Da li će partnerstvo Rusije i Kine opstati i nakon uspostavljanja mira u Ukrajini? – Svet

Bio je to jednostavan proračun odnosa snaga: ako bi Rusija izgubila, Sjedinjene Države bi mogle da usmere svu svoju pažnju na Peking. Ta izjava usledila je, piše Čels Mihta, oficir vojne obaveštajne službe u američkoj vojsci, u tekstu za CEPA.org, više od tri godine nakon što su predsednici Si Đinping i Vladimir Putin proglasili „partnerstvo bez ograničenja“ između Kine i Rusije, uoči početka ruske invazije punih razmera na Ukrajinu 2022. godine.

Razgovor, o kojem je prvi izvestio South China Morning Post, a koji je izostavljen iz zvaničnog kineskog izveštaja o sastanku, pokazao je kako Peking zapravo posmatra rat.

Kina se dugo predstavljala kao neutralna strana zainteresovana za mir. Međutim, kineski ministar spoljnih poslova je privatno, praktično, priznao da opstanak Rusije kao vojne sile koja je sposobna da vodi rat služi globalnim interesima Kine.

Kinesko svrstavanje uz Moskvu ide dalje od retorike i dalje od pukog kupovanja velikih količina ruske energije.

Kina je u velikoj meri zamenila Evropu kao glavno tržište za ruske ugljovodonike. Pre 2022. godine ruska energetska infrastruktura i poslovne veze bile su snažno usmerene ka Evropi. Zapadne sankcije i evropska diverzifikacija snabdevanja primorale su Moskvu da ogromne količine energenata preusmeri ka istoku, a Kina je apsorbovala veliki deo tog izvoza, često uz popust na rusku sirovu naftu.

Od februara 2022. godine mineralna goriva u proseku čine oko 70 odsto vrednosti kineskog uvoza iz Rusije. Rezultat je komplementarna trgovina: Rusija prodaje sirovine, pre svega energente, a Kina prodaje industrijsku robu.

Ta trgovina je sada od ključnog značaja za sposobnost Rusije da nastavi rat. Kina nije jedini veliki kupac – Indija je takođe odigrala ključnu ulogu u izvozu ruske sirove nafte – ali su kineske kupovine šire i obuhvataju naftu, gas iz gasovoda, tečni prirodni gas (LNG) i ugalj.

Kina takođe isporučuje tehnologiju i komponente koje su Rusiji potrebne za modernizaciju svojih oružanih sistema i njihovu masovnu proizvodnju; Komisija za ekonomski i bezbednosni pregled odnosa SAD i Kine navodi da je Kina od 2022. godine izvezla u Rusiju robu dvostruke namene pod kontrolom izvoza u vrednosti od 10,3 milijarde dolara, dok je od početka invazije kupila ruska fosilna goriva u vrednosti od 372 milijarde dolara.

Ekonomska ravnoteža se od početka sveobuhvatne invazije Vladimira Putina snažno pomerila u korist Pekinga: Kina kupuje naftu i gas koji su nekada tekli ka zapadu, isporučuje mašine i komponente do kojih Moskva teško dolazi na drugim mestima i pruža političku podršku u trenutku kada su odnosi Rusije sa Evropom gotovo potpuno urušeni.

Peking je takođe pokazao da zna kako da iskoristi tu prednost.

Obe vlade su u septembru 2025. godine načelno odobrile gasovod Snaga Sibira 2, ali je projekat od tada zapeo zbog pitanja cene.

Prema navodima iz izveštaja, Kina insistira na ceni približnoj ruskoj subvencionisanoj domaćoj tarifi, dok Moskva traži cenu koja je nekoliko puta viša. Rusija ima malo alternativa. Kina raspolaže gasovodima iz Centralne Azije, LNG-jem iz zemalja Persijskog zaliva i Australije, kao i rastućom domaćom proizvodnjom.

Poluga koju Peking ima nad energetikom ne proteže se na svaki aspekt partnerstva. Ukupna kineska proizvodna baza višestruko je veća od ruske, ali Rusija i dalje prednjači u nekoliko vojnih tehnologija u kojima Kina tek počinje da razvija sopstvenu stručnost.

Tokom protekle tri decenije Moskva je ostvarila značajan napredak u pogonu nuklearnih napadnih podmornica, hipersoničnim tehnologijama i, u novije vreme, projektovanju bespilotnih vazduhoplovnih sistema (UAV), odnosno dronova. Sve su to tehnologije koje su Kini potrebne kako bi postala konkurent SAD-u u vojnom smislu.

To Rusiji daje stvarnu pregovaračku polugu u odnosima sa Pekingom, a za Zapad predstavlja jasan bezbednosni izazov ukoliko bi Moskva odlučila da svoje najnaprednije tehnologije prenese na kineske sisteme i time skrati vreme potrebno Kini za njihov razvoj.

Vojna saradnja između dve zemlje produbila se od 2022. godine. Njihove oružane snage sada redovno izvode vežbe i patrole, uključujući protivpodmorničke vežbe i vežbe protivvazdušne odbrane u Japanskom moru, a Komisija za ekonomski i bezbednosni pregled odnosa SAD i Kine evidentirala je najmanje 119 zajedničkih vežbi zaključno sa aprilom.

U svom pregledu odnosa iz avgusta, Komisija je takođe navela izveštaje o saradnji na sistemu protivraketne odbrane koji bi nadmašio ruski S-500, kao i na kineskoj podmornici sa balističkim raketama nove generacije, tipa 096.

Javno dostupne informacije ne potvrđuju šta je Rusija zaista prenela Kini, ali Putinovo kontinuirano oslanjanje na Sija otvorilo je Pekingu prostor da zatraži tehnologije koje je Moskva nekada strogo čuvala. Dokazi ukazuju na to da bi taj proces već mogao biti u toku.

Danas je Rusija slabija od dve sile, ali čak i slabije sile mogu posedovati vrednu imovinu, a najočiglednija ruska prednost, pored vojne tehnologije, jeste njena sposobnost da zadrži Sjedinjene Države angažovane u Evropi.

Sve dok rat u Ukrajini traje, Peking ima koristi od konkurentskih zahteva koji se postavljaju pred američko vojno planiranje i kapacitete odbrambene industrije na atlantskom i pacifičkom ratištu.

Zbog toga status kvo u Ukrajini više odgovara Pekingu nego bilo koji od dva moguća krajnja ishoda. Ruski kolaps je ishod koji Kina ne može da prihvati, ali bi joj i potpuna ruska pobeda donela sopstvene probleme, jer bi Moskva bila oslobođena potrebe za saradnjom, čime bi se poremetila ravnoteža u bilateralnim odnosima.

Rat je takođe omogućio Rusiji da izgradi mnogo bliže vojne odnose sa Severnom Korejom. Pjongjang je Putinovoj ratnoj kampanji prvo isporučivao municiju, a zatim i ljudstvo, dok je Rusija zauzvrat ponudila političku zaštitu i, prema rečima južnokorejskog ministra odbrane, verovatno tehničku pomoć severnokorejskom programu podmornica.

Sličan obrazac može se videti i u odnosima Moskve i Irana: Teheran je isporučivao dronove, a Fajnenšel tajms je u septembru objavio da su ruski stručnjaci pomogli Iranu da razvije tehnologiju supersoničnih krstarećih raketa koje bi mogle da se koriste za napade na američke nosače aviona i druge ciljeve.

Kako se ove veze produbljuju, Moskva stiče partnere u dva regiona u kojima je Peking dugo bio glavni spoljni pokrovitelj.

Rusija sada može da vrši pritisak ne samo širom Evrope već i na Bliskom istoku i na Korejskom poluostrvu.

Sposobnost Rusije da privuče američke resurse na više ratišta istovremeno jača Putinovu poziciju u odnosima sa Sijem. Moskva ne deluje po nalogu Pekinga, niti za tim ima potrebe; njihovi interesi se preklapaju čak i onda kada im se politike razlikuju.

Nijedan rat ne traje večno, pa je pravo pitanje da li će partnerstvo preživeti mir. Ono se često posmatralo kao oportunistički aranžman, odnos koji će se na kraju urušiti pod teretom istorijskih netrpeljivosti i sve većeg jaza u nacionalnoj moći čim nestane neposredna potreba za saradnjom.

Takvo tumačenje sada deluje isuviše optimistično. Prelazak Rusije na ratnu ekonomiju stvorio je društvene i političke interese koji imaju ulog u nastavku konfrontacije, dok je „evroazijska“ ideologija dovoljno ojačala u Moskvi da odnose sa Zapadom predstavlja kao strukturno neprijateljske, a ne samo privremeno zategnute.

I Rusija i Kina žele da demontiraju međunarodni poredak koji su izgradile Sjedinjene Države i njihovi saveznici. Zato pokušaji Zapada da razdvoje dve zemlje kroz neku vrstu „obrnutog Kisindžera“ verovatno neće uspeti: prvobitno približavanje Kini iskoristilo je raskol između Kine i Sovjetskog Saveza koji je već postojao, dok danas ne postoji uporediv raskol.

Rusija možda jeste mlađi partner, ali mlađi partner ne znači i potrošni partner, a Peking ne pokazuje nikakve znake da je tretira na taj način.