“Rusija je konkurent Americi osim ako nije poput Venecuele”: Ruski ekonomski stručnjak o beznačajnosti Trampove “dizel inicijative” – Svet
Počeću, rekao bih, od „dizel inicijative“ Donalda Trampa. Počeću, ali ću odmah prekinuti izlaganje: već su desetine stručnih i kompetentnih analitičara pokazale koliko je taj poduhvat beznačajan, kako za globalni energetski bilans, tako i za SAD i Rusku Federaciju (RF), piše za Moskovski tajms Mihail Krutihin, ruski ekonomski analitičar, specijalista za naftno-gasno tržište.
Za otprilike dva meseca, nestašica dizel-goriva u svetu (ali ne i u Rusiji) biće potpuno zaboravljena, smatra on.
Međutim, ovaj nagli izliv burnog interesovanja dobar je primer toga kako posmatrači, zaokupljeni sitnim događajima i neozbiljnim pojedinostima,ne vide šumu od drveća.
Verovatno bi trebalo zaboraviti na navodno „deduktivni“ metod Šerloka Holmsa, koji je na osnovu pojedinosti rekonstruisao celokupnu sliku, i posvetiti se pravoj dedukciji, odnosno početi razmatranje situacije od krupnih stvari (od samog početka): postaviti koordinatni sistem i razumeti koje mesto u njemu zauzimaju sitni događaji.
Trampovi maniri, ukus i izjave su odvratni. Oni su savršeni u svom cinizmu i potpunom zanemarivanju pojmova dobra i zla, etike i morala. Međutim, tok događaja, izazvan konkretnim potezima njegove administracije, navodi na sumnju da iza svega postoji jasan i dalekosežan plan.
Kao polaznu tačku za svoj sistem vrednovanja izabraću ne neku teorijsku pretpostavku, već postojeći moćni faktor – postojanje dve velike sile, SAD i Kine. Aktuelni poglavar vladajuće dinastije Azerbejdžana potpuno je u pravu: postoje samo dve.
U doglednoj budućnosti njima je suđeno da žive u simbiozi, odnosno da ne mogu da opstanu jedna bez druge, ali i da se neprestano sukobljavaju – u vidu borbe za tržišta i politički uticaj, opet zarad sticanja tržišnih prednosti.
Globalni bilans nafte i gasa, kao i energetike u celini, predstavlja rezultantu politika ovog nerazdvojnog, ali istovremeno sukobljenog para konkurenata.
Ako događaje posmatramo iz ove perspektive, možemo ne samo da odredimo njihov značaj već i da uočimo očigledne paradokse.
Dugoročni interesi SAD obuhvataju težnju ka uspostavljanju dominantnog položaja i kontrole nad svetskim energetskim sektorom, kao i potiskivanju Kineza iz te oblasti.
Primer? Nakon rata u Iranu i vojnog zaoštravanja situacije u Persijskom zalivu, Kina je izgubila znatan deo svog trgovinsko-ekonomskog i političkog uticaja u ovom izuzetno važnom regionu. To je strateški uspeh Trampovog tima.
U ratu Rusije protiv Ukrajine rivalstvo velikih sila igra ogromnu ulogu. Kina ostvaruje ogromnu korist tako što sama, bez konkurencije, koristi i rusko tržište i ruske resurse, u odsustvu zapadnih konkurenata koji trpe posledice sopstvenih sankcija, a nimalo ne želi da se rat završi. Amerikanci, na isti način, takođe ne žele da se ovo krvoproliće okonča.
Njihov glavni motiv jesu strahovanja da bi Putinov poraz ne samo izazvao haos u Rusiji već bi je i pretvorio u kinesku koloniju — ne nužno teritorijalno, ali svakako politički i ekonomski.
A druga velika sila postala bi još moćnija.
Sada o paradoksima.
Zemlje koje proizvode i izvoze naftu i gas objektivno su konkurenti SAD, osim ako se tim poslom u njima ne bave američke kompanije koje uživaju povlašćen položaj. Jasno je da je ograničavanje mogućnosti konkurenata i obima njihovog poslovanja deo dugoročne strategije i Trampa i svih prethodnih i budućih stanara Bele kuće.
Imajući na umu ovu činjenicu, prema američkim zahtevima i obećanjima da će obezbediti slobodu plovidbe kroz Ormuski moreuz ili zaustaviti ukrajinske napade na ruska naftna postrojenja treba se odnositi s krajnjim nepoverenjem.
Slabljenje i naftnih šeika i ruskog naftno-gasnog sektora ide u prilog već pomenutim nacionalnim interesima SAD.
Trampovi navodni napori da poveća ponudu nafte i gasa na svetskom tržištu, koji se zaista preduzimaju, ali su u celini gledano jalovi, predstavljaju privremenu pojavu, relativno kratkoročnog karaktera: potrebno je umilostiviti birače pred izbore.
Pomagati konkurentima? Amerikanci će to činiti samo u slučaju, na primer, kada se ti konkurenti budu ponašali poput Venecuele, koja je sada postala izvor lake zarade za američke kompanije.
Iz ove perspektive može se uočiti da, dugoročno gledano, nacionalnim interesima SAD objektivno služe čak i iranski radikali-homeinisti, koji pokušavaju da blokiraju Ormuski moreuz i zarobe u Persijskom zalivu konkurente američke naftne industrije.
U interesu istih tih drugih, objektivno deluje i Putin, koji već četvrt veka potkopava ekonomski potencijal i konkurentnost Rusije: čas uklanjajući Gasprom sa unosnog evropskog tržišta, čas pogoršavajući investicionu klimu diskriminacijom stranaca i domaćih privrednih subjekata u korist korumpiranih državnih funkcionera, a čas započinjući ratove protiv suseda i pretvarajući objekte naftno-gasne industrije u legitimne mete ukrajinskih dronova i raketa.
Zaboravljamo Hegelovu dijalektiku! Iza pojave ne vidimo suštinu. Pridajemo značaj formi (istoj onoj Trampovoj lakrdiji), a ne sadržaju.
Posmatrajmo stvari u njihovim stvarnim razmerama, zaključuje Krutihin.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
