“Čeka se neka vrsta božanske intervencije”: I Rusija i Zapad imaju problem sa narativom oko Ukrajine koji nude svetu – Svet

Publika reaguje na priče koje vode ka dostižnom raspletu. U velikom filmu ovog leta, Odisej se suočava sa bezbrojnim izazovima na putu kući na Itaku, ali znamo da mu je cilj da se ponovo sjedini sa Penelopom i Telemahom i da ume da barata lukom.

Priča se razvija u luku koji vodi ka njegovom konačnom trijumfu.

I Rusija i Zapad pokušavali su da ponude logičan narativ o završetku rata u Ukrajini, ali njihovim pričama nedostajali su jasno definisani ciljevi i sredstva za njihovo ostvarivanje, ukazuje Tomas Kent, konsultant za pitanja Rusije i informacioni rat i predavač na Univerzitetu Kolumbija, u analizi za CEPA.org.

Obe strane, dodaje, nisu uspele da precizno definišu šta žele niti da ubede svet da imaju sposobnost da to ostvare.

Nakon ruske invazije punih razmera, zapadne zemlje obećale su da će Ukrajini pružiti „šta god bude potrebno“, a da pritom nikada nisu definisale šta tačno podrazumevaju pod „potrebnim“.

Administracija predsednika SAD Džo Bajdena nikada nije postavila cilj potpunog potiskivanja ruskih snaga sa svih teritorija zauzetih tokom invazije, a nisu to učinili ni njeni evropski saveznici.

Tri meseca nakon početka invazije, Bajden je čak nagovestio da bi Rusija mogla da zadrži deo teritorija koje je u početku zauzela. Rekao je da će SAD pomoći Ukrajini da se bori protiv „dalje“ agresije kako bi bila „u najjačoj mogućoj poziciji za pregovaračkim stolom“.

Pristup administracije predsednika Donalda Trampa prema Ukrajini takođe nema doslednu priču. Bela kuća je čas obustavljala, čas obnavljala pomoć Kijevu, a istovremeno pokušavala da, naizmenično, laska i preti i Vladimiru Putinu i predsedniku Ukrajine Volodimiru Zelenskom.

Tramp je u novembru 2025. predstavio mirovni plan od 28 tačaka, ali je nekoliko dana kasnije rekao da to nije njegova „konačna ponuda“. Izjave predsednika koje su usledile, kao i izjave njegovih izaslanika nakon pregovora iza zatvorenih vrata, nisu razjasnile koliko je elemenata tog plana i dalje na stolu.

Evropske zemlje povećale su pomoć Ukrajini i nastavile da zahtevaju potpuno povlačenje Rusije, ali nisu bile spremne da angažuju sopstvene oružane snage u toj pomoći. Ne čini se da njihovu strategiju vodi neka konačna vizija o tome kako bi takvo povlačenje moglo da bude ostvareno.

Deluje da je evropska strategija da Ukrajina ostane u borbi sve dok neka vrsta božanske intervencije – poput državnog udara u Moskvi – ne dovede rat do prihvatljivog završetka. Takav nedovoljno definisan pristup otežava održavanje entuzijazma i solidarnosti koji su Ukrajini potrebni od strane evropskog kontinenta.

Evropske zemlje takođe nisu ponudile jasnu priču o tome kako planiraju da odgovore na sve učestalije slučajeve podmetanja požara, atentata i upada dronova iz Rusije na njihove suverene teritorije.

Nedostatak jasnog narativa ide naruku desničarskim strankama, koje optužuju vlade da beskrajno troše novac na Ukrajinu bez jasnog cilja, dok je istovremeno i sopstveno stanovništvo izloženo opasnosti.

Što se Kremlja tiče, uprkos pričama o ukrajinskim nacistima i navodnim planovima NATO-a protiv Rusije, njegov najjači narativ bio je da je Rusija nepobediva i da Zapad, pomažući Kijevu, rizikuje izbijanje Trećeg svetskog rata.

Međutim, stvarnost rata ozbiljno je narušila narativ Moskve o ruskoj nepobedivosti, dok su Putinove česte pretnje nuklearnim ratom širom sveta izgubile deo svoje snage, naročito nakon što je Tramp oštro uzvratio da bi i SAD mogle da upotrebe nuklearno oružje protiv Rusije.

Rusija je takođe nudila različite verzije onoga što želi u Ukrajini.

Kada je u februaru 2022. najavio invaziju punih razmera, Putin je rekao da Rusija želi da „demilitarizuje i denacifikuje“ Ukrajinu, ali da nema nameru da je okupira niti da „bilo kome bilo šta nameće silom“ — što je bio protivrečan skup ciljeva. Dva meseca kasnije nagovestio je da je Rusija prvenstveno zainteresovana za Donbas, a zatim je Dmitrij Medvedev, zamenik predsednika Saveta bezbednosti Rusije, u julu 2024. rekao da cela Ukrajina mora biti pripojena Rusiji.

U junu 2025. Putin je nagovestio da je ishod kopnenog rata pitanje sudbine: „Postoji određena logika vojnih operacija i trupe se na kraju nađu na različitim teritorijama“, rekao je. Međutim, na samitu sa Trampom na Aljasci u avgustu 2025. rekao je da Ukrajina ima pravo na bezbednost, čime je nagovestio da prihvata da će ta država nastaviti da postoji.

Možda shvatajući da je njegov narativ u rasulu, Kremlj je prešao na šire priče o potrebi rešavanja „osnovnih uzroka“ rata, uključujući tvrdnje o vojnim kapacitetima NATO-a u Evropi. Međutim, ovaj narativ je naišao na slab odziv, uglavnom zato što gotovo niko na Zapadu ne veruje da NATO ima nameru da napadne Rusiju.

Centralni narativ same Ukrajine o hrabroj demokratskoj državi koja se bori protiv totalitarnog agresora i dalje je snažan, iako su imidž zemlje narušili korupcija i politički sukobi.

Kijev i dalje ima ulogu države koja se bori protiv Rusije u ime svih Evropljana, ali je menjao stav o tome za šta se tačno bori, više zbog stvarnosti na ratištu i nedoumica saveznika nego zbog neodlučnosti same Ukrajine.

Reagujući na zabrinutost pojedinih članica NATO-a zbog mogućeg članstva Kijeva u Alijansi, Zelenski je počeo da se zalaže za bezbednosne garancije van strukture NATO-a. Umesto insistiranja na potpunom povlačenju Rusije iz Ukrajine, sugerisao je mogućnost kompromisa u vezi sa upravljanjem pojedinim delovima Donbasa.

Ukrajina je bila veoma uspešna u taktičkom pripovedanju, izvlačeći maksimum iz pojedinačnih činova herojstva i kampanja usmerenih na konkretne, ostvarive ciljeve. Hrabru odbranu Zmijskog ostrva i prebacivanje kamiona sa dronovima duboko na teritoriju Rusije, na primer, svet je sa velikom pažnjom pratio.

Fokus Kijeva na otmicu ukrajinske dece takođe je doveo do podizanja optužnice protiv Putina pred Međunarodnim krivičnim sudom i pomogao da se izgradi široka podrška jednostavnom i lako razumljivom cilju – vraćanju dece njihovim roditeljima.

Međutim, upečatljivo je odsustvo delotvornog narativa o ratu koji bi ponudile velike sile.

Rusija i Zapad svojim građanima sada uglavnom nude priču o ratu bez kraja. Zbog toga se obe strane sve teže bore da opravdaju sve veće žrtve i odricanja potrebna za nastavak priče koja nema očigledan završetak, zaključuje Kent.