NA LICU MESTA Život u Ukrajini: Pucnjava, eksplozije, visoki plamenovi i grlo koje peče od dima – Svet

Noćne evakuacije: Sve je teže putovati

Neki putnici dremaju, neki piju čaj. Oko deset sati uveče svetla u vagonu se gase i jedini zvukovi koji se čuju su poskakivanje točkova po šinama i tiho hrkanje nekoliko ljudi, sve dok kondukter nije protrčao kroz vagon i viknuo: „Evakuacija, svi iz voza!“.

Putnici, navikli na ovakve scene, već imaju spakovane torbe s najosnovnijim stvarima: dokumentima, flašom vode, jaknom ili toplim džemperom i telefonom. Brzo izlazimo iz vagona. Mlađi pomažu starijima i ranjenim vojnicima: voz je zaustavljen na otvorenom terenu, a između stepenica i nasipa je razmak skoro metar.

Noć je sveža i zvezdana. U daljini se čuju zvukovi sa autoputa. Ne znamo gde se nalazimo. Navigacioni sistemi na našim mobilnim telefonima pokazuju neku lokaciju u Peruanskim Andima: ukrajinska vojska pokušava zbuniti GPS koji navodi dronove.

Hladno je, već je septembar, a letnje noći su samo sećanje. Putnici razgovaraju među sobom, neki se prisećaju prethodnih evakuacija, drugi prepričavaju kako su im stanovi uništeni ruskim projektilima u gradovima blizu fronta.

U jednom trenutku, u daljini se začu zujanje drona. Kondukter viče kroz megafon: „Što dalje od voza i lokomotive!“. Mrak je, ne vidi se ništa, svetla mobilnih telefona osvetljavaju samo strnjište polja pšenice. Dron se približava, verovatno lebdi iznad voza, a zatim prolazi. Jasno se čuje protivvazdušna vatra, praćena tutnjavom. Šahed je oboren, od njega je ostao samo trag plamena koji pada prema horizontu. Trag postepeno bledi i stapa se s difuznim svetlom tanke linije horizonta.

Tiho se ponovo ukrcavamo u voz, koji uz trzaj krene prema Dnjepru. Tokom noći će biti još dve slične evakuacije, a voz će u Dnjepar stići sa šest sati zakašnjenja. Na stanici, na peronu pored našeg, nalazi se lokalni voz sa izgorenim prvim vagonom i rupom na krovu. Prepoznajem ga: to je „električka“, lokalni voz koji povezuje Dnjepar sa Zaporožjem.

Nekoliko sati pre mog dolaska u Dnjepar, pao je dron i usmrtio ženu koja je radila kao kontrolor. Već je bila u penziji, radila je ovaj rizičan posao kako bi dopunila svoju oskudnu penziju. Putnici su već bili evakuisani; ona se nakratko ponovo popela u voz da nešto uzme i u tom momentu je došlo do eksplozije. Železničke veze između Dnjepra i Zaporožja su prekinute; ljudi nastavljaju putovanje autobusima.

Konstantin

Tokom jedne od noćnih evakuacija, imao sam priliku da pomognem Konstantinu, vojniku sa teškom ranom na levoj nozi, da siđe sa voza. Njegova potkolenica je slomljena i, da bi je zaštitio, nosi kružni metalni kavez (sličan onome koji se koristi za zatvaranje pripitomljenih ptica) koji se proteže od stopala do kolena.

Konstantinova brada je već seda, ima serafimski osmeh, kreće se mirno i graciozno, i podseća me na neke albanske muftije koje sam upoznao pre mnogo godina. Četiri godine se borio kao vojnik na frontu u Donbasu. Pre nekoliko sedmica ranjen je ruskim dronom i sada se leči u Mukačevu, u Zakarpatju, gde se nalazi vojna bolnica. Vraća se kući svojoj majci, koja živi u Zaporoškoj oblasti.

„Dron je eksplodirao na nekoliko metara od mene“, kaže Kostantin, koji se i dalje smeši čak i dok objašnjava kako je ranjen. „Srećom, terenski bolničari su uspeli da mi spasu nogu. Moći ću ponovo da hodam, ali ću doživotno šepati.“

Pitam ga da li planira da se vrati na front, a on odgovara: „Zbog rane sam pošteđen, ali ću tražiti da se vratim u vojsku. Želim da budem blizu svojih prijatelja s kojima sam delio sve u proteklih nekoliko godina. Oni su moja nova porodica. Mogu biti koristan u pozadini ili se brinuti o evakuacijama u selima blizu fronta. Definitivno ne ostajem kod kuće“.

U Dnjepru, električni traktor, koji se obično koristi za prevoz prtljaga, čeka Kostantina i ostale ranjene vojnike da ih odveze prema izlazu sa stanice. Brzo se opraštamo, uz rukovanje i obećanje da ćemo se ponovo sresti negde, u blizini fronta.

Zaporožje

Zaporožje je pod konstantnim ruskim napadom. Nekoliko sati nakon mog dolaska, šest raketa zvanih „Cirkon“, severnokorejske proizvodnje, pogodilo je železaru Zaporožstal, koja je već bila bombardovana nekoliko sedmica ranije. Tržni centri su takođe neprestano mete projektila: skladišta lanca Epicentr pretvorila su se u iskrivljeni metal i pepeo. Tokom mog boravka u gradu, pogođena su dva trgovačka centra Amstor.

Idem u južni deo Zaporožja, u naselje Kosmos. Od moje poslednje posete, pre samo tri sedmice, glavne ulice su potpuno promenile izgled: prekrivene su gustom mrežom protiv dronova, koju sa strane podupiru železni stubovi, a stubovi su fiksirani u velike betonske blokove. Mreža zatvara ulicu i iznad i sa strana, a pešacima je dozvoljeno da prelaze samo u blizini raskrsnica, gde mreža ima rupe.

Dok šetam jednim od ovih bulevara, do mene stiže vest da je FPV dron udario u autobus na nekoliko stotina metara od mesta gde se upravo nalazim, u području koje još uvek nije zaštićeno mrežom. Idem da vidim šta se dogodilo. Hitna pomoć je već odvezla povređene. Na trotoaru su dve velike mrlje od krvi. Autobus ima vidljivo oštećenje na zadnjem delu, gde se nalazi motor, a na asfaltu je staklo, delovi plastike i drona. Tri osobe su povređene, jedna je još uvek u teškom stanju.

Noći i dani

U Zaporožju se nikad ne spava. Sirene neprestano zavijaju, eksplozije su stalne. Nova strategija Rusa je da unište što više trgovačkih centara i njihovih skladišta, da bi se što više otežao život stanovnicima grada. Sve je manje mesta za kupovinu, ostale su samo male prodavnice, ali one se nalaze samo u centru grada. Na periferiji, nabavka hrane postaje problem. Ekonomska šteta je ogromna, čak i u pogledu radnih mesta: koliko ljudi radi u trgovačkim centrima, uključujući prodavce, domare i spremačice? Od danas do sutra, ljudi ostanu bez prihoda.

Ne gore samo skladišta gde su trgovine, već i sva roba koja se nalazi tamo: svako jutro grad se budi ispod oblaka dima, a vazduh uopšte nije za udisanje. Ogromne količine plastike svakodnevno se pretvaraju u kancerogene hemikalije koje stanovnici Zaporožja udišu već skoro pet godina. Šteta po zdravlje je ogromna, a za nekoliko godina će se videti posledice ruskog ekološkog terorizma.

Od deset noći koje sam proveo u Zaporožju, samo je jedna bila mirna. Ostalih devet je bilo strašno: pucnjava, eksplozije, visoki plamenovi koji su se dizali iz pogođenih područja, a ujutro, grlo koje peče od dima koji se širi posvuda, čak i kroz zatvorene prozore. Uprkos tome, grad je živ. Učenici pohađaju nastavu u podzemnim učionicama koje sada već imaju sve škole, u bioskopu se održava Festival ukrajinskog filma, sportisti treniraju u podzemnim teretanama, a uveče Filharmonija i Gradsko pozorište izvode koncerte i razne predstave. Zaporožje se ne predaje.

Marija

Marija je advokatic, ima 48 godina. rođena je u Rusiji, na dalekom severu, gde su joj majka i otac radili tokom sovjetskog perioda. Kada im se rodila kćerka, njeni roditelji su odlučili da se vrate u Zaporožje, rodni grad njenog oca. Marija je diplomirala na Državnom univerzitetu, a zatim se preselila u Kijev, gde je živela 20 godina. U Kijevu je radila u advokatskoj kancelariji, ali je značajan uspeh postigla i kao glumica u amaterskom pozorištu. Marija je bila zadovoljna i ispunjena, ali rat joj je promenio život. Godine 2024. dva Šahed drona pogodila su zgradu u kojoj je živela; ostavši bez doma, uz dijagnostikovan posttraumatski stresni poremećaj, odlučila je da se vrati u Zaporožje, delom i da bi bila uz svoju sad već staru majku.

Nalazimo se u kafiću u centru grada. Pada kiša, ali je još uvek toplo, pa možemo da sedimo napolju. Marija govori mirno, priča svoju priču bez patetike, kao da se dogodila nekom drugom. Iako joj je ruski maternji jezik, radije mi se obraća na ukrajinskom. Jedno od Putinovih remek-dela upravo je to što je mnoge izvorne govornike ruskog naterao da zamrze svoj sopstveni jezik.

Marijine plave oči otkrivaju umor od mnogih neprospavanih noći, onih iz Kijeva, ali i ovih u Zaporožju. U jednom trenutku, dok konobarica stavlja šolje čaja na sto, tutnjava protrese grad, poput zvuka aviona koji nisko leti. To nije avion, to je mlazni dron Šahed. Za razliku od dronova koje su Rusi koristili do pre nekoliko meseci, ovaj nema propelere već mlazni motor. Mnogo je brži i precizniji od starih Šaheda. U ratu, tehnologija se razvija munjevitom brzinom. Devojka koja sedi pored nas baca se pod sto, ostali gosti vrište od straha. Šahed ide dalje, konačna meta nije Zaporožje, već fabrika u blizini Dnjepra, kako ću kasnije saznati.

Marija i ja nastavljamo razgovor. Priča mi o dve nećakinje koje žive u Rusiji, a koje je odgojila kada su izgubile majku. Otac nije bio u mogućnosti da se stara o njima zbog finansijskih problema, poslao ih je kod rodbine u Zaporožje. Devojčice su završile osnovnu i srednju školu u Ukrajini, a zatim se vratile u Rusiju svom ocu, koji je u međuvremenu uspeo da reši svoje probleme i izgradi normalan život.

Ustajemo, izlazimo iz kafića i krećemo prema trgu Poljak, idemo Sabornim bulevarom, duž kog su elegantne eklektične zgrade koje spajaju socijalistički realizam, secesiju i industrijski stil tipičan za period nakon Drugog svetskog rata. Zaporožje je arhitektonski dragulj retke lepote.

Pitam Mariju da li je još uvek u kontaktu sa svojim nećakinjama. Zaustavlja se, gleda me, usta joj se iskrivljuju u grimasu iskrenog bola, a plave oči joj se pune suzama. Ne pitam više ništa. Nastavljamo našu šetnju, i dok hodamo, naše ruke se malo po malo dodiruju, stežu se dok nam se prsti ne isprepliću poput pletenog pruća. Kad smo stigli do trga Poljak, sunce je već zašlo, nebo se pretvorilo u preriju zvezda, pod svetlima farova automobila u prolazu naša tela su se spojila u beskonačnom, neraskidivom zagrljaju.