Formalna nezavisnost i energetski suverenitet nisu isto: Susedi Kremlja u borbi protiv zavisnosti od ruske nafte – Svet

Kirgistan, Tadžikistan, Uzbekistan i Kazahstan raskinuli su veze sa Sovjetskim Savezom pre više od tri decenije i od tada su razvili sopstvene privrede i spoljnu politiku.

Ipak, kada je reč o ključnom pitanju energetske bezbednosti, nije se mnogo toga promenilo i dalje u velikoj meri zavise od dobre volje Kremlja, navodi Serhij Makogon, stručnjak za energetiku sa više od 20 godina iskustva na ukrajinskim i centralnoevropskim i istočnoevropskim (CEE) tržištima gasa, kao i u oblasti evropske bezbednosti u analizi za Centar za analizu evropske politike.

Kriza je počela da se razvija ovog proleća i leta, kako su ukrajinski napadi dronovima dugog dometa na ruske rafinerije postajali sve uspešniji.

Dronovi su 6. jula prvi put stigli do rafinerije u Omsku, udaljene oko 2.700 kilometara od ukrajinske granice, zbog čega je najveće rusko postrojenje za preradu nafte bilo prinuđeno da obustavi proizvodnju.

Omsk je bio jedanaesta velika rafinerija benzina koja je pogođena i glavni snabdevač naftnim derivatima Centralne Azije i Mongolije. Nakon toga došlo je do poremećaja u snabdevanju, jer je Moskva dala prioritet snabdevanju sopstvenih regiona gorivom.

Iako nikada nije bila deo Sovjetskog Saveza, Mongolija je najranjivija na ovaj šok, budući da više od 90 odsto njenih naftnih derivata dolazi iz Rusije. Na benzinskim stanicama u Ulan Batoru formirali su se redovi, a uvedena su i značajna ograničenja u prodaji goriva.

Upozorenja na probleme pojavila su se još ranije tokom godine, kada je Kina zabranila izvoz naftnih derivata nakon poremećaja u isporukama nafte izazvanih ratom SAD i Izraela protiv Irana.

Mongolski zvaničnici priznali su da će ruski uvoz privremeno morati da podmiri celokupnu potražnju zemlje za gorivom, pošto praktično nije postojala alternativa.

Kirgistan je takođe „potpuno zavisan“ od ruskog benzina, prema rečima predsednika Sadira Žaparova, i ubrzao je izgradnju nove rafinerije godišnjeg kapaciteta od 450.000 tona. Njena prva faza mogla bi da pokrije četvrtinu nacionalne potražnje, a Žaparov kaže da će biti potrebne najmanje još dve fabrike kako bi zemlja obezbedila sopstvene zalihe benzina.

U julu su isporuke ruskog gasa Tadžikistanu prepolovljene, dok su isporuke ruskog avio-kerozina potpuno obustavljene. Dušanbe je pokušao da nadomesti količine iz Kazahstana, Uzbekistana i Turkmenistana, ali sa ograničenim uspehom.

Tadžikistan sa Rusijom pregovara o godišnjim količinama goriva, ali taj aranžman više liči na ponavljajući politički dogovor nego na uobičajenu tržišnu transakciju.

Uzbekistan je manje pogođen od svojih suseda, jer poseduje domaće kapacitete za preradu koji pokrivaju deo njegove potražnje, ali Rusija i dalje obezbeđuje gotovo polovinu benzina koji se troši u zemlji.

Kazahstan, sa tri rafinerije koje rade, zadovoljava gotovo sve potrebe domaćeg tržišta za naftnim derivatima i pretrpeo je najmanje posledica. Ipak, zbog ograničenih slobodnih kapaciteta nije mogao mnogo da pomogne susednim zemljama.

Kazahstan godišnje proizvodi oko 90 miliona tona nafte, ali se najveći deo izvozi kao sirova, neprerađena nafta, dok se u zemlji prerađuje samo oko 18 odsto. O izgradnji još jedne rafinerije govori se već 17 godina.

Kriza je razotkrila strukturne slabosti koje su važnije od neposrednih problema sa snabdevanjem.

Svih pet zemalja nemaju izlaz na more, a alternativni pravci snabdevanja morali bi da prolaze kroz susedne države, uključujući Rusiju ili Kinu. Kaspijsko more predstavlja potencijalnu rutu za dopremanje naftnih derivata iz Azerbejdžana i, eventualno, Irana, ali razvoj takvih alternativa zahteva infrastrukturu, komercijalne sporazume i političku posvećenost.

Region je već iskusio kako rast cena može da izazove masovne nemire, napominje Makogon. Protesti u Kazahstanu u januaru 2022. godine počeli su nakon naglog povećanja cena gasa, a redovi na benzinskim stanicama i dramatičan rast cena goriva u Mongoliji i Tadžikistanu nisu samo ekonomski problemi, već bi vrlo brzo mogli da postanu politička žarišta.

Moskva je istorijski koristila povlašćene cene goriva kao instrument za održavanje političkog uticaja i lojalnosti, ali je njena sposobnost da to čini sada ozbiljno ograničena.

Zapanjujuće je da region toliko bogat naftom i gasom ne može pouzdano da obezbedi sopstvene potrebe za prerađenim naftnim derivatima i da je nekoliko država i dalje izloženo riziku koji nosi zavisnost od jednog jedinog dobavljača.

Razumno je postaviti pitanje da li je to jednostavno posledica tržišnih neuspeha i nedovoljnih ulaganja ili je od samog početka bilo deo namere Kremlja. Zavisnost stvara polugu uticaja, a ta poluga predstavlja jedno od ključnih sredstava moskovske spoljne politike.

Region raspolaže dovoljnim zalihama sirove nafte za izgradnju zajedničke rafinerije koja bi mogla da zadovolji veliki deo njegovih potreba, ali takav projekat nije realizovan tokom 35 godina nezavisnosti.

Jedno od objašnjenja je komercijalne prirode: naftnim kompanijama može biti isplativije da izvoze sirovu naftu po svetskim cenama nego da je prerađuju i prodaju na tržištima na kojima vlade nastoje da održavaju niske cene za potrošače.

Veliki projekti izgradnje rafinerija takođe zahtevaju dugoročne garancije potražnje, stabilnu regulativu, finansiranje i dogovor o načinu raspodele troškova i koristi.

Ove prepreke jesu stvarne, ali nisu nesavladive. Regionalna strategija mogla bi da objedini nove kapacitete za preradu nafte, diversifikovane uvozne pravce, strateške rezerve goriva i transparentnije formiranje cena.

I, što je ključno, takve mere bi smanjile mogućnost da bilo koji pojedinačni dobavljač svaki poremećaj u snabdevanju pretvori u stratešku krizu.

Osnovna pouka je jednostavna: formalna nezavisnost i stvarni energetski suverenitet nisu isto. Centralna Azija je tokom 35 godina gradila ovo prvo, sada je potrebno da usledi i ovo drugo, zaključuje Makogon.