizanu frazu: „To nismo mi.“

Suprotstavljala sam se beskrajnim hipotetičkim scenarijima o tome šta bi trebalo uraditi ako pritvoreni terorista zna gde se nalazi bomba koja će za sat vremena uništiti Njujork.

Ono što sam smatrala osnovnim moralnim načelom našeg nacionalnog identiteta često je ismevano kao naivno. Ispostavilo se da ni ustanovljeno pravo nije tako čvrsto – bila su to pravila koja su mogla da se tumače drugačije kada su norme koje su ih podržavale počele da se urušavaju.

Četvrt veka kasnije, toliko toga što je nekada bilo nezamislivo — proglašavanje medija za „neprijatelja naroda“, korišćenje državnih institucija kao oružja protiv političkih protivnika, otvorena zloupotreba javnih funkcija radi lične koristi, upućivanje fizičkih pretnji političkim protivnicima, grubo gaženje sistema kontrole i ravnoteže vlasti — postalo je nova normalnost.

Iako veliki deo toga dolazi od aktuelnog predsednika, postoje i slučajevi u kojima su obe strane krive. To je bilo postepeno klizanje, pri čemu su obe velike političke stranke opravdavale kršenje zakona i normi, pozivajući se na postupke one druge.

Napadi 11. septembra uneli su u našu politiku i veoma snažnu dozu ksenofobije. Naravno, američka istorija je prolazila kroz redovne talase antimigrantskog raspoloženja, često praćene nasiljem. Ali za mnoge Amerikance u ovom veku, odgovor na pitanje koje je Farid Zakarija postavio u svom čuvenom eseju iz oktobra 2001. godine, „Zašto nas mrze?“, bio je da su „oni“ izgleda svi muslimani.

A prečesto je ta etiketa postajala sinonim za bilo koju osobu tamnije puti koja nosi neki oblik pokrivala za glavu. Prvi pokušaj predsednika Donalda Trampa tokom njegovog prvog mandata da zabrani ulazak svim muslimanima u Sjedinjene Države prerastao je u širi pokušaj da se svako ko ne izgleda poput belog Amerikanca iz 1950-ih predstavi kao pretnja.

Demagozi su se oduvek služili podsticanjem neprijateljstva prema mitskom „njima“. Danas je, međutim, strah od „drugog“ postao osnovna karakteristika naše unutrašnje politike, pri čemu obe strane tvrde da bi pobeda neprijatelja — kojeg predstavljaju kao etnonacionaliste ili socijaliste — uništila našu demokratiju.

Posledice 11. septembra produbile su kod mnogih Amerikanaca osećaj da je ostatak sveta jednostavno nezahvalan za žrtve koje smo decenijama podnosili zarad mira i prosperiteta u svetu. Kao i većina zemalja, SAD imaju tendenciju da primećuju ono što drugi rade nama dok previđaju ono što smo mi radili njima.

Danas je taj osećaj ogorčenosti oličen u Trampovoj politici „Amerika na prvom mestu“. Zapanjujuća nepristojnost i nepromišljenost sa kojima aktuelna administracija sprovodi svoju politiku primorale su druge zemlje, uključujući dugogodišnje saveznike SAD, da traže nove pravce i drugačije odnose.

Ipak, u zemlji postoji snažna podrška ideji da SAD moraju da imaju drugačiju ulogu u svetu, da odbace status „nezamenljive“ sile i da se najpre usredsrede na domaće potrebe. To predstavlja promenu paradigme. Konsenzus o spoljnoj politici koji nas je vodio kroz drugu polovinu dvadesetog veka i prve decenije 21. veka zauvek je nestao.

Dok smo tog petka, 14. septembra, moja porodica i ja napuštali Kembridž, pridružili smo se koloni vozila na autoputu I-95, velikom auto-putu koji se proteže od Mejna do Floride. U podne, negde u Konektikatu, zaustavili smo se pored ostalih vozača kako bismo odali tri minuta ćutanja u okviru Nacionalnog dana molitve i sećanja.

Na obližnjim železničkim stanicama, udaljenim svega sat vremena od Njujorka, još su stajali automobili putnika koji se nikada neće vratiti. Tugovali smo kao Amerikanci i kao ljudi.

Taj dan sada deluje veoma daleko.

Autorka je bivša direktorka za planiranje politike u američkom Stejt departmentu, izvršna je direktorka istraživačkog centra Nova Amerika, počasna profesorka politike i međunarodnih odnosa na Univerzitetu Prinston i autorka knjige „Renewal: From Crisis to Transformation in Our Lives, Work, and Politics“ (Princeton University Press, 2021).

Copyright: Project Syndicate, 2026.
www.project-syndicate.org