“Hromi patak” pred poslednje dve godine: Zašto bi završnica Trampovog mandata mogla biti najhaotičnija do sada? – Svet

Međutim, paradoks je u tome što bi ga ta činjenica mogla učiniti opasnijim kako se budu odvijale naredne dve godine, piše ruski Isajder.

Što Tramp ima manje političke budućnosti, to ima manje razloga da brine o svom rejtingu ili posledicama svojih odluka. Drugim rečima, što je slabiji kao političar, to je slobodniji kao predsednik.

„Razvodnjeni“ Tramp protiv „pravog“ Trampa

Postoji upečatljiva razlika između prvog i drugog predsedničkog mandata Donalda Trampa.

Njegov uži krug tokom prvog mandata uglavnom su činili tehnokrate koje su zagovarale institucionalni pristup upravljanju državom.

Trampa su doživljavali kao veliko dete, a sebe kao mudre „odrasle u sobi“ koji mogu da drže predsednika pod kontrolom.

Iako neiskusan, Tramp je slušao savetnike čak i kada su iznova blokirali ili sabotirali njegove inicijative. Ipak, ni to ga nije spaslo od dva procesa opoziva – prvog zbog zloupotrebe položaja u odnosima sa Volodimirom Zelenskim, a drugog nakon događaja od 6. januara, do kada ga je većina preostalih političkih saveznika napustila.

Pošto je u julu 2024. godine čudom preživeo pokušaj atentata, Tramp je postao svestan sopstvene smrtnosti, dok je istovremeno tvrdio da veruje kako je preživeo jer mu je namenjena revolucionarna misija. „Bog me je spasao da ponovo učinim Ameriku velikom“, izjavio je kasnije.

Tokom drugog mandata Tramp je prestao da sluša bilo koga osim sebe, a svoj tim je prvenstveno birao na osnovu lične političke lojalnosti. Time je želeo da ukloni menadžerski haos, curenje informacija i neefikasnost koji su obeležili njegov prvi mandat.

Danas gotovo da nema nikoga ko Donaldu Trampu može da kaže „ne“. Tradicionalna nezavisnost obaveštajnih službi gotovo je neprepoznatljivo oslabljena, a Tramp otvoreno zahteva od Ministarstva pravde da istražuje njegove političke protivnike.

Istovremeno, istrage protiv samog Trampa, redovna pojava tokom njegovog prvog mandata u Beloj kući,  sada su gotovo nezamislive.

Republikanska većina u Kongresu praktično se povukla iz upravljanja zemljom tokom prve godine „Trampa 2.0“.

Kongres je trajno produžio poreske olakšice koje će zemlji doneti dodatne bilione dolara duga i nije se usprotivio kada je Tramp pokrenuo rat sa Iranom, iako se prethodno nije konsultovao sa zakonodavnom vlašću.

Konačno, Tramp je blokirao 400 milijardi dolara potrošnje koju je Kongres već odobrio, što predstavlja jasno kršenje ustavnog načela prema kojem kontrola nad državnim novcem u potpunosti pripada Kongresu.

Vrhovni sud SAD, uprkos tome što u njemu šest od devet sudija čine republikanski predsednički kandidati, nije uvek stajao na Trampovoj strani.

Na primer, sud je odbio da ukine pravo na državljanstvo po rođenju i poništio je većinu carina koje je Tramp uveo na uvoz iz celog sveta.

Ipak, još pre početka njegovog drugog mandata, sud je priznao širok imunitet predsednika od krivičnog gonjenja, čime je značajno smanjen rizik da bi Tramp kasnije mogao da bude krivično gonjen zbog odluka i postupaka koje je preduzeo dok je bio na funkciji.

Možda je najvažnije to što je tokom mandata „Trampa 2.0“ predsednička moć prvi put toliko otvoreno pretvorena u lično bogaćenje da se približava granici korupcije – od aviona koji je Trampu poklonila vlada Katara do milijardi koje je njegova porodica zaradila kroz netransparentne poslove samo tokom prve godine njegovog drugog mandata.

Zabeleženo je neviđeno mešanje države u privatni biznis, poput Trampovog zahteva da izvršni direktor Intela Lip-Bu Tan podnese ostavku zbog njegovih navodnih veza sa kineskim kompanijama. Nakon što se Tan sastao sa Trampom u Beloj kući i objasnio situaciju, ta pretnja je nestala.

Na kraju je administracija postigla dogovor prema kojem će vlada preuzeti gotovo 10 odsto Intela u zamenu za finansijsku podršku.

Predsednička moć je prvi put toliko otvoreno pretvorena u lično bogaćenje da se približava granici korupcije.

Uredništvo Njujork tajmsa saželo je ove promene u „indeks autokratije“ od 12 tačaka, koji obuhvata sve – od Trampovog zaobilaženja zakonodavne vlasti i progona političkih protivnika do gušenja neslaganja ikorišćenja vlasti za ličnu korist.

Tramp će prirodno početi da gubi uticaj

Ipak, izbori nisu ukinuti, a nezavisni centri moći su opstali – upravo tu počinje Trampova ranjivost.

Koliko god Kongres izgledao slabo, nekada potpuna pokornost republikanaca Trampu počela je da slabi.

Republikanci strahuju da bi na izborima za Kongres na polovini mandata mogli izgubiti kontrolu nad jednim ili čak oba doma ako nastave da bez pogovora podržavaju predsednika. Čak su se usudili da glasaju za rezoluciju kojom se zahteva okončanje rata sa Iranom.

Kao i tokom Trampovog prvog mandata, sudovi ostaju najefikasnija brana prekomernom širenju izvršne vlasti. Pored pomenutih odluka Vrhovnog suda, niz odluka nižih sudova blokirao je ključne delove Trampove imigracione i carinske politike.

Sudstvo je takođe sprečilo Trampa da smeni člana Saveta guvernera Federalnih rezervi i ograničilo određena politička imenovanja u Ministarstvu pravde koja su izvršena suprotno propisanoj proceduri.

Tramp je tako otkrio da, iako je sistem kontrole i ravnoteže vlasti značajno oslabljen, predsednik i dalje ne može da deluje potpuno ne obazirući se na volju drugih grana vlasti.

Konačno, javno mnjenje se oštro okrenulo protiv Trampa. Njegov već nizak rejting nastavlja da pada, pa je sredinom avgusta dve trećine Amerikanaca reklo da ne odobrava način na koji obavlja funkciju predsednika. Demokrate su, uprkos sopstvenim unutrašnjim problemima, počele da popravljaju rezultate u anketama.

Ekonomija je tradicionalno bila jedno od glavnih uporišta republikanaca, koji sebe predstavljaju kao zagovornike niskih poreza.

Međutim, u avgustovskoj anketi Rojtersa i Ipsosa birači su demokratama dali blagu prednost u odnosu na republikance kada je reč o ekonomskim pitanjima – 38 prema 35 odsto. Istovremeno, većina ispitanika rekla je da nema poverenja ni u jednu od dve stranke kada je reč o vođenju ekonomije.

U takvim okolnostima Trampova podrška više nije garancija pobede na republikanskim primarnim izborima.

Čak i ako većina Trampovih kandidata i dalje uspeva da pobedi na izborima, do avgusta je otprilike desetak kandidata koje je podržao Tramp već izgubilo trku za republikansku nominaciju za izbore za Kongres i guvernerske funkcije u novembru.

„Tramp će prirodno početi da gubi uticaj, naročito posle izbora za Kongres na polovini mandata“, priznao je neimenovani savetnik Bele kuće u razgovoru za Rojters.

Istovremeno, istoričar američkog predsedništva Daglas Brinkli rekao je toj agenciji da je Trampov stil vođenja „haos“ koji neće doneti rezultate, bez obzira na to koja će stranka nakon izbora kontrolisati Kongres.

Kako se leto bliži kraju, aktuelne prognoze prilično pouzdano predviđaju da će republikanci izgubiti Predstavnički dom, dok ostaje neizvesno koja će stranka kontrolisati Senat.

Tržište predviđanja Kalši je 25. avgusta davalo demokratama 86 odsto šansi da preuzmu Predstavnički dom, dok je republikancima davalo 53 odsto šansi da zadrže kontrolu nad Senatom.

Ishod će imati ključnu ulogu u Trampovoj sposobnosti da dalje upravlja zemljom. Ako republikanci zadrže kontrolu nad oba doma, predsednik će imati još dve godine da usvaja zakone i potvrđuje sudije. Trampa već nazivaju de facto predsedavajućim Predstavničkog doma, a republikanska pobeda samo bi dodatno ojačala njegov uticaj na Kongres.

Međutim, ako demokrate preuzmu Predstavnički dom, moći će da blokiraju veći deo Trampove zakonodavne agende, a budžet će postati predmet stalnog pregovaranja. Demokrate će takođe dobiti mogućnost da istražuju rad administracije, izdaju sudske naloge za svedočenje zvaničnika na saslušanjima i zahtevaju dokumenta.

Republikanska kontrola nad Senatom, međutim, omogućila bi Trampu da nastavi da sprovodi imenovanja i blokira inicijative koje dolaze iz Predstavničkog doma.

Ako republikanci izgube kontrolu nad oba doma, zakonodavni zastoj biće praćen ozbiljnim teškoćama u potvrđivanju članova administracije i saveznih sudija.

Glavna Trampova sredstva biće izvršne uredbe, pravo veta na zakone koje usvoji Kongres i direktna kontrola savezne birokratije.

Istovremeno, Kongres pod kontrolom demokrata moći će da koristi budžet, istrage i zakonodavstvo kako bi ograničio Belu kuću. To je scenario sa najvećim potencijalom za otvoreni sukob između grana vlasti – i za Trampovo dodatno testiranje granica sopstvenih ovlašćenja.

Bez ikakvih ograničenja

Slabljenje Trampove političke pozicije neće nužno ograničiti njegovu moć – naprotiv. Za takav zaključak postoje ozbiljni teorijski argumenti.

Politikolog Mark Šehker objavio je 2018. godine studiju u kojoj je tvrdio da ograničenje broja mandata stvara probleme sa političkom odgovornošću američkih guvernera.

Tome je prethodno, 2016. godine, politikolog Filip Poter analizirao ponašanje američkih predsednika tokom njihovih poslednjih mandata i zaključio da su tada ambiciozniji nego tokom prvih mandata, posebno u spoljnoj politici. Kako Tramp postaje „hromi patak“, njegova podrška slabi, a republikanci ga se sve manje plaše.

Ipak, on i dalje poseduje ogromnu moć koju može da koristi manje-više jednostrano.

Pošto više nema potrebe da vodi kampanju za reizbor, Tramp bi mogao da oseti slobodu da ignoriše javno mnjenje. Na vrhuncu svog trgovinskog rata sa ostatkom sveta tvrdio je da će američka deca sada imati „dve lutke umesto 30“, implicirajući da su birači navikli da žive daleko iznad svojih mogućnosti.

Tramp je bio još eksplicitniji kada su rat sa Iranom i rast cena benzina ubrzali inflaciju: nazvao je to „malom cenom“ za bezbednost.

Bez potrebe da se kandiduje za reizbor, Tramp bi mogao da ignoriše javno mnjenje.

Drugi predsednički mandat stvara inherentnu neravnotežu: motiv predsednika da pregovara sa Kongresom i odgovara na zahteve birača može nestati pre nego što nestane njegova sposobnost da deluje jednostrano.

Čini se da je Tramp toga svestan. U nedavno objavljenoj knjizi Regime Change, novinari Megi Haberman i Džonatan Svon pišu da je predsednik sve manje zainteresovan za reakcije na svoju politiku. Prema Svonu, Trampu „uopšte nije stalo“ do ishoda izbora na polovini mandata. Umesto toga, usredsređen je na svoje nasleđe kao istorijske ličnosti.

Bez obzira na ishod novembarskih izbora, Tramp će ući u 2027. godinu na vrhuncu svoje predsedničke moći, sa malo razloga da traži kompromis bilo sa saveznicima bilo sa protivnicima. U atmosferi ekonomskih problema, nepopularnog rata sa Iranom, masovnih deportacija i novih ideoloških sukoba u zemlji, političke tenzije mogle bi samo da se pojačaju.

Trampovi kritičari često su optimistično tvrdili da je dosegao granice svog nepromišljenog i opasnog ponašanja. Međutim, njegova politička karijera iznova je pokazivala suprotno: Tramp i dalje može da podiže uloge, pretvarajući svoju nepredvidivost u sve veću pretnju stabilnosti zemlje, zaključuje se u analizi Insajdera.