Rat, igre moći i nekažnjivost: Gledala sam farsu zvanu Generalna skupština UN – kakva tragedija, kakav haos – Svet

Bio je to prikaz za istorijske čitanke koji je obuhvatio četiri ogromna, destabilizujuća sukoba za koja, čini se, ne postoje ni sredstva ni volja za rešavanje: Ukrajina, Iran, Palestina i Sudan, piše za Gardijan kolumnistkinja Nasrin Malik.

Volodimir Zelenski je izneo pregled petogodišnje ruske agresije: zapanjujuće ljudske žrtve – stotine hiljada poginulih na obe strane – rupe u sistemu sankcija protiv Rusije i „ludilo” čitave situacije.

Donald Tramp je ponovo zapretio da će „uništiti” Iran ukoliko ne postigne sporazum – obećanje koje je toliko puta ponovljeno da njegovo iznošenje sada samo otkriva njegovu ispraznost.

Iranski predsednik Masud Pezeškijan je u svom govoru uzvratio rekavši da je Iran žrtva američkog terorizma i agresije, te da će se braniti „svim raspoloživim snagama”. Jedini predstavnik američke delegacije u sali napustio je skup.

U jeku ove neobuzdane i neprimerene borbenosti, zahtevi da se ponovo iznesu činjenice bili su zgaženi žeđu ​​za moći. Osećaj da mogu delovati nekažnjeno, koji gaji izraelska vlada, „dostigao je zastrašujuće razmere”, rekao je jordanski kralj Abdulah II. „Ona više nema potrebu da se pita: ’Možemo li se izvući sa ovim?’ Odgovor već zna.”

„Ako se međunarodno pravo može decenijama zanemarivati”, dodao je on, „kolika je onda zapravo vrednost tog prava?” Kao da je želeo da odgovori na to pitanje, Benjamin Netanjahu je postao jedini lider optužen pred Međunarodnim krivičnim sudom koji se obratio Generalnoj skupštini UN, održavši govor u svom prepoznatljivom, ratobornom maniru. Ništa – to pravo ne vredi ništa.

Kada je reč o potpunoj obezvređenosti međunarodnog prava, Skupština je bila izložena farsi u kojoj Ujedinjeni Arapski Emirati – ključni akter u sudanskom ratu – licemerno drže lekcije o tome kako narod Sudana zaslužuje mir i civilnu vlast, dok se istovremeno lideri tih istih Emirata optužuju za naoružavanje i finansiranje Snaga za brzu podršku (RSF), koje su i same optužene za genocid i etničko čišćenje.

Kao bliski saveznik SAD i Velike Britanije, UAE su uspeli da sudanski rat pretvore u katastrofalan sukob, a da pritom nisu naišli ni na najmanju osudu, pa čak ni na bilo kakvu reakciju svojih prijatelja. Čini se da su ulaganje od 500 miliona dolara u kriptovalutni projekat porodice Tramp, kao i partnerstva sa Velikom Britanijom vredna više milijardi funti, praktično „zarobili” te dve države. Zaista, ćutanje koje je time kupljeno poštuje se toliko servilno da je viši savetnik SAD za afrička i arapska pitanja (inače svekar Tifani Tramp) priznao postojanje stranih interesa, ali je odbio da imenuje bilo koju od tih zemalja.

Čak je i u proceduralnom smislu teren bio nagnut u korist onih koji imaju moć i drskost da to učine. Trampova administracija se pozvala na svoje suvereno pravo da odlučuje o tome ko može, a ko ne može da prisustvuje, koristeći vizni sistem kao svojevrsno oružje; time UN nisu više delovale kao neutralno telo sa sopstvenim pravilima i protokolima, već kao sredstvo za ostvarivanje interesa SAD i njihovih saveznika, budući da se sedište organizacije nalazi na američkoj teritoriji.

Palestinskom predsedniku Mahmudu Abasu (protiv koga Međunarodni krivični sud nije podigao optužnicu) i još 80 palestinskih zvaničnika uskraćene su vize za prisustvovanje skupu – što se dogodilo po drugi put tokom Trampovog mandata.

Viza je uskraćena i šefu sudanske vlade i oružanih snaga – koji suprotstavljena strana u odnosu na Snage za brzu podršku (RSF) koje podržavaju UAE – što je, čini se, pokazatelj uspešnih manevara Emirata u Vašingtonu. Ova dinamika odražava način na koji se danas vode spoljna politika i sukobi, uz stalno manipulisanje sistemom kako bi se jedna strana favorizovala u odnosu na drugu i kako bi se postigli ishodi koji pogoduju regionalnim i globalnim silama.

Usred kolapsa, tu je bio i Tom Flečer, podsekretar generalnog sekretara UN za humanitarna pitanja, koji je energično prelazio sa sastanka na sastanak, sa hrabrim, vedrim raspoloženjem. Objavio je haotičan niz snimaka na društvenim mrežama govoreći o tome šta bi se moglo učiniti usred vatre, neku vrstu diplomatskog mema „ovo je u redu“.

I neka ga Bog blagoslovi. Na jednom od njih je u šetnji sa Aleksandrom De Kruom, administratorom razvojnog programa UN, koji govori o problemu u tome što su „krize koje se gomilaju jedna na drugu“. „Odgovor“, kaže Flečer, „na mnogo toga što radimo je zapravo diplomatija. Otvaranje tih uskih grla, Bab el-Mandab, Crno more, Ormuski moreuz, jer u suprotnom oboje imamo mnogo veći broj razvojnih i humanitarnih slučajeva.“

On predstavlja novi model međunarodnog i humanitarnog radnika koji se snalazi u uslovima smanjenja sredstava, nedostatka interesovanja za mir i politički motivisanog povlačenja međunarodne pomoći, nastojeći da bar održi određeni priliv novca. Sve to čini kako bi se obezbedila kakva-takva podrška milionima ljudi koji pate usled ratova, klimatske krize, bolesti, siromaštva, gladi i eksploatacije. Ratovi će se nastaviti, a strategija sada podrazumeva pregovore sa moćnim akterima kako bi se uklonile prepreke i omogućio prolaz za zalihe i pomoć – od zimske pomoći za Gazu do suzbijanja epidemije ebole.

Međutim, situacija u kojoj se trenutno nalazimo ne svodi se samo na pitanje ozbiljnih diplomata i ciničnih, neodgovornih zaraćenih strana. Suočeni smo sa daleko složenijim problemom: prirodom samog vojnog sukoba koja se ubrzano menja. Ratove je sve teže obuzdati usled širenja, tehnološkog napretka i niske cene veštačke inteligencije i dronova. Oni se sada vode na daljinu, uz prelazak sa napada visokog intenziteta na one nižeg intenziteta, zbog čega je teško odrediti jasne trenutke njihovog početka i kraja. Verovatnije je da će oni jednostavno paralisati svakodnevni život upotrebom jeftinih, potrošnih dronova – poput onih kojima je region Zaliva držan kao talac usled iranskog odgovora na američke napade, ili u slučaju rata u Sudanu bez jasne linije fronta, kao i „primirja” u Gazi, koje je u suštini samo oblik napada nižeg intenziteta.

Zasedanje Generalne skupštine UN 2026. godine pružilo je uvid u mnoge stvari: u urušavanje međunarodnog prava i klimavi sistem koji je ono ostavilo u nasleđe, u ubrzani krah međunarodne zajednice, kao i u značaj odlučnosti da se nekako pomogne žrtvama.

Istovremeno, ulazimo u eru u kojoj se i sami akteri sukoba suočavaju sa asimetričnim ratovanjem i neuhvatljivim status kvoom. Mnogo se govori o tome „šta sledi”: ravnoteža udruženih srednjih sila, raskid sa SAD i unutar NATO-a, ili možda nihilistički haos u kojem svako vodi svoju bitku?

Kao ljudi, skloni smo razmišljanju u okviru jasno definisanih scenarija. Verovatniji je, međutim, onaj scenario koji je demonstriran prošle nedelje u Njujorku: haotično i dugotrajno stanje stalnog stresa pod vođstvom neodgovornih lidera, opijenih saznanjem šta sve mogu da učine bez posledica i bez ikakvog plana za izlazak iz krize, dok ostatku sistema ne preostaje ništa drugo osim da sarađuje s njima – ili deluje mimo njih – kako bi nekako ublažio posledice njihovih postupaka. Novi svetski poredak je poredak aktivne rezignacije.