Može li grad Berlin da oduzme stanove velikim kompanijama? – Svet

Berlin, kao i većina velikih evropskih gradova, suočava se sa ozbiljnim problemom rasta stanarina. Uprkos ograničenjima koja su uvedena na tržištu najma, cene stanova za iznajmljivanje u nemačkoj prestonici nastavljaju snažno da rastu. Onaj ko danas iznajmljuje stan u Berlinu, taj u proseku plaća oko 70 odsto više nego 2016. godine, dok plate nisu rasle istim tempom.

Zbog toga je pre nekoliko godina nastala građanska inicijativa „Deutsche Wohnen & Co enteignen“ („Eksproprišite kompaniju Deutsche Wohnen & Co“). Nazvana je po firmi koja je jedan od najvećih vlasnika nekadašnjih društvenih stanova u gradu. Cilj inicijative u suštini je da se oko 240.000 stanova velikih stambenih kompanija ukloni sa tržišta i vrati u vlasništvo zajednice, odnosno grada Berlina.

U tu svrhu 2021. godine organizovan je referendum na kojem je gotovo 60 odsto građana Berlina podržalo tu ideju. Pitanje tzv. „podruštvljavanja“ velikih stambenih fondova bilo je i jedna od važnih tema na nedavnim pokrajinskim izborima u Berlinu, na kojima je Levica osvojila najveći broj glasova.

Nakon referenduma berlinski Senat formirao je stručnu komisiju koja je zaključila da je takav potez pravno moguć.

U međuvremenu je inicijativa predstavila i nacrt zakona koji berlinski ogranak stranke Levica želi da iskoristi kao osnovu za sopstveni predlog. Prema tom planu, podržavljeni bi bili stanovi kompanija koje u Berlinu poseduju više od 3.000 stanova. Upravljanje tom imovinom preuzelo bi novo javno telo.

Šta zapravo znači „podruštvljavanje“?

Iako se u nazivu inicijative koristi reč „eksproprijacija“, pravno gledano ovde se radi o tzv. „podruštvljavanju“ , odnosno „socijalizaciji“ imovine. Takva mogućnost predviđena je članom 15 nemačkog Osnovnog zakona (zvaničan naziv nemačkog Ustava, prim.ur). Njime je predviđeno da zemljište, prirodna bogatstva i sredstva za proizvodnju mogu biti preneti u zajedničko vlasništvo radi ostvarivanja javnog interesa.

To pritom nije isto što i „nacionalizacija“. Imovina ne prelazi automatski u vlasništvo države, već u oblik javnog ili zajedničkog vlasništva kojim treba upravljati u interesu opšteg dobra. Prvobitni vlasnici imaju pravo na naknadu.

Istovremeno, „eksproprijacija“ je regulisana drugim članom Ustava, članom 14. Ona se odnosi na pojedinačne slučajeve kada je, na primer, određena parcela potrebna za izgradnju autoputa ili nasipa, a vlasnik ne želi da je proda. I tada država mora da isplati odštetu.

Zašto takva odredba postoji u Ustavu?

Istorijski razlog seže u period nastanka Savezne Republike Nemačke 1948. i 1949. godine. Tada među političkim partijama nije postojala saglasnost oko budućeg ekonomskog modela zemlje. Demohrišćani, liberali i socijaldemokrate imali su različite predstave o odnosu države i tržišta. U političkom vrhu tada je postojao i snažan oprez prema velikim industrijskim koncernima koji su samo nekoliko godina ranije podržavali nacistički režim.

Zbog toga je član 15 unet u Ustav kao mehanizam protiv prekomerne koncentracije ekonomske moći. Ideja je bila da građani putem demokratskih izbora odlučuju o tome da li zemlja treba da se razvija više u pravcu tržišne ekonomije ili zajedničkog upravljanja određenim privrednim sektorima.

Da li bi „podruštvljavanje“ bilo ustavno?

Među pravnicima nema jedinstvenog odgovora. Glavni razlog je činjenica da član 15 nikada do sada nije primenjen. Zbog toga nema sudske prakse koja bi precizno definisala njegove granice.

Većina članova stručne komisije, koju je imenovao berlinski Senat, zaključila je da bi „podruštvljavanju“ velikih stambenih fondova moglo da bude u skladu sa Ustavom.

Jedna od ključnih tačaka jeste princip srazmernosti. Država ne sme da zadire u prava građana i kompanija više nego što je neophodno. Komisija smatra da trenutno ne postoji druga mera koja bi jednako efikasno povećala ponudu pristupačnih stanova.

Međutim, postoje i drugačija mišljenja. Pravni stručnjak Ulrih Batis, koji je izradio pravno mišljenje za udruženje „Novi put Berlin“, smatra da grad-pokrajina Berlin nema nadležnost za tako obimno podržavljenje stambenog fonda. On takođe tvrdi da bi takav potez bio nesrazmeran i potencijalno protivan evropskom pravu.

Koliko bi koštala odšteta?

Pitanje naknade vlasnicima predstavlja možda i najveći praktični problem. Ukoliko bi Berlin morao da plati punu tržišnu vrednost stanova, troškovi bi mogli da dostignu čak 36 milijardi evra. Tržišna vrednost predstavlja cenu koja bi mogla da se ostvari na slobodnom tržištu.

Većina članova stručne komisije smatra, međutim, da naknada ne mora nužno da bude određena prema punoj tržišnoj vrednosti. Predloženi su različiti modeli obračuna.

Nacrt zakona inicijative „Deutsche Wohnen & Co enteignen“ predviđa da vlasnicima bude isplaćeno između 40 i 60 odsto tržišne vrednosti. Ta sredstva bi tokom narednih sto godina bila vraćana iz prihoda koje bi grad ostvarivao od stanarina. Prema tom modelu, Berlin ne bi morao dodatno da se zadužuje.

Ipak, pitanje visine odštete ostaje jedno od najspornijih pravnih pitanja i verovatno bi na kraju završilo pred Saveznim ustavnim sudom.

Može li savezna vlada da zaustavi Berlin?

Početkom jula koalicioni odbor savezne nemačke vlade odlučio je da razmotri zakonske izmene kojima bi se „podruštvljavanje“ stanova na nivou saveznih pokrajina praktično onemogućilo. Argument je da takve mere ugrožavaju privatnu izgradnju stanova i odbijaju investitore.

Taj predlog već je naišao na kritike, uključujući i berlinski ogranak SPD-a, koji na saveznom nivou učestvuje u vladi sa CDU/CSU kancelara Fridriha Merca.

Pravnici su podeljeni i oko pitanja da li savez uopšte sme da donese takav zakon. „Podruštvljavanje“ spada u oblast takozvanog konkurentnog zakonodavstva. To znači da savezne pokrajine mogu da donose sopstvene zakone sve dok savez ne reguliše isto pitanje.

Međutim, Savezni ustavni sud je ranije zauzeo stav da savez ne sme da donosi zakon čiji je jedini cilj da spreči pokrajine da deluju u određenoj oblasti.

Osim toga, savez bi morao da dokaže da je takav zakon neophodan radi očuvanja jednakih životnih uslova i ekonomskog jedinstva zemlje. I to pitanje bi, ukoliko spor eskalira, verovatno na kraju morao da razreši Savezni ustavni sud.