“Nisam očekivao drugačiji stav od nacionalističke Vučićeve vlasti”: Bivši ambasador Turske u Beogradu o sahrani “kasapina Mladića” – Svet

Njegovi gresi su zaista brojni, a najneoprostiviji među njima jeste genocid koji je počinio u Srebrenici.

Kao što znate, postoje tri proklete ličnosti iz jugoslovenskog građanskog rata. Prvi je Slobodan Milošević, koji je u jesen 2000. godine nasilno uklonjen sa vlasti zahvaljujući hrabrosti i snazi demokratskih masa koje su ispunile ulice Beograda.

Nakon toga, vlada Srpske demokratske opozicije, koja je preuzela vlast, u saradnji sa UN-om, uhapsila ga je i poslala u Hag.

Umro je 2006. godine, dok je njegovo suđenje još bilo u toku. Ne zaboravljam da je ta prerana smrt, odlaganjem kazne koju bi dobio i prepuštanjem njenog ishoda nepoznatoj sudbini, narušila mir žrtava.

Mladić je bio bolestan, ali je procenjeno da lečenje u Beogradu nije odgovarajuće.

Istovremeno smo bili i iznenađeni i zadovoljni kada smo čuli da je Kasapin Mladić (broj 2) uhapšen u Beogradu 2006. godine, dok sam ja tamo bio na dužnosti.

Kasnije smo saznali da je ta vest bila izmišljena i zbog toga smo bili razočarani.

Bilo je poznato da se zdravstveno stanje počinioca genocida, koji je konačno uhapšen 2011. godine i osuđen na doživotni zatvor, u poslednje vreme pogoršalo. Međutim, zahtev Beograda da bude lečen u vojnoj bolnici u Srbiji ocenjen je kao neodgovarajući i odbijen.

Radovan Karadžić, treći počinilac, osuđen je na doživotni zatvor i trenutno se nalazi u zatvoru u Velikoj Britaniji.

Srbija na ispitu pred međunarodnom zajednicom: Mladićeva sahrana

Kada sam čuo vest o smrti ubice hiljada Bošnjaka, prvo što mi je palo na pamet bilo je pitanje da li će Vučićeva vlast u Beogradu organizovati državnu sahranu. Ministar pravde Nenad Vujić ubrzo je dao odgovor.

Od ministra smo saznali da će za počinioca genocida biti organizovane i vojne i državne počasti. Ovu informaciju je kasnije potvrdio i predsednik Aleksandar Vučić.

Iskreno, nisam očekivao drugačiji stav od srpske nacionalističke Vučićeve vlasti. Kada je Slobodan Milošević umro u martu 2006. godine, Crna Gora se još nije bila odvojila od Srbije.

Zemljom su upravljali premijer Koštunica i predsednik Boris Tadić. Za vreme vlasti ovih reformističkih političara, država se uopšte nije mešala u Miloševićevu sahranu. Različiti predlozi o mestu sahrane stizali su od članova Miloševićeve porodice koji su živeli u Moskvi.

Na kraju je, nakon ceremonije održane ispred Skupštine pod pokroviteljstvom Socijalističke partije Srbije, sahranjen u dvorištu svoje porodične kuće u Požarevcu, gradu udaljenom 80 kilometara od Beograda.

Sećam se da su sahrani prisustvovale hiljade Miloševićevih pristalica iz različitih krajeva zemlje i da su ih reformistički orijentisane mase povremeno izviždavale.

Tretirati počinioca genocida kao nacionalnog heroja sramotno

Posledice Mladićeve smrti još jednom ukazuju na nikad rešeni i nasilni problem srpskog nacionalizma u Srbiji i Bosni. Ako čovek koji je pred nadležnim međunarodnim sudom proglašen krivim za genocid i osuđen na doživotni zatvor umre u zatvoru 31 godinu kasnije, a njegova smrt se na ulicama slavi kao smrt heroja, onda postoji ozbiljan problem.

U Bosni i Hercegovini „veličanje“ ratnih zločinaca zabranjeno je zakonom, pod pritiskom Evropske unije. Međutim, znamo da se ovaj zakon u različitim prilikama ignoriše i krši na teritoriji Republike Srpske, koja je deo države. (Nakon što se saznalo za njegovu smrt, stotine mladih ljudi marširale su gradom Zvornikom, na granici sa Srbijom, uzvikujući „heroj Mladić“.)

Nažalost, Mladićeva sahrana će dodatno podeliti srpsko društvo i Balkan.

U Srbiji, međutim, takav zakon ne postoji, a srpske ratne zločince vlast Aleksandra Vučića otvoreno podržava. Beogradske ulice prekrivene su grafitima „Mladić je heroj“. Prirodno, Brisel je ozbiljno uznemiren ovakvom situacijom.

Srbija, koja posrće na putu ka Evropskoj uniji, ignoriše upozorenja Brisela i insistira na tome da stane iza trojke Milošević-Mladić-Karadžić. Činjenicu da će se državna i vojna ceremonija za Mladića održati ispred zgrade Skupštine u Beogradu tokom naredne nedelje ili dve ne treba posmatrati samo kao događaj koji će uznemiriti institucije Evropske unije i evropske vrednosti.

Politiku krajnje desnog etničkog nacionalizma trebalo bi prihvatiti kao zajednički problem čitavog Balkana i situaciju analizirati u tom kontekstu. Zašto duboko ukorenjeni etnički problemi koji su proizašli iz jugoslovenskog građanskog rata i koji traju već 35 godina još uvek nisu prevaziđeni? To je pitanje na koje treba odgovoriti.

Šta se radi kako bi se među balkanskim narodima razvijala kultura pomirenja?

Nažalost, ove politike ne samo da nemaju konkretne rezultate već ih podržavaju i Sjedinjene Američke Države. Sve dok autoritarne populističke vlade i ultranacionalistički režimi zadržavaju svoju moć, nastavićemo da se suočavamo sa ovim problemima u kratkoročnom i srednjoročnom periodu.

Drugim rečima, sve dok Aleksandar Vučić i Milorad Dodik drže konce u svojim rukama, žarišta etničkih tenzija na Balkanu nastaviće da proizvode napetosti kao i ranije, a naša prethodno postavljena pitanja ostaće bez odgovora.

Da li bi ceo svet mogao biti ujedinjen u neprijateljstvu prema Srbima?

Ratko Mladić, rođen u Bosni i vojno obučen u Srbiji, mesecima je, počev od 1992. godine, granatirao drevni grad Sarajevo sa okolnih brda, dozvoljavao snajperistima da nasumično pucaju na nedužne civile, a u julu 1995. godine naredio je da se 8.000 nenaoružanih bošnjačkih zarobljenika ubije u Srebrenici i sahrani u masovnim grobnicama.

Sve je to dokazano pred nadležnim međunarodnim sudovima, a Mladić je osuđen na doživotni zatvor zbog genocida, ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti.

Uprkos godinama koje su prošle, lider bosanskih Srba Milorad Dodik tvrdi da su optužbe samo urbana legenda koju je stvorio sud, koji je, prema njegovim rečima, „alat kapitalističkog sveta“ u nastojanju da demonizuje srpski narod. Nažalost, njegove pristalice veruju u ove laži.

Aleksandar Vučić: Odakle je krenuo, dokle je stigao?

Situacija srpskog predsednika Vučića je specifičnija i složenija. Devedesetih godina Aleksandar Vučić bio je pristalica Slobodana Miloševića i obavljao je funkciju ministra u njegovoj vladi. Međutim, tokom 2010-ih napravio je nagli i oštar zaokret i krenuo prozapadnim, reformskim putem.

Pobedio je na izborima ubedivši građane da Srbija pod njegovim vođstvom može postati članica Evropske unije i na vlasti je od 2012. godine.

U prvim godinama svoje politike usmerene ka evropskim integracijama, 2015. godine, lično je položio venac na memorijalnom mestu posvećenom žrtvama genocida u Srebrenici, povodom 20. godišnjice, i izrazio poštovanje prema onima koji su izgubili živote. (Nije koristio termin „genocid“ kada je govorio o Srebrenici, već ju je opisao kao monstruozni masakr.)

Jedanaest godina kasnije, bili smo svedoci kako taj isti Vučić najavljuje da će u Beogradu biti održana državna sahrana uz vojne počasti za Ratka Mladića, počinioca genocida.

Za one koje zanima politički put autoritarnog populiste Vučića, preporučujem moj tekst pod naslovom „Srpski predsednik Aleksandar Vučić: Odakle dokle?“, koji sam pre šest godina (oktobra 2020.) napisao za platformu T24.

Narod Republike Srpske mora raskinuti lance Milorada Dodika

A sada da govorimo o izborima u Bosni i Hercegovini i Srbiji koji će biti održani u senci Mladićeve sahrane.

Nadam se da na izborima koji će se 4. oktobra 2026. godine održati u Republici Srpskoj, u okviru izbora u Bosni i Hercegovini, birači neće glasati pod uticajem pojačanih srpskih nacionalističkih osećanja izazvanih Mladićevom smrću i raskošnom sahranom.

Ako birači Republike Srpske izaberu SavuMinića, kandidata kojeg podržava politički zabranjeni Dodik, Bosna i Hercegovina nikada neće postati članica EU. Cena podrške Dodiku biće kraj evropskog sna.

Dodik i Vučić moraju otići da im sudbina bude slična Viktoru Orbanu

Izbori u Srbiji će biti 25. oktobar. Ovoga puta Vučić, koji je do sada ostao neporažen na izborima, suočiće se sa kandidatima koje nisu izabrale opozicione stranke, već studenti.

Srpski birači više ne veruju razjedinjenim opozicionim strankama, koje nisu uspele da se ujedine protiv Vučića i koje su iznova doživljavale poraze.

Stekavši poverenje i simpatije javnosti zahvaljujući pametnim, planskim i efikasnim masovnim protestima od novembra 2025. godine, nakon nesreće na železničkoj stanici u Novom Sadu, studentski pokret odlučio je da samostalno nominuje svoje kandidate za parlament.

Ukratko, studentska lista biće protivkandidat Vučiću.

Drugim rečima, srpska Generacija Z trenutno je zauzeta planiranjem Vučićevog pada.

Ako uspeju, ovo čudo Generacije Z biće presedan ne samo na Balkanu i u Evropi već i u svetu.

Moja najiskrenija želja jeste da studentski pokret uspe na izborima, a da na njihov rezultat Mladićeva sahrana ne utiče negativno.

Autor je bivši ambasador Turske u Beogradu

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.