Mađar ispunjava jedno od “najvažnijih obećanja” i objavljuje ono što se nije usudila nijedna vlada – Svet

Objava je tempirana tako da se poklopi sa 70. godišnjicom sovjetskog gušenja prodemokratskog ustanka iz 1956. godine i predstavlja ispunjenje predizbornog obećanja premijera Petera Mađara.

Njegova stranka Tisa osvojila je u aprilu dvotrećinsku većinu i okončala šesnaestogodišnju vladavinu Viktora Orbana. Mađar je tada najavio da će vlada ispuniti „jedno od najvažnijih obećanja demokratske tranzicije“ i učiniti dosijee javno dostupnim i pretraživim.

Ministarka pravde Marta Đerog, koja je predložila zakon, ističe da je mogućnost upoznavanja sa prošlošću neophodan uslov za funkcionisanje demokratske pravne države.

Baza podataka Nyitottaktak.hu („Otvoreni dosijei“) biće otvorena 4. novembra, na dan kada su sovjetski tenkovi 1956. godine ušli u Budimpeštu i ugušili ustanak koji je počeo 23. oktobra. U njegovom gušenju poginulo je oko 2.500 Mađara, dok je oko 200.000 njih izbeglo iz zemlje.

U prvoj fazi biće moguće pretraživati takozvane kartone broj 6, evidencione knjige B, podatke iz dosijea B, kao i deklasifikovane podatke o mreži saradnika koji su sačuvani na magnetnim trakama.

Kartoni broj 6 i evidencione knjige B predstavljali su zvaničnu registracionu dokumentaciju svakog doušnika, njegovih saradnika, kao i načina na koji su pridobijeni za saradnju.

Reč je o dokumentaciji koja predstavlja administrativnu okosnicu nekadašnje mađarske tajne službe.

Druga faza uslediće 25. februara 2027. godine, na Dan sećanja na žrtve komunizma, kada će biti objavljeno oko 9.000 detaljnih dosijea kategorije B, od kojih neki imaju i po nekoliko stotina stranica.

Objava je odložena za dve nedelje jer pregled građe traje duže nego što se očekivalo, a arhiv je, očekujući veliki broj posetilaca, bazu prebacio na spoljne servere. Iz dosijea će biti uklonjeni osetljivi podaci, poput informacija o zdravstvenom stanju, zavisnostima i seksualnoj orijentaciji.

Do sada su dosijeima mogli da pristupe samo istraživači, dok su građani imali uvid jedino u sopstvene spise ili spise bliskih srodnika.

Između 1956. i 1989. godine evidentirano je oko 55.000 tajnih saradnika tadašnje Uprave državne bezbednosti. Oni su pratili prijatelje, rođake, komšije i kolege u potrazi za znacima neslaganja sa režimom i zapadnog uticaja, a njihovi izveštaji često su dovodili do hapšenja i saslušanja.

Za sastanke sa oficirima služili su takozvani stanovi K, odnosno „konspirativni stanovi“, smešteni u centru Budimpešte.

Niko nije zvanično procenio koliko je tih doušnika danas živo. Iz dosadašnjih istraživačkih izveštaja poznato je samo da mnogi ljudi koji se pominju u arhivskoj građi više nisu živi.

Oni koji su vrbovani tokom poslednje decenije komunističkog režima danas su uglavnom u šezdesetim i sedamdesetim godinama života, pa bi objavljivanje dosijea moglo da pogodi i osobe koje su još uvek aktivne u javnom životu.

Ni sama arhivska građa nije potpuna: deo dokumentacije uništen je još pre pada režima, a čitavu mrežu saradnika ni danas nije moguće precizno rekonstruisati. Zakon zato predviđa i svojevrsnu amnestiju za spise koji su završili u privatnim rukama. Svako ko ih u roku od šest meseci preda arhivu izbeći će sankcije, uključujući i krivičnopravne.

Prema rečima Đerđa Bendeguza Čeha, generalnog direktora Istorijskog arhiva državne bezbednosti (ÁBTL), upravo je strah od kompromitacije razlog zbog kojeg se ovo pitanje odlagalo 36 godina. Objavljivanje će verovatno kompromitovati i neke aktivne političare. Propuštanje da se dosijei otvore odmah nakon demokratske tranzicije u Mađarskoj često se naziva „izvornim grehom“ postkomunističkog perioda, jer je bivšim elitama omogućilo da zadrže ključne položaje.

Najpoznatiji primer je Peter Međeši, premijer koji je uveo Mađarsku u EU. List Mađar Nemcet je 2002. godine otkrio da je Međeši bio oficir kontraobaveštajne službe pod šifrom D-209. On je to priznao, tvrdeći da je u to vreme štitio nacionalne interese, i ostao na funkciji.

Zakon je u parlamentu usvojen sa 149 glasova za i 35 uzdržanih, bez glasova protiv. Većina poslanika Orbanovog Fidesa bila je uzdržana. Predlog su, uz Tisu, podržali i krajnje desni pokret Mi Hazank dok je demohrišćanska stranka KDNP bila podeljena.

I počinioci su žrtve

Mađar je nakon glasanja na Fejsbuku prozvao Fides i upitao zašto njegovi poslanici nisu podržali predlog. Fides se godinama predstavljao kao antikomunistička stranka, ali je prema objavljivanju dosijea zauzimao uzdržan stav. Šef poslaničkog kluba Đerđeli Guljaš tvrdio je početkom 2024. godine da karton o vrbovanju ne dokazuje da je neko bio agent, kao i da je deo spisa ukraden ili falsifikovan.

Istoričar Kristijan Ungvari, jedan od najglasnijih zagovornika otvaranja arhiva, odgovorio mu je da ne postoji nijedan dokazani slučaj krađe spisa iako je deo dokumentacije uništen.

Ungvary je upozorio i na jednu važnu nijansu koju bi javno objavljivanje moglo da razjasni: „U komunističkoj diktaturi i deo počinilaca su žrtve.“ To se, prema njegovim rečima, posebno odnosi na ljude koje je služba uvukla u svoju mrežu i vrbovala ucenama.

Čeh ovu odluku naziva „istorijskim korakom“ i ističe da Mađarska ide dalje od ostalih zemalja istočnog bloka.

Poljska ne dozvoljava slobodno pretraživanje dosijea, Nemačka je pristupu dosijeima Štazija pristupila restriktivnije, dok u Češkoj nisu svi dosijei dostupni na internetu. Prema Čehu, nijedna zemlja nije objavila dosijee doušnika u tolikom obimu, zbog čega su društvene posledice takvog poteza nepoznate. Dodao je i da je većina doušnika formalno vrbovana „na patriotskoj osnovi“, ali da su u stvarnosti svi bili ucenjeni nečim.

Zbog toga deo stručnjaka i dalje izražava oprez. Pravni stručnjak Peter Hak podržava objavljivanje imena bivših agenata, ali je uzdržaniji kada je reč o neograničenom objavljivanju i pretraživanju celovitih izveštaja. Ti izveštaji, naime, ponovo razotkrivaju i ljude koji su bili predmet nadzora.

Subverzivni rok

Tajna policija nije zaobilazila ni kulturu. Tokom osamdesetih godina doušnici su redovno odlazili na koncerte budimpeštanske andergraund rok scene, koju su vlasti smatrale potencijalno subverzivnom.

Peter Miler Sijami, i danas kultno ime mađarske muzike, izvodio je 1983. godine sa svojim bendom Kontroll Csoport pesmu „Doušnici i provokatori“. Usred koncerta članovi benda okretali su reflektore prema publici.

„I videli smo kako se hiljadu ljudi okreće ukrug, gledajući ko bi mogao biti doušnik“, rekao je 74-godišnji Miler za Rojters.

Policija mu je zabranjivala nastupe i saslušavala ga, a njegov pank bend URH, osnovan 1980. godine, dobio je ime po radiofrekvencijskom opsegu koji je koristila državna policija. Ipak, prema otvaranju dosijea ima pomešana osećanja. Ne dopada mu se ideja da se, posle toliko vremena, javno prozivaju ljudi koji su preminuli ili odavno nastavili sa svojim životima.

Koliko je tanka granica između krivice i prinude pokazuje slučaj nobelovke Katalin Kariko, čiji je rad omogućio razvoj mRNA vakcina protiv kovida 19. Njeno ime, pod pseudonimom „Žolt Lengjel“, pojavljuje se na kartonu o vrbovanju socijalističke kontraobaveštajne službe.

Kariko tvrdi da je potpisala dokument pod pretnjom i da nikada nije podnela nijedan izveštaj, a direktor arhiva kaže da nema razloga da sumnja u njene reči.

Zato Čeh poziva na oprez: „Kao arhivista i istoričar smatram da je donošenje presuda na osnovu ovih podataka neprimereno.“

Dodao je da dosijei ipak mogu da pomognu u boljem razumevanju životnih priča i suočavanju društva sa prošlošću, ne samo na nivou pojedinca već i čitavog društva.