“Evropa strahuje od Trampa, ali on bi uskoro mogao postati njen manji problem”: Gardijan analizira potencijalne posledice izbora u Francuskoj – Svet

Moja glavna poruka tim visokim diplomatama bila je da će, možda paradoksalno, najveći spoljni izazovi za Evropu u narednih 12 meseci dolaziti iz Rusije i Kine, a ne iz SAD, navodi u analizi za Gardijan Mudžtaba Rahman, izvršni direktor za Evropu u kompaniji Eurasia Group, koja se bavi istraživanjem i savetovanjem u oblasti političkih rizika.

Odnosi Evrope sa Trampovom Amerikom i dalje su teški.

Američki predsednik je poljuljao poverenje u NATO, otvorio nove trgovinske tenzije preko Atlantika i uneo neizvesnost u sve, od američke podrške Ukrajini do svojih teritorijalnih planova u vezi sa Grenlandom.

Ipak, paradoksalno, uprkos najnovijim Trampovim pretnjama uvođenjem carina zbog približavanja EU Kanadi, transatlantski odnosi postaju stabilniji deo spoljnog okruženja Evrope. Ne stabilni, ali stabilniji.

U poređenju sa Rusijom i Kinom, sporovi Evrope sa Vašingtonom i dalje su donekle ograničeni — i uglavnom podložni pregovorima. Brzo širenje ukrajinskih kapaciteta za upotrebu dronova, vojna inovativnost i iskustvo stečeno na bojnom polju učinili su Kijev vrednijim partnerom Vašingtona.

Američke odbrambene kompanije takođe imaju koristi od evropske vojne podrške Ukrajini i ponovnog naoružavanja u cilju suprotstavljanja Rusiji. SAD, Danska i Grenland sada navode da su postigli dogovor koji će omogućiti Sjedinjenim Državama da razviju značajno vojno prisustvo na Grenlandu. Detalji će biti ključni, ali sve strane imaju mnogo jače podsticaje da postignu dogovor nego da dopuste da to pitanje postane trajni izvor sukoba.

Trgovinske tenzije u širem smislu će se nastaviti, naročito zbog evropske regulative koja se odnosi na američke tehnološke kompanije. Isto važi i za NATO, čiji je kredibilitet narušen zbog čestih Trampovih kritika.

Ipak, reč je o sporovima između zemalja sa duboko povezanim bezbednosnim i ekonomskim interesima. Rizici koje Rusija i Kina predstavljaju za Evropu mnogo su više strukturne prirode — i sve više vode ka eskalaciji.

Rusija postaje opasnija zato što postaje slabija. Kremlju ponestaje jeftinih i politički bezbolnih načina da finansira rat u Ukrajini. Prvobitne pretpostavke na kojima je zasnovan ruski budžet za 2026. godinu više ne odgovaraju razvoju događaja. Vojna potrošnja nastavlja da raste, ne samo zbog potrebe za naoružanjem i opremom već i zbog sve većih troškova regrutovanja vojnika za front i isplate naknada porodicama poginulih i ranjenih.

Način na koji Vladimir Putin finansira svoj rat sada je postao bojno polje iza bojnog polja. Dalja povećanja poreza nanela bi štetu ekonomiji koja se, izvan vojnog sektora, približava recesiji. Zaduživanje je postalo skuplje dok se javna potrošnja — od škola i bolnica do infrastrukture — smanjuje kako bi se sačuvala sredstva za ratne napore.

Umesto da Putina poguraju ka kompromisu, ekonomski problemi Rusije će, barem u početku, verovatno proizvesti suprotan efekat. Ako očekuje da će se njegov ekonomski položaj naredne godine pogoršati, Kremlj ima snažan podsticaj da sada poboljša svoju vojnu poziciju.

To znači eskalaciju u Ukrajini i prema NATO-u. To objašnjava i nedavnu nenajavljenu posetu Moskvi direktora CIA-e Džona Retklifa.

U Ukrajini će Rusija verovatno ubrzati napore na mobilizaciji i izvoditi snažnije napade na ukrajinske gradove i infrastrukturu, pojačavajući nastojanja da tokom ove zime oslabi ukrajinsku ekonomiju i moral civilnog stanovništva. U narednim mesecima takođe će doći do intenziviranja ruskih hibridnih aktivnosti protiv zemalja NATO-a.

Kina predstavlja drugačiji, ali podjednako ozbiljan izazov. Godinama je Evropa raspravljala o tome da li Kina posluje pošteno. Ta rasprava je suštinski završena. Sada postoji širok konsenzus da kineske subvencije, višak industrijskih kapaciteta, potcenjeni kurs valute i model ekonomskog rasta zasnovan na izvozu zahtevaju politički odgovor.

Pitanje više nije da li Evropa treba da se zaštiti od nelojalne kineske konkurencije, već dokle je spremna da ide.

Peking je, međutim, došao do sasvim drugačijeg zaključka. Kina sve više smatra da su evropske mere trgovinske zaštite, industrijska politika i agenda ekonomske bezbednosti pokušaj da se ograniči njen privredni rast.

Evropski komesar za trgovinu i ekonomsku bezbednost Maroš Šefčovič i njegov kineski kolega Vang Ventao sastali su se krajem juna i obavezali da će do oktobra rešiti niz otvorenih pitanja. To bi moglo da odloži sukob. Malo je verovatno da će ga sprečiti.

Kina neće odustati od korišćenja industrijskih subvencija, politike deviznog kursa ili modela rasta zasnovanog na izvozu. To su ključne karakteristike kineske ekonomske strategije i nisu predmet pregovora.

Isto tako, EU neće odustati od svoje agende ekonomske bezbednosti. Unija razvija kontrole investicija, ograničenja u javnim nabavkama i nove industrijske i trgovinsko-zaštitne instrumente. Iako su formalno usmerene prema svim zemljama bez izuzetka, mnoge od njih su očigledno usmerene prema Kini.

Svaka evropska mera kojom se smanjuje zavisnost od Kine zato će verovatno izazvati kineski odgovor dok će svaka kineska odmazda dodatno ojačati politički argument u Briselu da treba otići korak dalje. Zbog toga će kompromis biti teže postići, a srednjoročno će biti verovatnija eskalacija između dve strane.

Najverovatniji ishod biće kontrolisano suočavanje, a ne trgovinski rat punih razmera. EU će proširiti ciljana ograničenja kojima će Kini biti ograničen pristup dodatnim sektorima. Kina će odgovoriti selektivnim carinama, preprekama u javnim nabavkama, regulatornim pritiskom na evropske kompanije i strožom kontrolom kritičnih minerala. Obe strane će nastojati da povećaju pritisak, a da pritom ne izgube kontrolu nad situacijom.

I Evropa ima poluge uticaja. Kina i dalje u ogromnoj meri zavisi od pristupa jedinstvenom tržištu EU, jednom od poslednjih velikih i bogatih izvoznih tržišta na svetu. Evropa može da izdrži pritisak — ako njene vlade ostanu ujedinjene.

Zbog toga bi predsednički izbori u Francuskoj naredne godine mogli imati veće posledice po Evropu nego bilo koja odluka doneta u Vašingtonu, Moskvi ili Pekingu.

Liderka krajnje desnice Marin le Pen ima realan put do pobede. Trenutno dobija između 35 i 38 odsto podrške u anketama za prvi krug i predstavlja ozbiljniju kandidatkinju od svog mlađeg saradnika Žordana Bardele, za koga su mnogi pretpostavljali da će biti kandidat Nacionalnog okupljanja na narednim izborima.

Njeni izgledi u velikoj meri zavisiće od toga da li će fragmentisani politički centar u Francuskoj uspeti da se ujedini oko jednog kandidata. Ako ne uspe, Le Pen bi u drugom krugu mogla da se suoči sa radikalno levičarskim disidentom Žan-Likom Melanšonom — i verovatno bi pobedila.

Predsedništvo Marin le Pen predstavljalo bi duboko destabilizujuću promenu za Evropu. Ona bi se verovatno protivila daljoj podršci Ukrajini, kočila sankcije protiv Rusije, potkopavala pristup EU prema Kini i ulazila u sukobe sa Briselom oko Šengena, fiskalnih pravila, cena električne energije i jedinstvenog tržišta. Njena pretnja da uskrati francuski doprinos budžetu EU mogla bi da gurne Uniju u do tada nezabeleženu finansijsku i ustavnu krizu.

Spoljni izazovi sa kojima se Evropa suočava, iako značajni, mogu se držati pod kontrolom. Ali presudna varijabla jeste sama Evropa – da li može da očuva političku koherentnost potrebnu za suočavanje sa SAD, Rusijom i Kinom. Pobeda Marin le Pen dovela bi tu koherentnost u pitanje, upravo u trenutku kada je Evropi najpotrebnija.