Sajmon Tisdal analizira za Gardijan: Čovečanstvo maršira ka sopstvenom nestanku – Svet

I islam predviđa sudbonosni Sudnji dan, odnosno dan konačnog obračuna. Hrišćanski evangelisti veruju da će tokom konačnog uznesenja vernika na nebo (Rapture) nekolicina odabranih — pravednici ili „izabrani“ — biti spasena dok će grešnici goreti. To je manjinsko stanovište.

Jevanđelje po Mateju predviđa da će većina ljudi prkositi upozorenjima o neposrednom Armagedonu, ignorisati ih ili im se rugati. Petar, još jedan od Isusovih učenika, saglasio se s tim: „U poslednje dane pojaviće se podrugljivci koji će se rugati i živeti po sopstvenim zlim željama.“

Ipak, takva svetovna skepsa ne znači da je verovatnoća sveopšte katastrofe manja. Naprotiv, ona bi mogla da je učini još verovatnijom, piše Sajmon Tisdal, spoljnopolitički komentator Gardijana.

Kategorično poricanje opasnosti koje navodno preti od veštačke inteligencije, a koje iznosi Donald Tramp — dok neki nekontrolisani razvoj veštačke inteligencije vide kao najnoviji nagoveštaj apokalipse — moglo bi se protumačiti kao ispunjenje Petrovog proročanstva.

Ovaj američki predsednik, koji je možda najbliži onome što svet ima u obliku mašine za izazivanje sudnjeg dana s ljudskim likom, veliki je ljubitelj podsmeha i zlih namera.

U romanu Roberta Harisa iz 2019. godine, Drugi san (The Second Sleep), zabrinuti naučnik nabraja šest načina na koje bi svet mogao da nestane. Među njima su razorne klimatske promene, pandemijske bolesti, sudar Zemlje s ogromnim asteroidom ili neka druga katastrofa nesagledivih razmera.

Malo ko obraća pažnju na strahovanja izmišljenog naučnika. Na kraju, ono što uništava njega i gotovo sve ostale jeste zastrašujuće verovatan sajber-kolaps — globalni slom digitalnih sistema i interneta.

Dok se vode žestoke rasprave o tome da li će veliki jezički modeli steći svest, moralnu sposobnost odlučivanja i moć da izbrišu čovečanstvo, egzistencijalne pretnje koje potiču od veštačke inteligencije za sada se još mogu ublažiti odgovarajućim merama.

Nasuprot tome, oko najneposrednije, izbežive i dokazane pretnje životu na Zemlji koju je stvorio čovek vlada neverovatna ravnodušnost. Kao da je svet zahvatila kolektivna gluvoća i slepo odbijanje da se vidi ono što nam je pred očima.

Ovo nije tema za podsmeh. Ubrzano širenje savremenog nuklearnog naoružanja širom sveta svakim danom sve više približava „poslednja vremena“ našoj svakodnevici. Pitanje sve više nije „da li će“, već „kada će“ izbiti ograničeni ili sveobuhvatni nuklearni rat.

Osamdeset jednu godinu nakon Hirošime, koliko još dugo možemo da se oslanjamo na sreću?

Zvona za uzbunu odavno zvone, samo kada bi ljudi hteli da ih čuju.

Očajni Vladimir Putin nedavno je zapretio da će upotrebiti čitav ruski nuklearni arsenal, koji broji oko 4.400 bojevih glava, protiv zemalja NATO-a ukoliko one sprovedu navodni plan za invaziju na rusku eksklavu Kalinjingrad na Baltiku. Za svoju tvrdnju nije ponudio nikakve dokaze.

Istina je da su česte nuklearne pretnje Kremlja, nakon što je ruska invazija punog obima na Ukrajinu krenula po zlu, umanjile kredibilitet Moskve. Ipak, upravo to samo po sebi destabilizuje situaciju.

Da bi nuklearno odvraćanje funkcionisalo, protivnik mora da veruje da je pretnja stvarna. Ako u nju ne veruje, povećava se rizik od pogrešne procene. Istovremeno, Putinova nemoć da zaustavi ukrajinske konvencionalne napade dronovima i raketama duboko na teritoriji Rusije mogla bi da ga približi pritisku na nuklearno dugme, možda u vidu taktičkog nuklearnog oružja male snage, odnosno takozvanih nuklearnih bombi za bojište.

Suštinsko opravdanje koje Tramp navodi za nezakoniti rat SAD i Izraela protiv Irana jeste njegova namerno obmanjujuća tvrdnja da je Teheran bio svega nekoliko nedelja udaljen od toga da proizvede nuklearnu bombu. On tvrdi da štiti svet od nuklearnog rata. Međutim, njegova nepromišljena pretnja, izrečena u Ujedinjenim nacijama, da će „uništiti Islamsku Republiku“ podrazumeva i mogućnost američkog nuklearnog napada.

Trampovo licemerje je zapanjujuće. Sjedinjene Države modernizuju svoj nuklearni arsenal od 3.700 bojevih glava i možda će ponovo pokrenuti nuklearna testiranja. Istovremeno, bez ikakvih ograda podržavaju izraelski tajni program nuklearnog naoružanja. Tramp takođe nastoji da sklopi unosan sporazum sa Saudijskom Arabijom, još jednim zakletim neprijateljem Irana, kojim bi toj zemlji obezbedio civilnu nuklearnu tehnologiju za koju zna da bi mogla da se preusmeri na proizvodnju oružja. To je podstaklo i druge zemlje u regionu, poput Turske i Egipta, da razmotre razvoj sopstvenog nuklearnog naoružanja.

Slično opasni trendovi vidljivi su širom Azije. Severna Koreja je pod vođstvom svog neprikosnovenog lidera Kim Džong Una uspela da obezbedi de fakto međunarodno prihvatanje svog statusa nuklearne sile. Južna Koreja je u avgustu saopštila da Pjongjang sada poseduje do 120 nuklearnih bojevih glava, kojima Kim zastrašuje susedne zemlje.

Dva osnovna načela na kojima se zasnivala posleratna politika Zapada prema Korejskom poluostrvu — ponovno ujedinjenje i denuklearizacija — gotovo su potpuno napuštena.

Ne obazirući se na poniženja koja je doživeo tokom svog prvog mandata, Tramp ponovo pokušava da organizuje samit sa Kimom, koga neobično naziva prijateljem.

„Dok god sam ja ovde, s njim će biti sve u redu“, hvalisavo je izjavio Tramp.

Japan i Južna Koreja ne dele njegovo samopouzdanje. U obe zemlje vode se rasprave o tome da li bi radi sopstvene odbrane, trebalo da nabave nuklearno oružje.

U međuvremenu, kineski predsednik Si Đinping, nakon što je ponovo zbunio i nadmudrio Trampa na njihovom samitu u Vašingtonu, navodno ubrzano razvija nuklearni arsenal kao da sutra ne postoji — a ako se ovakav trend nastavi, možda ga zaista neće ni biti.

Obraćajući se Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, generalni sekretar UN-a Antonio Gutereš upozorio je da je svet dostigao „najopasniji trenutak u nuklearnom dobu od 1989. godine“. Globalna vojna potrošnja prošle godine dostigla je gotovo tri biliona dolara dok veštačka inteligencija povećava neizvesnost u pogledu komandovanja i kontrole nad nuklearnim oružjem, upozoreno je u UN-u. Godišnja potrošnja na nuklearno naoružanje porasla je za dvadeset odsto.

U novom dokumentu koji je objavilo nepristrasno Udruženje za kontrolu naoružanja (Arms Control Association – ACA), Deril Kimbol, direktor ove organizacije sa sedištem u Vašingtonu, izrazio je žaljenje zbog izostanka pregovora na visokom nivou o razoružanju između glavnih nuklearnih sila i isticanja sporazuma o ograničavanju strateškog naoružanja.

„Nuklearni Damoklov mač i dalje visi nad svima nama. Pretnja je postala složenija, a bez novih pomaka u kontroli naoružanja, krećemo se ka nezabeleženom trostrukom gomilanju nuklearnih snaga Kine, Rusije i SAD“, upozorio je Kimbol.

Raspad međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima dodatno pogoršava situaciju. Stavovi iz Trampove ere — da je pravo na strani jačeg, da se međunarodno pravo i obavezujuća odredba Ugovora o neširenju nuklearnog oružja, koja nalaže razoružanje, mogu ignorisati i da se Povelja UN-a i norme o ljudskim pravima ne odnose na autoritarne lidere koji vladaju čvrstom rukom — dodatno ubrzavaju klizanje ka nuklearnoj anarhiji.

Nerešeni ratovi koji kao da nemaju kraja, u Palestini, Iranu, Ukrajini, Mjanmaru, Jemenu i Sudanu, predstavljaju osnovne sastojke mogućeg trećeg svetskog rata.

Potencijalno razorne posledice mogao bi da ima i ubrzani razvoj nadmetanja za kontrolu svemira, naročito trka u izgradnji lunarnih baza koje bi koristile nuklearnu energiju. Ugovor o svemiru iz 1967. godine, kojim se više od 130 država saglasilo da Mesec ne može biti vlasništvo nijedne zemlje, danas redovno krše i vlade, i milijarderi poput Ilona Maska i Džefa Bezosa.

Militarizacija svemira, koju predvode SAD i druge države, ubrzano napreduje. Rusija, na primer, navodno razvija protivsatelitsko oružje sa nuklearnim naoružanjem, namenjeno za postavljanje u orbitu.

Ako je ljudska rasa zaista rešila da sruči nebesa na Zemlju u suludoj trci ka sopstvenom eshatološkom uništenju, onda je ovo najpouzdaniji i najbrži način da to učini.

Još više iznenađuje od neodgovornog ponašanja političara zaglušujuća tišina javnosti, izostanak masovnih protesta u velikom delu sveta i ravnodušnost, koja se graniči s potpunom nezainteresovanošću, dok čovečanstvo maršira ka sopstvenom nestanku.

Ako i kada dođe do konačnog obračuna, pojedinci koji su ćutali biće saučesnici u sopstvenom uništenju.

Hirošima nije svetilište. Ona je budućnost.