Evropa ponovo pokušava sa centrima za deportaciju van EU – Svet

Pravno su sporni, skupi i politički veoma kontroverzni. Ipak, ideja o uspostavljanju centara za deportaciju migranata izvan Evropske unije ponovo je na stolu.

Posle godina neuspešnih pokušaja, grupa od pet država, koju čine Grčka, Nemačka, Austrija, Danska i Holandija, smatra da sada raspolaže pravnim okvirom koji bi takav projekat mogao da učini izvodljivim.

Prema planovima te takozvane „grupe pet“, prvi takav centar mogao bi da počne sa radom već u drugoj polovini 2027. godine.

Grčka najavljuje prvi centar

Grčki ministar za migracije Tanos Plevris izjavio je za televiziju ANT1 da je jedna afrička država već načelno pristala da bude domaćin prvog centra. Nije, međutim, otkrio o kojoj zemlji je reč.

U diplomatskim krugovima i evropskim medijima kao mogući kandidati ranije su pominjani Ruanda, Uganda, ali i Uzbekistan u centralnoj Aziji.

Prema sadašnjem planu, centar bi trebalo da bude otvoren tokom grčkog predsedavanja Savetu EU 2027. godine.

Ne azilni centri, već tranzitne stanice za povratak

Plevris naglašava da se ne radi o zatvorenim kampovima niti o mestima na kojima bi se odlučivalo o zahtevima za azil. U njima bi boravili isključivo ljudi čiji su zahtevi za azil u Evropskoj uniji već konačno odbijeni.

Planirano je da centri budu otvorenog tipa. Njihova funkcija bila bi da posluže kao privremena tranzitna tačka dok se organizuje povratak migranata u njihove zemlje porekla.

Da bi se izbegle optužbe za kršenje ljudskih prava, odgovornost za osobe koje bi boravile u tim centrima ne bi bila prebačena na zemlju domaćina. Ona bi ostala na pet država koje učestvuju u projektu.

Istovremeno, čitav sistem finansirale bi upravo te države. Predviđeno je i uključivanje međunarodnih organizacija poput Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR) i Međunarodne organizacije za migracije

(IOM), koje bi nadzirale rad centara i poštovanje međunarodnog prava.

Evropske zemlje i ranije su pokušavale da prebace deo azilnog sistema izvan svojih granica. Međutim, gotovo svi projekti nailazili su na ozbiljne prepreke. Među najpoznatijima su sledeći:

Britanski model Ruande

Jedan od najpoznatijih primera predstavlja sporazum između Velike Britanije i Ruande. Konzervativne vlade Borisa Džonsona i Rišija Sunaka planirale su da migrante koji ilegalno prelaze Lamanš šalju u Ruandu, gde bi prolazili postupak za dobijanje azila.

Britanski Vrhovni sud, međutim, proglasio je taj model nezakonitim. Sudije su zaključile da ne postoje dovoljne garancije da migranti neće biti vraćeni u zemlje u kojima bi mogli biti progonjeni.

Nakon pobede Laburističke partije 2024. godine premijer Kir Starmer zvanično je odustao od projekta. Do tada je London potrošio oko 700 miliona funti, dok su samo četiri osobe dobrovoljno preseljene u Ruandu.

Italijanski model Albanije

Sličan problem pogodio je i Italiju. Vlada Đorđe Meloni dogovorila je sa Albanijom otvaranje centara za migrante presretnute na Mediteranu. Plan je bio da se tamo sprovode ubrzani postupci za azil.

Međutim, ubrzo nakon otvaranja centara italijanski sudovi blokirali su njihovu primenu. Sudije su ocenile da zemlje poput Bangladeša ili Egipta ne mogu automatski biti proglašene bezbednim za sve migrante.

Kasnije je jedan od centara pretvoren u objekat za osobe kojima je azil u Italiji već pravosnažno odbijen. Od marta 2025. tamo je prebačeno oko 500 ljudi.
Do 2028. godine ukupni troškovi projekta procenjuju se na više od 670 miliona evra.

Danska odustala od samostalnog puta

I Danska je svojevremeno pokušala da samostalno sprovede sličan model. Kopenhagen je 2021. usvojio zakon koji je omogućavao slanje tražilaca azila u treće zemlje. Pregovori sa Ruandom trajali su više godina.

Međutim, Evropska komisija i organizacije za zaštitu ljudskih prava oštro su kritikovali taj plan.

Početkom 2023. Danska je obustavila pregovore i zaključila da projekat nije moguće sprovesti bez šire evropske podrške.

Šta se u međuvremenu promenilo?

Zagovornici novog projekta tvrde da je danas situacija drugačija zbog promena evropskog zakonodavstva. Ranije su sudovi često zahtevali da migrant ima određenu vezu sa trećom zemljom u koju se šalje, poput porodice, poznavanja jezika ili prethodnog boravka.

Nova pravila omogućavaju deportaciju i u države sa kojima osoba ranije nije imala nikakav kontakt, pod uslovom da postoji formalni sporazum sa tom zemljom.

Dodatni oslonac predstavlja nova Evropska uredba o vraćanju migranata, politički usaglašena u junu 2026. godine i potvrđena u Evropskom parlamentu. Za razliku od ranijih direktiva, reč je o uredbi koja se neposredno primenjuje u državama članicama i uspostavlja jedinstven evropski okvir za takve centre.

Važna razlika u odnosu na britanski i italijanski model jeste i to što se više ne planira prebacivanje kompletnog postupka za azil van EU. U „centrima za povratak“ boravili bi samo ljudi čiji su zahtevi već definitivno odbijeni.
Kritike ne prestaju

Organizacije za zaštitu ljudskih prava ostaju skeptične. Lekari bez granica i Amnesti internešenel upozoravaju da neće biti lako garantovati nezavisni nadzor, pravnu pomoć i medicinsku zaštitu u centrima udaljenim hiljadama kilometara od Evrope.

Kritičari strahuju

i da bi zemlje domaćini mogle migrante da prebacuju dalje bez odgovarajućih procedura i zaštite. Osim toga, dosadašnja iskustva pokazuju da su takvi projekti izuzetno skupi.

Izgradnja objekata, njihovo obezbeđenje, logistika i transport migranata često koštaju stotine miliona evra, dok broj stvarno deportovanih osoba ostaje relativno mali. Zbog toga ostaje otvoreno pitanje da li će novi evropski pokušaj uspeti tamo gde su britanski, italijanski i danski modeli uglavnom podbacili. Iako se pravni okvir promenio, političke, finansijske i humanitarne kontroverze koje prate takve centre nisu nestale.