Večiti „buntovnik”, ali ne bez razloga: Izložba o Svetozaru Markoviću u Istorijskom arhivu Šumadije – Društvo

Prema njihovim rečima, u tom smislu izložba ne donosi samo priču o jednom čoveku, već i portret epohe.

– Pokušali smo da predstavimo ljude koji su oblikovali Markovićev intelektualni put: profesore koji su ga usmeravali, saborce sa kojima je delio ideale, ali i protivnike sa kojima je ukrštao argumente…, kažu autori postavke.

Oni, pre svega podsećaju da ove godine obeležavamo veliki jubilej – 180 godina od rođenja Svetozara Markovića (21. septembar, najverovatnije negde u okolini Zaječara), jedne od najkompleksnijih i najintrigantnijih ličnosti srpske istorije 19. veka.

– Povodom ovog značajnog datuma, priredili smo izložbu koja ima za cilj da nas ponovo suoči sa njegovim likom i delom, preispitujući trag koji je ovaj „večiti buntovnik” ostavio u našem društvenom i kulturnom biću. Ovo je priča o intelektualnoj mreži koja se protezala od beogradskih učionica do evropskih univerzitetskih centara. Kroz prepiske i različita dokumenta, nastojali smo da oživimo trenutke u kojima su se rađale ideje o socijalnoj pravdi, prosveti i nacionalnoj emancipaciji. Želeli smo da publici ponudimo priliku da oseti intelektualno pulsiranje tog doba i shvati kako su lični kontakti, prijateljstva i idejni sukobi presudno uticali na oblikovanje Markovićeve misli, ističu naši sagovrnici.

Stoga je, po njihovom mišljenju, ova izložba poziv na dijalog sa prošlošću, ali i poziv na promišljanje o kontinuitetu borbe za dostojanstvo, obrazovanje i slobodu – ideale kojima je Svetozar Marković posvetio čitav svoj kratki, a tako sadržajni život.

Pionir u borbi za ravopravnost i prava žena

– Ime Svetozara Markovića, srpskog publiciste, socijaliste, književnog kritičara, filozofa i političkog aktiviste iz druge polovine 19. veka svima nama je suštinski poznato, i čini nam se da dosta toga o njemu znamo, a zapravo je u tome leži ta neka zamka za istoričara, budući da su ta nova iščitavanja, negde, njegovih dela zaista neophodna. Pokazalo se da su mnoga „njegova” pitanja više nego aktuelna. On je živeo jako kratko, ali njegov opus je izuzetno bogat. U samim Markovićevim delima, novinskim člancima, pismima i ličnoj prepisci možemo tražiti mnogobrojne ideje koje je on razvijao tokom godina, i u tim idejama zaista možemo zaključiti da je on u mnogo čemu bio prvi. Tako da, ako gledamo sa ove vremenske distance, zapravo, možemo se vratiti mnogim njegovim mislima i promišljati o tome gde smo bili tada kao društvo koje je tek nastajalo, podseća koautorka postavke dr Kristina Jorgić Stepanović, podsećajući da mi „govorimo o Srbiji tek nakon ustanka, odnosno, o zemlji koja još uvek nema državnu nezavisnost u tom trenutku”.

Srpsko društvo se, u modernom smislu te reči, tada tek formira.

– A Svetozar Marković, možemo slobodno reći, dalekovido promišlja o mnogim pitanjima koja će istorija tek „pokazati” i neka će doći na „dnevni red” skoro stotinu godina kasnije, kao što je, recimo, žensko pravo glasa, izdvaja ona segment izložbe za koji je bila, kao koautorka, primarno zadužena, ističući „koliko je Marković rano postavio pitanje promišljanja o položaju žena u srpskom društvu”.

To je po njoj – pitanje ugnjetavanja.

– Odnosno tog patrijarhalnog konteksta, i moramo reći da je Markoviću najbitnije bilo obrazovanje. On je bio čovek koji je duboko verovao u moć obrazovanja, naročito u kontekstu ženskog pitanja. Verovao je da će one postati istinski nezavisne tek onda kada se obrazuju, odnosno da je to prvi pravi stepen njihove emancipacije. U tom smislu su njegovi tekstovi zaista inspirativni: promišljati tim očima kako je on video to u 19.-to vekovnom srpskom društvo, i ono gde smo danas, kaže dr Jorgić Stepanović.

Po njenom mišljenju za analizu Markovićeve misli iz pespektive emancipacije žena nezaobilazna su tri teksta: „Pevanje i mišljenje” (1868), „Je li žena sposobna da bude ravnopravna s čovekom” (1870) i „Oslobođenje ženskinja” (1871).

Njegove ideje i dalje žive i prepoznate su

Prema njenim rečima „mi često Svetozara tumačimo kao buntovnika”.

– Ali moramo imati na umu da taj bunt uvek stoji prema nečemu i prema nekome.
Tako da je jako bitno razumeti i taj kontekst, vladajuće strukture Srbije, njenog državnog aparata, koji je vrlo okrenut cenzuri i represiji, jer je zapravo to policijski aparat. Zato i jete izuzetno logično što jedan mlad i veoma obrazovan čovek, koji se školuje u Rusiji i na Ciriškom univerzitetu, zapravo biva veoma liberalan u svojim shvatanjima, i teži da negde zaista oslobodi, odnosno emancipuje i srpsko društvo u celini, zaključuje ona.

Sam istraživački proces, na dokumetima za ovu postavku je bio veoma zahtevan – budući da su mnoge institucije zapravo veoma zatvorene, u ovm trenutku i ne samo po ovom pitanju.

– Susreli smo se sa blokadom ruskih institucija, koje zbog celokupne političko-ratne situacije, praktično ne izdaju građu. Bilo je potrebno zaista uložiti mnogo napora da nekako stupimo u kontakt sa njima, objasnimo im na čemu radimo, da oni dostave skeniranu građu. I u tom smislu smo naročito zahvalni i kolegama sa Ciriškog univerziteta, sa kojima je postojala druga vrsta problematike, finansijski segment, jer oni tak funkcionišu – treba da im se plati 30 evra po jednom skenu građe i dokumenta. Tako da su nam oni zaistaizašli u susret, dostavili nam građu ali i povezali sa ruskim institucijama pomažući nam u objašnjenju šta i zbog čega radimo, ne zaboravlja da naglasi ova naša sagovornica.

Prema njenim rečima i to, na neki način, svedoči o tome da negde ideje Svetozara Markovića i dalje žive, da su prepoznate.

Markovićevi tragovi koje i danas baštinimo

Za njenog kolegu Slavka Stepanovića, kao koautora postavke, primarna ideja je bila da ovom i ovako koncipiranom postavkom podseti najširu javnost na život i delo Svetozara Markovića.

– Naročito u onom kontekstu što je Svetozar Marković u svom – na svom životnom putu imao jaku vezu sa Kragujevcem, u kom je proveo jedan period školovanja u Kragujevačkoj gimnaziji, a zatim u ostvarenju svog životnog puta i pokretanja lista „Oslobođenje” kao i mesta gde je, faktički, proveo poslednje dane svog kratkog života, i ostavio jako dubok trag, nadovezuje se na priču o izložbi njen koautor Stepanović.

Prema njegovim rečima, mi „taj trag baštinimo” i kroz ustanove koje i danas postoje i nose njegovo ime.

– Skoro u svakom gradu u zemlji postoji ulica sa njegovim imenom. Danas u Kragujevcu postoji i osnovna škola koja se zve po njemu kao i Kulturno-umetničko društvo „Svetozar Marković” u okviru SKC-a. Takođe, postoji kuća u kojoj je on živeo i radio. Kragujevački univerzite se nekada zvao po njemu, ime je promenjeno posle 1991. godine, u duhu nekog novog idejnog i društveno-političkog koncepta. U Subotici postoji gimnazija sa njegovim imenom, a Univerzitetska biblioteka u Beogradu i danas nosi njegovo ime, nabraja ovaj naš sagovornik.

I po njegovom mišljenju Markovićeve misli su vrlo često stavljane u kontekste savremenog trenutka.

– Onog trenutka koji je imao uporište u njegovim idejama da definiše neku aktuelnu politiku, ali to zapravo nije ono čemu je on težio. Kroz ovu priču o njegovom životu i epohi u kojoj je on živeo, o ljudima sa kojima je radio, ukrštao svoje argumente i mišljenja, sa kojima se slagao ili ne…, pokušali smo da shvatimo njegovu misiju kojoj je bio do kraja posvećen i beskompromisno dosledan. Možemo reći da je bio, u nekom kontekstu, i radikalan u svojim idejama, ne odstupajući od njih po svaku cenu.

Tome u prilog govori činjenica da je on bio državni stipendista, koji se školovao u Cirihu, ali ga to nije sprečilo da iznese svoje stavove, u kojima se ne slaže sa aktuelnom politikom, što ga je i koštalo stipendije. Ali je on je ostao dosledan svojim idejama, koje teže nekom boljem društvu i nekom humanijem društvu onda, ali i dan-danas, zaključuje istoričar Slavko Stepanović.

Od „političkih zemljotresa” do „srpskih obmana”

Izložbena postavka u IAŠ na 18 dokumentima bogato ilustrovanih panoa dočarava nam životni put Svetozara Markovića od istorijata i porekla njegove porodice, preko školovanja (Rekovac, Jagodina, Kragujvevac, Beograd, Petrograd i Cirih) do bunta protiv dogmi tadašnjeg školskog sistema (radikalni proglas protiv nasilja nad dostojanstvom dece i mladih ljudi), „političkih zemljotresa” i „Srpske obmane” (članak u novosadskoj „Zastavi” u kome kritikuje Namesnički ustav iz 1869. godine, zbog koga mu vlast ukida državnu stipendiju sa obrazloženjem – „da je poslat „da uči tehničke nauke, a ne da se bavi politikom”.

Izložba „prati” njegovo avangardno socijalističko angažovanje (kroz list „Radenik – prvo socijalističko glasilo na Balkanu, u kome se između stalog, zalagao za besplatno obrazovanje), zbog kojeg je usled stalne cenzure i sve češćih napada vlasti bio primoran da emigrira u Novi Sad, kao i poslednje Markovićeve kragujevačke dane (listovi „Javnost” i „Oslobođenje”), brojne sudske procese koji su uz njegovo još ranije narušeno zdravlje (uprkos lekarskim upozrenjima tadašnji ministar pravde Đorđe Cnić, odbija da mu zatvorsku, u motiranom sudskom procesu, kaznu zameni novčanom) doveli do njegove prerane smrti 1875. godine u Trstu daleko od porodice i saboraca.

Vest o smrti čoveka koji je iz sna probudio jedan narod izazvala je talas tuge širom južnoslovenskog prostora, a novosadska „Zastava” ispratila ga je rečima dostojnim figure koja je nepovratno promenila srpsku političku i društvenu misao.

Mnoga tadašnja glasila prenela su vest o njegovom preranom odlasku, prepoznajući u njemu ne samo borca za socijalnu pravdu, već i jednu od najznačajnijih figura srpske političke misli tog doba. Među njima je bio (što je i dokumentvano na izložbi) i zagrebački „Radnički prijatelj”, koji je 14. marta 1875. godine na naslovnoj strani objavio veliki nekrolog Svetozaru Markoviću.

Na otvaranju izložbe „Svetozar Marković (1846-1875) Svetionik slobode” u Istorijskom arhivu Šumadije u Kragujevcu u sredu, 9. septembra, osim autora postavke, o značaju dela i aktuelnosti njegovih ideja i danas govorila je i Jovana Elez v. d. direktorke IAŠ, a prisustvovali su, između ostalih, Ana Petrović Jelić, članica Gradskog veća Kragujevca za kulturu, delegacija Arhiva Vojvodine, čačanskog Arhiva…

Postavka (koju prati i adekvatan katalog) će biti otvorena u matičnom Istorijskom arhivu Šumadije do kraja oktobra. Autori izložbe se nadaju da će ona i u 2027. nastaviti svoj put, a trenutno se vode pregovori sa Gimnazijom „Svetozar Markovic” u Subotici koja je prva izrazila želju da „ugosti” ovu izložbu.

„Tavnica za čoveka” i „apsurdum”

„Rodio sam se – bez svoje krivice. Krstili su me i zapisali da pripadam izvesnoj veri i odmah s time natovarili na mene red obvezanosti – bez mog odobrenja. Uveli su me u društvo sa izvsnim običajima i zakonima, propisali mi pravila za svaki korak u životu, ne pitajući da li se ja slažem sa tim pravilima. Ako ne priznajem običaje protiv kojih se, može biti buni moj um i moje osećanje, odmah viču: ’Kvari moral, razvrća društvo!’.

Ako ustajem protiv zakona koji su, može biti, protivni svim mojim pojmovima o pravu i koji, može biti, oduzimlju mi sva prava ličnosti čoveka, odmah viču: ’Buntovnik! Vežite ga! Kaznite ga!’. Mene pritiskaju i dave sa sviju strana, a ja zar da nemama, ni toliko prava da rečem: ’Ljudi? Ne davite i mene i sebe. Imam mesta za sve nas. samo daj da se ovako uredimo’. Onda našto mi je i to društvo i taj zakon. To bi bila tavnica za čoveka. To je apsurdum”, naveli su reči Svetozara Markovića iz 1896. godine u katalogu izložbe autori postavke.

Ni Jagodina, ni Svetozarevo, već Zaječar

U periodu od 22. septembra 1946. godine do 3. novembra 1992. godine grad Jagodina je nosio naziv Svetozarevo, ali Svetozar Marković nije rođen u tom gradu kako se uobičajeno, pogrešno smatra.

– Iako se Svetozar Marković smatra jednom od najznačajnijih ličnosti naše istorije, tačno mesto njegovog rođenja i dalje je predmet polemike. U biografijama se navode četiri moguće lokacije: Zaječar, Jagodina, Niševac i Rgotina (selo u kome je živela porodica Svetozareve majke Stane). Osnovni razlog nedoumica leži u činjenici da je Marković neretko navodio Jagodinu kao mesto rođenja, budući da je tu porodica najduže živela.

Međutim, istraživanja upućuju na to da je najverovatnije Zaječar Markovićevo rodno mesto, premda su crkvene matične knjige iz ovog perioda spaljene u srpsko-turskom ratu 1876. godine, što je onemogućilo istoričare da stave tačku na ovo pitanje, ističe koautor postavke Slavko Stepanvić.

Prema njegovim rečima, to je problem ne samo kada je Svetozar Marković u pitanju već, uopšte ljudi sa ovih prostora koji su rođeni u prvoj polovini 19. veka.

– Dilemu je uneo i on sam, jer je u jednom trenutku svog školovanja naveo mesto Jagodinu kao, kasnije tumačeno kao mesto rođenja, dok je on mislio na mesto življenja.

Tako je „preneto”, pa je taj „podatak” ušao u „neku vrstu istoriografije” kao pogrešno tumačenje njegovog mesta rođenja, pojašnjava istoričar Stepanović za Danas.

Odbacivao koncept „Velike Srbije” i obnove Dušanovog carstva: Svetozar Marković o nacionalnom pitanju

Svetozar Marković je svoje mnogobrojne ideje o razvoju Srbije oblikovao kroz oštre polemike sa tadašnjom intelektualnom elitom. Odbacio je koncept obnove Dušanovog carstva kao osnov za rešavanje „srpskog pitanja”.

Prema rečima Slobodana Jovanovića, time je izazvao prvu ozbiljnu krizu srpskog nacionalizma. Sa druge strane, Marković je upozoravao da bi ideja obnove srednjovekovne države na prostoru složenih istorijskih procesa Srbiju pretvorila u osvajačku silu (sagledano spoljnopolitički) i vojno-policijsku državu (sagledano iznutra).

Marković je kritikovao i nacionalnu retoriku vlasti koja mašta o obnavljanju Dušanovog carstva „dok je kuća trula”.

Verovao je da bi država zasnovana na idealima „Velike Srbije” dugoročno radila protiv interesa sopstvenog naroda te je, kao rešenje, ponudio alternativu, formulisanu još 1868. godine u Peterburgu: savez srpskog naroda sa ostalim balkanskim i južnoslovenskim narodima.

– Kod Svetozara Markovića, ideja federacije ne predstavlja samo političku konstrukciju, već temeljno proizilazi iz njegove projekcije socijalne revolucije, odnosno dubokog društvenog preobražaja koji bi predstavljao zajedničku budućnost svih balkanskih naroda. Federativno uređenje je za njega ujedno i konačno rešenje nacionalnog pitanja za svaki od ovih naroda pojedinačno, ističu autori izložbe.

Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.