Ko je (nama) Džefri Saks – Svet

A onda sam pročitao tekst ”Portret intelektualca koji odbija da navija: O profesoru i ekonomisti Džefriju Saksu“. Nisam dokučio šta je Borjanki Milatović bio povod za panegirik o Džefriju Saksu. Uostalom, legitimno je pravo novinara da napiše tekst i bez nekog posebnog povoda. Tek onako. Ali, posle čitanja teksta nisam siguran da li Borjanka (izvinjavam se na intimizaciji) i ja mislimo na istog Džefrija Saksa.

Da li Borjanka poznaje jednog Džefrija Saksa, a ja ”poznajem” nekog drugog Džefrija Saksa. Da li je ”njen” Džefri Saks ”redak glas razuma”, a ”moj” Džefri Saks ”intelektualna vucibatina” (pozajmljen termin od kolege Roberta Bajrušija iz zagrebačkog Jutarnjeg lista) i apologet autoritarnih vladara Viktora Orbana, Vladimira Putina, Si Đinpinga i Aleksandra Vučića?

U jednom smo saglasni, rani ekonomista Džefri Saks umnogome je oblikovao tranziciju postkomunističkih država Istočne Evrope, naročito Sovjetskog saveza (mnogo manje i SFR Jugoslavije), savetujući šok terapiju u prelasku iz socijalističke na tržišnu ekonomiju. Saks tada nije imao nikakvih dilema oko toga da su slobodno tržište i višestranački politički sistem jedini izbor za Rusiju i sve bivše komunističke države, nudeći Zapad (predvođen SAD-om) kao ideal na koji treba da se ugledaju. Od tada je drastično evoluirao u stavovima.

Borjanka Milatović će u svom tekstu objasniti da se ne radi o ”naglom preobražaju, već o podsećanju da se razumevanje sveta menja pod pritiskom istorijskih iskustava, njihovih posledica i granica ranijih teorija”. Kad ga je prvi put čula, kaže osetila je olakšanje – ”neko konačno govori jasno, racionalno i bez potrebe da se dopadne”, a ”njegov smireni, tihi, precizni, moralno dosledan pristup deluje neočekivano osvežavajuće”. Za nju Džefri Saks nije samo ekspert, on je ”redak glas razuma” koji podseća da svet ne mora i ne treba da bude arena stalnih sukoba.

Saks ima i važnu pouku: da nijedan model, baš kao ni jedna velika sila (naravno, misli na Ameriku), nema pravo da sopstveno viđenje sveta proglasi jedinim mogućim. Autorka zatim navodi da je Saks američku intervenciju u Venecueli označio kao brutalan čin banditizma i otvoreno kršenje međunarodnog prava. Što se tiče ruske agresije na Ukrajinu autorka navodi da Saks ne nudi utešne parole, već neprijatne činjenice, podseća da rat nije počeo u vakumu… i da je godinama upozoravao da ekspanzija NATO-a vodi ka sukobu.

Kada govori o Gazi, Saks insistira na univerzalnosti ljudskih prava, napominje Borjanka Milatović, i dodaje da za profesora Saksa civilne žrtve nisu kolateralna šteta već moralni poraz međunarodne zajednice. Saks o ratu u Iranu govori kao o nezakonitom, nepotrebnom i nepromišljenon koji se pokazao kao taktički i strateški promašaj. A za BRIKS tvrdi da nije antizapadni projekat nego simptom dubokog nezadovoljstva globalnim poretkom. (U BRIKS-u, dodajem ja, Saks ne vidi nikakvu osovinu zla autoritarnih režima koja preti zapadnoj civilizaciju kakvu poznajemo do danas). Kinu smatra retkim globalnim igračem koji sistematski zagovara stabilnost, infrastrukturnu povezanost i saradnju a za Evropsku uniju tvrdi da je bez jasnog plana, bez mirovnih inicijativa i bez hrabrosti da ponudi sopstvena rešenja za sukobe na njenim granicama.

Na kraju ušećerene slike, Borjanka Milatović zaključuje da je Džefri Saks redak primer intelektualca koji odbija da žrtvuje istinu zarad političke lojalnosti.

Moj pogled na Džefrija Saksa nije tako ushićen.

Šta vidim?

”Hvala Bogu da se završila dominacija Zapada“, slavodobitno je izjavio profesor Saks na beogradskom Horizons Forumu posvećenom “oblikovanju budućnosti, održivosti i globalne povezanosti” u maju prošle godine, na kome je bio ”special guest“. (Kraj dominacije Zapada istovremeno i sinergično propagiraju ruski, kineski i iranski ideolozi). S govornice Foruma odao je priznanje dosadašnjoj spoljnoj i ekonomskoj politici Srbije: ”Ponosni smo na Srbiju, privlačili ste kineske investicije i niste dozvolili da vas uplaše američke sankcije Kini”.

U vreme Foruma srpski ministar finansija Siniša Mali intervjuisao je Saksa za nedeljnik NIN. Tom prilikom Saks je šire pojasnio zašto je Srbija na pravom putu: ”Ova ideja povezivanja sa svim regionima apsolutno je na mestu… Sve čestitke, vaši odnosi sa Kinom su izuzetno pozitivni. Za Srbiju je izuzetno značajno da ima dobre ekonomske odnose sa tom zemljom. Bravo! Dobro je i za Kinu, jer Kini su potrebni partneri u Evropi. To što je Srbija uradila je veoma kreativno i apsolutno ispravno… Zadržali ste ravnotežu. A to nije lako i neće biti lakše u budućnosti. Ono što vi radite je razumno, a ono što se trenutno dešava u Briselu, bojim se da to nije razumno… Ono što nije u redu je način razmišljanja u Briselu – Rusija je neprijatelj, Kina je verovatno neprijatelj, moramo se zatvoriti prema njima… Nadam da ćete vi uspeti, a Brisel treba da uči od Beograda”.

Prema mišljenju Saksa evropske zemlje sa kojima Srbija deli najviše zajedničkih stavova su Mađarska, Slovačka i Češka. ”Ja sam prijatelj sa Viktorom Orbanom već 36 godina“, podsetio je profesor Saks. U tom razgovoru Saks je ocenio da ”Evropa sama sebi nanosi mnoge udarce, počev od rata u Ukrajini. Po mom mišljenju, do tog rata nije smelo da dođe. I nije ga izazvala samo Rusija. Izazvali su ga proširenje NATO-a i veoma arogantna spoljna politika SAD, koju je Evropa prihvatila”. Na kraju intervjua Saks je spomenuo i jednu ”sporednu“ temu – poreklo virusa Kovid 19: ”Došao sam do zaključka da je virus gotovo sigurno potekao iz laboratorije, i to iz američke laboratorije”.

Za sve je kriva Amerika – moto je i govora koji je Džefri Saks održao evropskim parlamentarcima u Strazburu 1. maja prošle godine, na poziv Mihaela fon der Šulenburga, šefa levičarske partije Razum i pravda. Za ”krizu u Ukrajini“ (izbegava da upotrebi izraz agresija Rusije na Ukrajinu), za rat sa Srbijom 1999. godine, za ratove na Bliskom istoku i u Africi krivi su NATO i SAD jer su ih uzrokovale i vodile. Za ”narandžastu” revoluciju u Ukrajini (Euromajdan) rekao je da je organizovana i finansirana iz SAD. Posebno je zanimljiva njegova geneza ”krize u Ukrajini” za koju je okrivio NATO i njegovo širenje u Istočnoj Evropi a još je intrigantnija njegova abolicija ruskog predsednika Putina za okupaciju dela suverene države Ukrajine. ”Ideja da Putin obnavlja Rusko carstvo smešna je propaganda… Propaganda je da je Putin hteo da osvoji celu Ukrajinu”, rekao je za govornicom Evropskog parlamenta.

Pet meseci kasnije, u emisiji „PiazzaPulita” italijanskog tv kanala LA7, Saks je ponovo tvrdio da su SAD, a ne ukrajinski građani, bili pokretačka snaga višemesečnih protesta na Euromajdanu u Kijevu 2014. godine. Njegov sagovornik u emisiji, italijanski senator Karlo Kalenda nazvao je Džefrija Saksa lažovom jer se koristio netačnom tezom koja je dobro poznat lajtmotiv ruske propagande. Senator Kalenda zatražio je od Saksa da objasni zašto bi SAD svrgle (tadašnjeg proruskog ukrajinskog predsednika Viktora) Janukoviča a zatim dozvolile Rusiji da u istom trenutku tako lako vojno zauzme Krim i tražile od nove proevropske ukrajinske vlade da pravi kompromise sa Rusijom. Saks nije umeo da odgovori na ova pitanja i umesto toga bio je ogorčen zbog kritika koje su mu upućene. A kritike ukazuju da Saks i njemu slični kremaljski propagandisti prikazuju Ukrajinu i njene evropske saveznike kao ratne huškače koji sprečavaju postizanje kompromisa sa Rusijom. Saks, tvrde kritičari, odbija da sagleda sve brojnije dokaze o ruskom hibridnom ratu protiv Evrope, zastrašivanju nuklearnim pretnjama, uvredama na račun Evrope koja navodno truli i propada, sabotažama, sajber napadima, ometanju industrijske proizvodnje, zločinima iz mržnje usmerene na produbljivanje društvenih podela…

Angažman profesora Saksa kao kremaljskog propagandiste problematizovalo je u otvorenom pismu još u proleće 2023. godine 311 potpisnika među kojima je najviše uglednih ekonomista, profesora s najprestižnijih svetskih univerziteta (uključujući i Saksove kolege s Kolumbija univerziteta) i nobelovaca (Daron Acemoglu i Frensis Fukujama). Oni su bili podstaknuti činjenicom da jedan izuzetno istaknut član ekonomske struke često gostuje u emisijama glavnog ruskog propagandiste Vladimira Solovjova (traži nuklearne udare po zemljama NATO), javno govori i piše o sukobu na način koji zanemaruje samostalnost Ukrajine, ponavlja rusku propagandu, širi dezinformacije i direktno sarađuje sa ruskim propagandistima koji su pod sankcijama Evrope i SAD. U pismu se navodi pet obrazaca koji se ponavljaju u Saksovim autorskim tekstovima i javnim nastupima: negiranje samostalnosti Ukrajine, optužba da je NATO isprovocirao Rusiju, osporavanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Ukrajine, promovisanje mirovnih planova Kremlja i prikazivanje Ukrajine kao podeljene zemlje.

Svaka od ovih teza u pismu je pomno analizirana i argumentovano osporena. ”Vaši pokušaji da početak rata dovedete u vezu sa NATO-om istorijski su netačni. Tretiranje Ukrajine kao američkog piona predstavlja šamar milionima Ukrajinaca koji su rizikovali svoje živote tokom Narandžaste revolucije”, odgovor je na Saksov obrazac negiranja samostalnosti Ukrajine. Drugi Saksov obrazac da je ”NATO isprovocirao Rusiju” autori pisma demantuju istorijskim dokazima a zatim zaključuju: ”Činjenica je da su Finska i Švedska podnele zahtev za članstvo u NATO-u kao odgovor na rusku agresiju, a ipak se Rusija nije protivila pristupanju ove dve zemlje NATO-u. Čini se da ni vi niste naročito zabrinuti zbog ulaska ove dve zemlje u NATO”.

Odgovarajući na treći Saksov obrazac ”poricanja suverenog integriteta Ukrajine”, autori pisma podsećaju da ”Povelja UN ističe pravo naroda na samoopredeljenje kao jedan od ključnih principa. Nije na Rusiji da odlučuje kojim će se savezima ili unijama Ukrajina pridružiti, a kojim neće. Ukrajina ima svoju demokratski izabranu vladu (a ne diktaturu, kakva je u Rusiji), i ta vlada će, nakon konsultacija sa ukrajinskim narodom, odlučiti da li će Ukrajina pristupiti NATO-u ili ne”. Pozivajući se na Saksov članak ”Šta Ukrajina treba da nauči od Avganistana” u kome Saks objašnjava da je osnova za mir da Ukrajina bude neutralna zemlja van NATO-a, da Krim ostane baza ruske Crnomorske flote i da Donbas bude teritorijalno podeljen ili dobije autonomiju 311 autora pisma konstatuje da je Saksov predlog u potpunosti usklađen sa stavovima ruskih propagandista i ne daje odgovor na ključno pitanje: na osnovu čega veruje da će se jedan serijski ratni huškač – koji je u više navrata izjavio da Ukrajina ne postoji – zadovoljiti Krimom i Donbasom, a ne da će da pokušati da okupira celu Ukrajinu?

A povodom Saksovog petog obrasca da je ”Ukrajina podeljena zemlja“, autori pisma mu poručuju da ta tvrdnja odražava rusku političku tehnologiju: ”Vaši stavovi predstavljaju iskrivljenu sliku o poreklu i namerama ruske invazije, mešaju činjenice sa subjektivnim tumačenjima i šire narative Kremlja. Ukrajina nije geopolitički pion niti podeljena nacija, ona ima pravo da sama odlučuje o svojoj budućnosti, a od sticanja nezavisnosti 1991. godine nije napala nijednu drugu državu. Za ruski agresorski rat ne postoji nikakvo opravdanje”.

To je ”moj“ Džefri Saks.