Putin i njegov rat bez kraja: Ovo je pet ključnih startegija diktatora iz Kremlja – Svet

Vladimir Putin je dao dobar primer za to kada je 1. oktobra na diskusionom forumu Valdaj govorio puna tri sata i 20 minuta. Nakon toga usledila je moderirana diskusija na bini.

Za one koji pokušavaju da naslute u kom će pravcu Kremlj ubuduće delovati, bilo je nekoliko naznaka. Loša vest je da su one uglavnom bile krajnje sumorne, piše Niko Lange, osnivač i direktor Instituta za analizu rizika i međunarodnu bezbednost (IRIS) i predavač na Katedri za vojnu istoriju Univerziteta u Potsdamu, u analizi za Centar za evropske analize.

Iz njegovog dugog izlaganja može se izdvojiti pet ključnih tačaka njegove strategije:

1. Ofanziva je odbrana

Centralna strategija i krajnji cilj Putina jeste da svaki čin ruske agresije predstavi kao nužnu odbrambenu meru. On tvrdi da Rusija samo odgovara na napade ili provokacije Zapada.

Ovaj narativ predstavlja osnovu čitave njegove politike – Putin opravdava agresivni rat protiv Ukrajine kao odbranu od agresivnog Zapada. Njegove izjave može se sažeto tumačiti tako da priprema stanovništvo za dugotrajan sukob, dok svaku eskalaciju – prošlu i buduću – predstavlja kao „odgovor“, a nikada kao rusku inicijativu.

Na taj način stvara ideološki okvir koji prikriva njegove geopolitičke ciljeve i pruža im moralno opravdanje.

2. Ne evropska Rusija, već ruska Evropa

Putin teži evropskom bezbednosnom poretku u kojem Rusija ima pravo veta na sve odluke koje se tiču evropske bezbednosti.

On opisuje Zapad kao nelegitiman i kao aktera koji krši pravila. Iza takve retorike kriju se strateški ciljevi: oslabiti NATO, posebno njegovo istočno krilo; politički podeliti i ekonomski destabilizovati Evropsku uniju; vratiti Centralnu i Istočnu Evropu u sferu ruskog uticaja i uspostaviti Rusiju kao dominantnu silu u Evropi.

Putinov poziv na „manju dominaciju Zapada“ nije apel za pravedniju ravnotežu. To je pokušaj uspostavljanja nove ruske dominacije nakon što je Moskva izgubila svoju hegemoniju posle 1991. godine.

3. Ukrajina je Rusija

Putinovi ciljevi u Ukrajini veoma su široki. Iza zahteva za „neutralnošću“ krije se strategija u tri pravca: bez NATO-a, bez EU i bez prozapadne orijentacije.

On zahteva trajnu teritorijalnu kontrolu nad velikim delovima Ukrajine, uključujući i područja koja još nisu osvojena. Putin želi potpunu političku kontrolu nad Ukrajinom, koja ne bi mogla da se rukovodi sopstvenim suverenim interesima, već bi u svakoj odluci davala prednost ruskim interesima.

Njegova izjava da Ukrajina „ne može da postoji“ i da je „pod spoljnjom kontrolom“ klasičan je retorički mehanizam čiji je cilj delegitimizacija Ukrajine. Time se nastoji stvoriti osnova za dugotrajan ruski uticaj.

4. Podsticanje samoodvraćanja (sve zbog Kalinjingrada)

Putin pokušava da predstavi spremnost Rusije na eskalaciju čak i na upotrebu nuklearnog oružja kao žalosnu, ali neophodnu odbranu.

Na taj način ostvaruje vojno-strateški cilj. Putin zna da bi odbrana baltičkih država od ruskog napada koju bi sprovodio NATO nužno zahtevala neutralisanje protivvazdušne odbrane, raketnih položaja i vojne infrastrukture u eksklavi Kalinjingrad.

Odbrana baltičkih država i baltičkog regiona koju bi sprovodio NATO morala bi da obuhvati i Kalinjingrad, i to snažno.

Zato Putin pokušava, kroz retoriku, da logiku odbrane NATO-a predstavi kao „agresiju“; oslabi političku spremnost Evrope da brani svoje severoistočno krilo; odbranu baltičkih država predstavi kao „eskalaciju“ i podigne prag za zapadne kontramere protiv ruske agresije u baltičkim državama i regionu Baltičkog mora.

Njegove pretnje i neodređeno pominjanje nuklearnog oružja imaju za cilj da odvrate NATO od doslednog sprovođenja sopstvene odbrambene strategije, dok ključne države članice NATO-a podležu sopstvenom samoodvraćanju.

5. Ekonomija kao oružje

Putin predstavlja rusku ekonomiju kao „stabilnu“ i „otpornu“. Jasno je da za Putina ekonomska politika nije sredstvo za poboljšanje kvaliteta života ruskog naroda, već geopolitički instrument.

On ne govori o ljudskim žrtvama, društvenim troškovima ili ekonomskoj šteti koju je prouzrokovao njegov rat. Siromašenje, demografska kriza i odlazak kvalifikovanih radnika nisu deo njegovog diskursa.

Za Putina je ruska ekonomija sredstvo za vršenje pritiska na Evropu, resurs za rat i instrument za održavanje njegovog režima.

On o ekonomiji govori kao o izvoru moći ruske države, a ne kao osnovi egzistencije ruskog naroda.

Putin želi da Rusija dominira evropskim poretkom u kojem je Ukrajina trajno podređena i u kojem Moskva veliki deo Istočne, Centralne i Zapadne Evrope pretvara u svoju sferu uticaja. U tom smislu, njegove reči ukazuju na kristalizaciju njegovih široko postavljenih ambicija za dominacijom na kontinentu, zaključuje Lange.