Marin Le Pen je jedina politička dobitnica nasilja i nereda u Francuskoj: Pol Tejlor analizira za Gardijan – Svet

Nasilje i neredi koji su tokom vikenda zahvatili gradove i mesta širom zemlje, samo šest meseci pre ključnih predsedničkih izbora, predstavljaju pravi dar za kandidatkinju krajnje desnice, evroskeptičnu i protivnicu imigracije.

Dok su zgrade gorele, prodavnice bile pljačkane, a policija napadana, neredi su u velikoj meri potisnuli u drugi plan masovne mirne proteste zbog zapuštenog stanja škola, cena goriva i troškova života.

Širom Francuske i ostatka Evrope ljudi su šokirani prizorima podmetanja požara i pljačke u gradskim centrima, uništavanjem simbola republike, poput gradske skupštine iz 19. veka u mirnom provincijskom gradu Limožu i biste Marijane u gradskoj skupštini Marseja, kao i pljačkom više od 2.000 prodavnica.

Iako Francuska ima dugu revolucionarnu tradiciju, iza ovih događaja nisu stajali pobunjenici koji se bore za jednakost niti radnici revolucionari, već nihilističke, anarhističke bande poznate kao „crni blok“, kojima su se pridružili i oportunistički pljačkaši i izgrednici, piše Pol Tejlor, viši saradnik Evropskog političkog centra, u tekstu za Gardijan.

Emanuel Makron je predsednik na zalasku mandata, bez praktičnih rešenja za krizu koja narušava njegovo političko nasleđe.

U obraćanju naciji u nedelju uveče, Makron je izrazio „bes i sramotu“ zbog nasilja i štete nanete međunarodnom ugledu Francuske.

Međutim, on je toliko omražen u javnosti, uključujući i među mnogima koji su glasali za njega na dva predsednička izbora, da su njegovi apeli na uspostavljanje reda i dijalog uglavnom ostali bez odjeka.

Le Pen je, nasuprot tome, objavila ozbiljnu video-poruku, nastojeći da ostavi utisak državnice dok je sedela za radnim stolom, sa francuskom trobojkom (ali bez zastave EU) i policama s knjigama u pozadini.

Milioni Francuza koji teško žive ljuti su zbog „anarhične imigracije“ i troškova života, rekla je ona, ali ne razbijaju i ne pale ništa. Za šest meseci imaće priliku da na izborima izaberu drugačiji put – put „obnovljenog autoriteta i bezbednosti“.

Manjinska Makronova vlada zarobljena je u začaranom krugu. Francuski dug i budžetski deficit toliko je opterećuju da Makronu ne ostaje dodatni novac kojim bi mogao da umiri demonstrante.

Decenija njegove vladavine, zasnovane na politici desnog centra, nije uspela da reformiše preglomazan javni sektor niti da unapredi javne usluge. Zemlja se suočava i sa krizom mladih, koju karakterišu zabrinutost zbog ekonomski neizvesne budućnosti i uticaj društvenih mreža, kao i sa geopolitičkom krizom, jer se ruski rat protiv Ukrajine širi i poprima oblik prikrivenog rata protiv Evrope.

Strani kritičari progresivnih socijalnih politika u Evropi dodatno raspiruju vatru zapaljivim komentarima. Donald Tramp likovao je na društvenim mrežama uz poruku: „Francuska gori!“ Kriveći imigraciju za nastalu situaciju, pozvao je Francuze da „zatvore granice i preuzmu kontrolu pre nego što bude prekasno“.

Kiril Dmitrijev, bliski saradnik Vladimira Putina, opisao je događaje u Francuskoj kao „samoubilački pad Evrope“ i takođe ih delimično pripisao haotičnim migracijama.

Preplitanje kriza ostavlja malo prostora za manevar francuskoj vladi, koja se muči da progura čak i budžet sa umerenim smanjenjem potrošnje kroz parlament u kojem nijedna politička opcija nema većinu.

Za sada pokušava da zaustavi nasilje uvođenjem policijskog časa u pojedinim područjima. Jedan od potencijalnih predsedničkih kandidata, Dominik de Vilpen, koji je pre 20 godina bio premijer iz redova degolista, čak je uporedio sadašnju situaciju sa vremenom neposredno pred pad starog režima 1788. godine, godinu dana pre izbijanja Francuske revolucije, kada su zemlju pogodili suša, loše žetve i prazna državna blagajna.

To poređenje možda je preterano. Ipak, utisak da se država raspada, da je politička klasa izgubila kredibilitet i da okoštala birokratija nije u stanju da zaustavi postepenu finansijsku krizu koja bi se iznenada mogla ubrzati, dodatno povećava ulog narednih predsedničkih izbora.

Do izbijanja nasilja prošlog vikenda, činilo se da protesti u školama i među studentima, nezadovoljstvo zbog troškova života i ogorčenje zbog slučajeva policijske brutalnosti prema mladim demonstrantima jačaju kampanju radikalno levog političkog vatrenog govornika Žan-Lika Melanšona.

U pojedinim istraživanjima javnog mnjenja on je već pretekao centristu Eduara Filipa i zauzeo drugo mesto.

Međutim, Melanšonovo očigledno odbijanje da jasno osudi pljačke i napade na policiju, kao i njegovo umanjivanje značaja nasilja, koje je opisao kao „nered koji je deo događaja u životu jednog društva“, mogli bi da mu oduzmu podršku umerenijih levičarskih birača.

Oni su, prema najnovijim istraživanjima javnog mnjenja, sve više naklonjeni socijalističkom kandidatu Rafaelu Gliksmannu.

Investitori su uznemireni nasiljem i političkom nestabilnošću, pa prodaju francuske akcije i državne obveznice. Ukoliko se tržišni pritisak na Francusku dodatno pojača, to bi moglo da promeni dinamiku predsedničke kampanje i okupi uplašenu srednju klasu oko iskusnog centrističkog kandidata, koji bi u kriznim okolnostima delovao kao pouzdan izbor.

Mesec dana nakon studentsko-radničke pobune u maju 1968. godine, koja je uzdrmala ustaljeni poredak pod Šarlom de Golom, uplašeni birači, zabrinuti zbog mogućnosti građanskih nemira, doneli su njegovoj stranci ubedljivu pobedu.

Stranka je obećala da će ponovo uspostaviti red i autoritet. Godinu dana kasnije, De Gol je izgubio podršku na referendumu o decentralizaciji vlasti u regionima i podneo ostavku.

Istorijska poređenja nose rizik. Nasilje prošlog vikenda povećalo je verovatnoću da birači reaguju zahtevom za čvršći pristup javnom redu i bezbednosti, što bi moglo da pomogne Le Pen da stigne do Jelisejske palate, sedišta francuskog predsednika.

Međutim, ako se finansijska situacija pogorša i kampanja se bude vodila oko pitanja ko može da spase privredu, Le Pen bi ipak mogla da izgubi od kandidata koji zauzima čvrst stav o bezbednosti, ali se istovremeno zalaže za konvencionalniju fiskalnu politiku.

Ekonomija je slaba tačka Marin Le Pen.

Za sada ni Filip ni ostali centristički i desnocentristički rivali nisu uspeli da ozbiljnije uzburkaju predsedničku kampanju. Ipak, šest meseci je dug period u francuskoj politici, zaključuje Tejlor.