Hoće li Ukrajina preživeti zimu? – Svet

Dogovor je postignut u jeku rastuće globalne krize u vezi sa snabdevanjem energentima i njihovim cenama. Što je za Trampa još važnije, on je o tome objavio vest samo nekoliko nedelja pre američkih izbora na sredini mandata, na kojima njegova Republikanska stranka rizikuje gubitak većine u oba doma Kongresa, piše za Al Džaziru Dmitrij Trenjin, predsednik Ruskog saveta za međunarodne poslove (RIAC) i profesor na Višoj školi ekonomije u Moskvi.

Glavni značaj ovog sporazuma je politički. Trampu je preko potrebno da ga američki glasači dožive kao nekoga ko brine o njima. Činjenica da se Tramp obratio Putinu, a da je ovaj bio u poziciji da mu izađe u susret, odražava ključnu ulogu Rusije na globalnom energetskom tržištu. Istovremeno, to je razotkrilo spremnost Bele kuće da, zarad unutrašnjih interesa, „odbaci” svog štićenika u trenutku njegove slabosti – u ovom slučaju Ukrajinu.

Još uvek nije jasno da li ovaj sporazum predstavlja prekretnicu u pristupu SAD ratu u Ukrajini. Sudbina prošlogodišnjeg dogovora iz Enkoridža sugeriše da mu treba pristupiti sa oprezom. Trampovo iznenadno pominjanje „energetskog primirja” nakon postizanja sporazuma – što je za Rusiju neprihvatljivo – deluje kao pokušaj američkog predsednika da, nakon poteza usmerenog ka Moskvi, napravi i drugi korak kojim bi umirio Kijev, kao i Evropljane.

U svakom slučaju, ovakav dvosmislen stav SAD ne pomaže Ukrajini i njenim evropskim saveznicima, koji se suočavaju sa energetskom krizom i kontinuiranim gubicima.

Sukob je, od samog svog početka, obuhvatao mnogo više od onoga što se dešava na bojnom polju. Kada je Zapad, predvođen SAD, u proleće 2022. godine proglasio „strateški poraz Rusije” za svoj glavni cilj, očekivao je da će zapadne sankcije „pretvoriti rublju u ruševine” – kako je to svojevremeno slikovito izjavio američki predsednik Džo Bajden – i potpuno uništiti rusku ekonomiju, što bi za posledicu imalo vojni slom Rusije. To, kao što znamo, nije uspelo.

Sada se Ukrajina i njeni evropski saveznici suočavaju sa još jednom teškom zimom, koja će staviti na probu njihovu izdržljivost u nastavljanju rata iscrpljivanja.

Njihova strategija – eskalacija putem intenzivnih vazdušnih napada na ciljeve duboko unutar ruske teritorije – takođe nije urodila plodom. Očekivalo se da će se obični ruski građani, kada ih rat direktno pogodi, pobuniti i primorati Kremlj da pristane na prekid vatre, što bi Ukrajini pružilo preko potreban predah. Međutim, došlo je do upravo suprotnog ishoda: podrška politici Kremlja se povećala, umesto da se smanji.

Kao odgovor na kampanju – za koju je i sam Putin priznao da je koštala jedan odsto ruskog bruto domaćeg proizvoda – ruska vojska je pokrenula sopstvenu ofanzivu. Ona je u određenoj meri odbacila uzdržanost koju je prethodno sama sebi nametnula i počela da gađa ciljeve koje je do tada izbegavala, poput brodova koji prevoze robu ka Ukrajini i iz nje, mostova preko reke Dnjepar, kao i centara za obradu podataka.

Pojedini posmatrači se pitaju da li je ovo za Rusiju način „eskalacije radi deeskalacije” – šest do devet meseci intenzivnog vazdušnog ratovanja, u kombinaciji sa napredovanjem na kopnu, što bi moglo dovesti do okončanja sukoba.

Zaista, ukrajinska privreda trpi ozbiljna oštećenja. Njene luke na Crnom moru više ne mogu da podmire izvoz pšenice; industrija čelika je obustavila proizvodnju, a železnički transport je poremećen usled nedostatka ispravnih lokomotiva.

U međuvremenu, Kijev je izložen napadima dronovima i raketama – ne samo svakodnevno, već praktično neprestano, tokom celog dana i noći. Izgledi za ukrajinsku prestonicu pred predstojeću zimu su veoma sumorni. Lokalne vlasti su počele da pozivaju stanovnike da odu, jer pripreme za zimu – poput alternativnih sistema grejanja i zaliha hrane i vode – možda neće biti dovoljne da se prebrode hladni meseci.

Ipak, ukrajinski lider Volodimir Zelenski ostaje nepokolebljiv kao i uvek. Za njega nema povratka. Ako pristane na povlačenje ukrajinskih snaga iz preostalog dela Donjecke oblasti, kao što je Putin zahtevao, moraće da strahuje za sopstveni život. Ako u Ukrajini dođe do novih predsedničkih izbora, on će nesumnjivo izgubiti. A kada izgubi, njegovi pokrovitelji će ga odbaciti – baš kao što su to učinili sa ljudima poput bivšeg predsednika Gruzije, Mihaila Sakašvilija, koji sada služi zatvorsku kaznu u Tbilisiju.

Ukrajinski političari su u poslednje vreme postali nemirniji, ali se ne distanciraju od Zelenskog po pitanju rata i mira. Nacionalisti u zemlji i donatori na Zapadu insistiraju na tome da se borba mora nastaviti.

Za Evropu, konkretno, ovaj rat nije stvar Ukrajine. Reč je o Rusiji. Trenutna prilika da se – korišćenjem onoga što je nekada bila druga po veličini republika u bivšem Sovjetskom Savezu – oslabi Rusija, istorijski protivnik Evrope, suviše je dobra da bi se propustila. Evropa, koja finansira polovinu budžeta Kijeva, očigledno smatra da može sebi da priušti nastavak borbe „do poslednjeg Ukrajinca”, u nadi da će tako pobiti više Rusa i time osakatiti njihovu zemlju.

Ovde nije reč o suzbijanju navodno neizbežne ruske pretnje, koja je zapravo samo lažni trag (skretanje pažnje). Rusija je upravo onaj neprijatelj pred vratima koji je EU potreban da bi ostala na okupu. „Vojni kejnzijanizam” predstavlja način za ponovno pokretanje privrede, dok je etiketiranje političkih konkurenata kao „Putinovih agenata” izuzetno zgodno sredstvo.

Pored toga, brojne članice EU i NATO-a potajno teže istorijskom revanšizmu: Nemačka zbog Hitlerovog poraza 1945. godine, Poljska zbog svojih višestrukih podela, Švedska zbog toga što je Rusija okončala njen status velike sile, Velika Britanija zbog gubitka svog carstva, i tako dalje.

Konačno, nakon što je uložila stotine milijardi u Kijev, Evropa neće odustati od Ukrajine sve dok njeni finansijski i politički gubici ne počnu da nadmašuju korist koju ima od svog ukrajinskog „zastupnika” (proksija). Ili dok ih neka verzija Kubanske raketne krize iz 1962. godine ne dozove pameti.

Ruska izdržljivost, dokazana u ovom ratu, nadmoćnija je od ukrajinske u materijalnom smislu, a od evropske u nematerijalnom – što će, po svemu sudeći, odrediti dalji tok događaja.

Verovatno će i Ukrajina i Evropa preživeti predstojeću zimu – uprkos svim gubicima, oskudicama i patnjama. Preživeće da nastave borbu – možda još godinu ili dve (ili kraće, kako je Putin nedavno nagovestio) – ali na kraju će Kijev neminovno izgubiti, a Evropa će morati, makar i nevoljno, da prihvati poraz svog štićenika, pretvarajući se pritom da postojanje „krnje” ukrajinske države predstavlja neku vrstu pobede.

Stavovi izneti u ovom članku su autorski i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Al Džazire.