Moskovki tajms o Putinu u Staljinovim godinama: “Sovjetski diktator zaostaje za ruskim predsednikom u ciničnom opravdavanju bezakonja” – Svet

Na dan rođendana uzurpatora uobičajeno je računati koliko je vanrednih mandata proveo na vlasti, koliko je ratova započeo, kakvu su evoluciju doživela njegova uverenja, ako ih je oficir KGB-a uopšte imao; koliko je blisko bio (ili jeste) povezan sa kriminalnim strukturama i koliko je dece dobio u tajnosti.

Ali možda bi trebalo reći nešto o „kulturi zamene“ – sistemu koji je imitaciju institucija pretvorio u glavni instrument pomoću kojeg Putin tako dugo ostaje na vlasti.

Počelo je operacijom protiv nezavisnih (dobro, samostalnih) medija Vladimira Gusinskog ubrzo nakon izbora 2000. godine, nastavilo se, ako gledamo ključne prekretnice, slučajem JUKOS-a i dostiglo apsurdno savršenstvo postavljanjem Dmitrija Medvedeva u „predsedničku“ fotelju a zatim i glasanjem za za Putinove ustavne amandmane na improvizovanim biračkim mestima.

U sistemu uzurpatora sada više nije ostala nijedna institucija koja nije zamenjena nekom njenom imitacijom: ni one male, poput Saveta za ljudska prava (nije savet, nisu prava i nije ljudski), ni velike, poput izbora za parlament (toliko je primamljivo ove reči staviti pod navodnike) ili FSB-a.

Sudovi, novinarstvo, sama po sebi već uzurpirana predsednička funkcija, federalizam, javne organizacije, crkva i religija, čak i sport – sve su to zamene.

Sasvim jednostavan primer: pod demokratijom Putin podrazumeva nešto potpuno drugačije od onoga što demokratija zaista jeste; ali njegovi „demokratski partneri“ kukavički se prave da je i to demokratija, ona prava.

Zamenu demokratije prati i zamena konsenzusa. Putinovi „izbori“ ne utvrđuju šta većina želi u datoj situaciji, već potvrđuju da ona želi isto što i Putin.

Sukobi različitih društvenih interesa ne rešavaju se u poštenom nadmetanju programa, već brutalnim odstranjivanjem neistomišljenika. Politička stabilnost nije ravnoteža različitih snaga, već ona ista kada sa nepristojnima u mafijaškim obračunima radeći svoj posao „cementna kada“ u koju ih urone.

Te zamene se legalizuju tako što se, prema zgodnom izrazu Loren Makarti sa Univerziteta Amherst, „vladavina prava“ zamenjuje „vladavinom putem zakona“: zakoni više ne ograničavaju vlast, već postaju njen instrument.

I Staljin je bio veliki majstor političke scenografije. Ustav iz 1936. godine garantovao je opšte i neposredno pravo glasa, tajno glasanje, slobodu govora i okupljanja, nepovredivost ličnosti.

A kada su u decembru 1937. sovjetski građani izašli na prve izbore po novom Ustavu, Veliki teror bio je u punom jeku. Za Staljina su zamene bile parlament (Vrhovni sovjet), sudovi, organi za sprovođenje zakona, sindikati, javne organizacije, religija, kultura i sport.

Sovjetski građanin imao je čitavu gomilu prava, od kojih nijedno nije mogao da ostvari – prema starom vicu: „Imam pravo da…“ – „Naravno!“ – „A, znači mogu da…“ – „Naravno da ne!“

Ali Staljin je u manjoj meri nego Putin poštovao formalnosti: pored suda nemilosrdno su delovale trojke, Narodni komesarijat unutrašnjih poslova je mogao da zaobiđe redovnu sudsku proceduru, a funkcioneri su ignorisali ne samo prava, već ponekad i samo postojanje ljudske ličnosti.

Ipak, postojali su i zakoni koji podsećaju na današnje Putinove pravne vratolomije — recimo, zakon o „tri klasja“, koji je predviđao kazne sve do smrtne.

Tu postaje jasno da je Putinov režim daleko više pravno formalizovan nego što je bio Staljinov. Ali zašto poštovati ranije zakone ako se može doneti novi i koristiti ga za trenutne potrebe?

Ne bezakonje, već zakonita samovolja; ne kršenje zakonskih prava, već zakonito kršenje prava. Lukavstvo je i u selektivnosti režima: društvu je, uopšteno govoreći, dozvoljeno da živi u pravnom okviru – sve dok to ne predstavlja smetnju režimu.

Putinova Rusija nije ponovila staljinistički GULAG. Staljin je ljudske živote trošio u logorima, deportacijama i teroru; Putin ih pre svega troši u ratu u Ukrajini. Mehanizmi se ne mogu porediti, ali u oba slučaja život građanina postaje resurs za ostvarivanje velikog državnog cilja, materijal za izgradnju imperijalne veličine.

Putinova „kultura zamene“ dostigla je vrhunac u njegovom poslednjem ratu: agresija se naziva odbranom, prinuda – dobrovoljnom inicijativom, izolacija – „suverenitetom“.

Težina zadatka sledećeg ruskog rukovodstva neće biti samo u vraćanju slobode, već i u vraćanju značenja rečima i institucijama. Posle četvrt veka zamena nije dovoljna sama reč „sloboda“, natpis „sud“ na zgradi suda, spisak stranaka na izbornom listiću i „ljudska prava“ u Ustavu.

Moraće nekako da se dokaže da iza tih reči zaista stoji upravo ono što one znače, zaključuje Karjatan.