“Kada stvari postanu teške, on ume da ih učini još težim”: Fridrih Merc ima problem koji se zove Fridrih Merc – Svet

Na konferenciji za novinare ove nedelje, nemački kancelar je tek počeo da govori o još jednom katastrofalnom izbornom rezultatu kada je zastao da ukori čoveka koji se kretao ispred kamera. „Zar niste našli mesto? Jer zaklanjate pogled mnogim drugim ljudima“.

Hladan ton bio je prolazan, ali upečatljiv. Suočen sa snažnim političkim pritiskom, Merc pokušava da ubedi Nemce da može da oživi privredu, reformiše sistem socijalne zaštite i zaustavi odlazak birača ka političkim ekstremima, poput krajnje desničarske Alternative za Nemačku (AfD) i Leve partije, koje su obe ostvarile pobede na pokrajinskim izborima tokom vikenda.

Ipak, njegov borbeni javni nastup iznova otežava prenošenje te poruke. Ironija je u tome što Merc, kakvog sam upoznala van kamera, piše novinarka En Emekelvoj za Politico, može da bude prijatan sagovornik i ume da se našali na sopstveni račun.

Njegov politički problem je što premalo birača ikada vidi tu njegovu stranu.

Kritike Mercovog ponašanja više nisu samo pitanje stila. Njegov lični nastup navodi se kao jedan od razloga zbog kojih su demohrišćani tako loše prošli u Meklenburgu-Zapadnoj Pomeraniji: prvi put u posleratnoj istoriji stranke nisu uspeli da pređu prag od pet odsto potreban za ulazak u pokrajinski parlament.

Distanciran, konfrontirajući i bez empatije – to su česte optužbe na Mercov račun otkako se tokom sezone pokrajinskih izbora pojavljivao u medijima kako bi branio svoje stavove, ponekad time samo pogoršavajući situaciju.

Jedan susret ranije ovog meseca bio je posebno štetan. Tokom televizijske diskusije za okruglim stolom, pedijatrica i influenserka Bea Meršer napala je njegov bilans u oblasti zdravstvene potrošnje, nazvavši ga „nehumanim“.

Merc joj je ljutito rekao da „ide predaleko“, lekare je opisao kao „korisnike“ zdravstvenog sistema i dodao: „Vi ste lekari. Bez ovog zdravstvenog sistema ne biste mogli da funkcionišete“.

Provere činjenica pokazale su da je Merc uglavnom bio u pravu kada je reč o samoj suštini pitanja zdravstvene potrošnje i reforme – ali je izgubio na planu tona. Javnost uglavnom više naginje lekarima nego političarima kada se oni sukobe bez rukavica u udarnom televizijskom terminu.

„Njegov problem je što se sa protivnicima raspravlja kao da su oni drugi političar ili član upravnog odbora“, rekao mi je, uz molbu za anonimnost kako ne bi izazvao gnev kancelara, čovek koji je sa njim radio dok je bio u opoziciji.

„Ne razmišlja o tome kako to izgleda nekome ko sedi na kauču ispred televizora“.

Ipak, postoji još jedan, iznenađujući Merc – onaj koga sam upoznala tokom godina na međunarodnoj političkoj sceni, u kratkim razgovorima, na manjim večerama i događajima gde, kada olabavi kravatu, na površinu izbija mnogo pristupačniji karakter.

Kada smo se prvi put upoznali, na večeri 2022. godine na kojoj se razgovaralo o tromom odgovoru Nemačke na rat u Ukrajini, pritisnula sam Merca, tada lidera opozicije, pitanjem zašto nije snažnije pritiskao tadašnjeg kancelara Olafa Šolca da pošalje Kijevu oružje većeg dometa. Njegov odgovor bio je izbegavajući.

Merc ume naglo da prekine razgovor ako oseti da se prema njemu postupa nepravedno. Ali ume da bude i duhovit na suptilan način. Našalio se da sam bila „veoma zahtevna“, a zatim objasnio da nije želeo da ostavi utisak da iz prikrajka vodi vladu dok se sukob zaoštrava.

Ponovo sam pokušala kada su nam se putevi ukrstili u fabrici Airbusa u Velikoj Britaniji 2025. godine, gde se pojavio sa tadašnjim premijerom Kirom Starmerom – koji ga je, na Mercovo zadovoljstvo, jednostavno oslovio sa „Fridrih“, što je u nemačkoj politici neuobičajena neformalnost. Merc je ponovo bio neodlučan po osetljivom pitanju isporuke raketa Taurus Ukrajini. Ponovo sam ga pritisnula zbog toga što je izostavio jasan odgovor.

Video je u tome humor. „Opet vi!“, primetio je sledeći put kada smo se sreli.

Još jedan uvid u takvog Merca pružio se kada sam ga pitala da li planira da čestita bivšoj kancelarki Angeli Merkel rođendan. Pitanje ga je navelo da uputi opširne čestitke svojoj prethodnici, sa kojom je imao poznato zategnutu relaciju, nakon što ga je ona nadmašila u borbi za kontrolu nad CDU-om i, po njegovom mišljenju, odvela stranku predaleko ulevo.

„Naravno! Svi bi to trebalo da uradimo!“, odgovorio je uz smeh.

Ovi trenuci su važni zato što se Mercova javna slika učvrstila oko sasvim drugačije ličnosti: formalne, bogate i udaljene od instinkta mnogih birača. Kao bivši korporativni advokat i predsednik uprave BlackRocka u Nemačkoj, nikada se nije naročito trudio da prikrije plodove uspeha u zemlji koja uglavnom preferira da se bogatstvo pokazuje diskretno.

Godinama su u to spadali njegov privatni avion i sklonost ka skupim automobilima. Otkako je postao kancelar, ublažio je taj način života. Paradoksalno, zbog toga možda deluje još sumornije, a ne manje: Merc koji uživa u životu često je mnogo prijatniji od Merca koji se trudi da izgleda kao kancelar.

Mercov instinkt pod pritiskom jeste da odgovori sa još više detalja i još više reformi. Plan od 34 tačke za oživljavanje nemačke privrede izazvao je podsmeh zbog svoje složenosti, dok je AfD žestoko vodio kampanju protiv njegovog predloga da se starosna granica za odlazak u penziju podigne na 67 godina i za to bio nagrađen na izborima.

Sada ne mora samo da deluje brže, već i da bolje predstavi svoj argument: da će državne reforme stvoriti nova radna mesta i učiniti penzioni sistem finansijski održivim u budućnosti. Trenutno mnogi Nemci smatraju da će im reforme jednostavno nešto oduzeti.

Andreas Reder, ugledni nemački istoričar politike i demohrišćanin koji se svojevremeno kandidovao za kancelara, već dugo upozorava da će Mercov „zaštitni zid“ protiv krajnje desnice propasti. On smatra da je kancelarova strategija – da nastavi sa postojećim pristupom i nada se da će reforme na kraju dati rezultate – osuđena na neuspeh.

On tvrdi da Mercu nedostaje hrabrosti da raskine sa socijaldemokratama i sprovede reforme koje usporavaju tenzije unutar vladajuće koalicije. Kao i drugi koji su imali promenljive odnose sa Mercom, Reder takođe ukazuje na njegovu preosetljivost na kritiku i sklonost da odbaci ljude sa kojima se posvađa, umesto da ih pridobije na svoju stranu.

„Samo reći: ‘Ostajem pri svom stavu’ ovde nije odgovor“, rekao mi je Reder. „Pitanje je zašto on to ne vidi. Najavljuje čitav niz reformi, a ipak nije jasno kako ih zaista može sprovesti u ovoj koaliciji, pa ljudi prestaju da veruju onome što čuju“.

To je, kako Reder kaže, paradoks: Merc je imao hrabrosti i odlučnosti da se tri puta kandiduje za lidera CDU-a. Ipak, opušteni i samosvesni Merc kojeg je moguće videti u privatnom životu uglavnom je ostao skriven od birača koje sada treba da ubedi. On je vredan, pragmatičan kancelar koji zna da su se mnoge okolnosti iznenada promenile i da su potrebne promene u ekonomskoj sili kakva je Nemačka.

Pitanje je da li ima sredstva i sposobnost prilagođavanja da shvati šta je pošlo po zlu i da nauči kako da ipak razgovara sa Nemcima, pridobijajući njihova srca i umove u trenutku kada mu je i jedno i drugo u velikoj meri izmaklo.