Euforija zbog Studentske liste je znak oslobađanja – Lični stavovi

Otkad su studenti krenuli sa prikupljanjem potpisa za svoju listu, oseća se euforija u vazduhu. Videlo se to u dugim redovima za potpisivanje, među ljudima koji su čekali satima, a razgovarali, šalili se i ostajali dobro raspoloženi, čak i kada su znali da neće stići na red.

Euforija, međutim, nema baš dobru reputaciju. Čuju se glasovi koji upozoravaju da bi mogla da nas učini neopreznima; da nas uvede u naivni optimizam, zamagli procenu stvarnosti i stvori utisak da će ono čemu se nadamo doći gotovo samo od sebe. Da nas, opijene osećanjem da je promena nadohvat ruke, uljuljka upravo onda kada su najpotrebniji promišljanje, dobra organizacija, strategija, disciplina i istrajnost. I, konačno, da očekivanja podigne toliko visoko da posle velikog uzleta gotovo neminovno sledi veliko razočaranje.

Sve to može biti tačno. Ali ne mora.

Zanimljivo je da sama reč „euforija“ u svom poreklu ne nosi ništa od značenja zaslepljenosti koje joj danas često pripisujemo. Grčko euphoría sastavljeno je od eu – dobro – i pherein – nositi, podnositi. NJeno prvobitno značenje upućuje na dobro podnošenje, lakoću nošenja nečega. Gotovo da nije mogla biti pronađena bolja reč za prizore kojima smo poslednjih dana prisustvovali: ljudi satima stoje u redovima i, začudo, dobro podnose čekanje. Nema frustracije, ljutnje i ogorčenosti. Vlada vedro, radosno strpljenje. Naravno, ne zato što je stajanje u redu odjednom postalo prijatna ljudska aktivnost. Niti zato što su noge i leđa prestali da bole, a čekanje da bude čekanje. Promenilo se značenje onoga što rade. Kada napor dobije smisao, čovek ga drugačije nosi.

U psihologiji se euforijom označava intenzivno stanje pozitivnog afekta, praćeno povišenim raspoloženjem, povećanom energijom, optimizmom i snažnim osećanjem mogućnosti. U ekstremnim ili patološkim oblicima ona zaista može uključivati nekritičnost, precenjivanje sopstvenih mogućnosti, impulsivnost i slabljenje procene realnosti. Ali iz toga ne sledi da svako intenzivno pozitivno emocionalno stanje predstavlja poremećaj racionalnosti. To što je neka emocija snažna ne znači da je samim tim iracionalna ili neadaptivna.

Navikli smo da razum i emocije zamišljamo kao stare protivnike. Posebno smo sumnjičavi prema snažnim kolektivnim emocijama. Ako se veliki broj ljudi istovremeno raduje, nada ili oseća da je nešto moguće, brzo se pojavi upozorenje da masa više ne misli. Istina je da masa ponekad zaista ne misli. Ali ni uplašen, ogorčen, beznadežan ili rezigniran pojedinac ne misli bolje. Naprotiv, beznađe i rezignacija oduzimaju upravo onu psihičku energiju koja nam je potrebna ne samo za delovanje nego i za zamišljanje mogućnosti drugačijih od postojeće.

Psihološkinja Barbara Fredrikson ponudila je, u svojoj teoriji „proširivanja i izgrađivanja“ (broaden-and-build theory), empirijski potkrepljen pogled na funkciju pozitivnih emocija. Dok negativne emocije u situaciji neposredne opasnosti sužavaju repertoar mogućih reakcija, pozitivne emocije proširuju pažnju i repertoar mišljenja i delovanja. Čovek postaje otvoreniji za nove mogućnosti, kreativnost, saradnju i povezivanje sa drugima. Kroz delovanje one doprinose izgrađivanju trajnijih psiholoških i socijalnih resursa: otpornosti, povezanosti, poverenja, spremnosti na saradnju.

Čovek dođe da potpiše jedan papir. Pred njim je ogroman red. Mogao bi da pomisli: „Ne pada mi na pamet da čekam tri sata.“ A onda ugleda stotine ljudi koji su došli iz istog razloga. Razgovara sa nepoznatim čovekom ispred sebe. Neko se našali. LJudi koji se nikada ranije nisu sreli na nekoliko sati postaju „mi“. Administrativna radnja dobija simboličko značenje. Čekanje više nije samo čekanje.

To, naravno, nije pouzdana prognoza bilo kog budućeg političkog ishoda. Dobro raspoloženje ne garantuje uspeh. Upravo bi takav zaključak bio primer onoga čega se kritičari euforije s pravom pribojavaju: zamene realnosti željenom slikom stvarnosti. Ali između „ovo će sigurno uspeti“ i „ništa se ne može promeniti“ postoji ogroman prostor ljudskih osećanja i mogućnosti.

Za delovanje nije dovoljno samo racionalno proceniti da je neki cilj poželjan. Potrebna je energija da ustanemo, izađemo iz kuće, čekamo, razgovaramo, organizujemo se i istrajemo kada postane teško. Ali i da verujemo da ono što činimo ima smisla i da smo sposobni da nešto učinimo. Emocija upravo tu postaje saveznik razuma: ona daje gorivo da se od procene mogućeg stigne do njegovog ostvarivanja.

Zato vredi razlikovati konstruktivnu od nekonstruktivne euforije. Konstruktivna ne poriče realnost. Ne tvrdi da prepreke ne postoje, da je uspeh zagarantovan niti da svi misle kao mi. Ona menja naš odnos prema onome što je moguće: umesto „ništa se ne može“, pojavljuje se „možemo nešto“. Nekonstruktivna euforija počinje kada više ne podnosi proveru realnosti; kada sumnja postane izdaja, kritičko pitanje kvarenje raspoloženja, a neprijatna činjenica nešto što treba zanemariti. Tada emocija više ne snabdeva racionalno delovanje energijom nego pokušava da ga zameni.

Postoji, međutim, još jedan razlog zbog kojeg sadašnje raspoloženje ne treba svoditi na običnu radost ili nadu. Intenzitet emocije ne govori samo o veličini očekivanja već i o težini onoga iz čega ljudi osećaju da izlaze. Što je duže trajao doživljaj nemoći, pritiska i skučenog prostora za delovanje, snažnije može biti osećanje kada se taj prostor makar malo otvori. Euforija je tada znak oslobađanja. Prvi duboki udah posle dugog osećanja da nema dovoljno vazduha. Emocionalna dekompresija. Ona još nije sloboda, niti dokaz da će sloboda biti osvojena. Ona je njen nagoveštaj, emocionalni predosećaj da ono što je izgledalo nepromenljivo ipak nije nepromenljivo.

I zato nije samo prijatna pratnja kolektivnog delovanja. Ako širi prostor mišljenja i delovanja, podstiče kreativnost i hrabrost, povezuje ljude, učvršćuje solidarnost i povećava osećanje da zajedno možemo nešto da učinimo, ona postaje jedan od njegovih resursa. Ne garantuje uspeh. Ali povećava ono od čega ljudsko delovanje zavisi: spremnost da se započne, sposobnost da se istraje, smelost da se zamisli drugačije i poverenje da pojedinačno „ne mogu“ može postati zajedničko „možemo“.

Zbog toga je u toj euforiji toliko energije. Ne raduju se ljudi samo onome čemu se nadaju. Raduju se i tome što više ne osećaju da moraju samo da trpe.

P. S. Predsednik Vučić je upravo upozorio da ne treba da budemo euforični zbog presude bivšim čelnicima OVK. Da ne bude zabune: svaka sličnost između te euforije i one o kojoj je ovde reč završava se na istoj reči. 🙂

Autorka je filozofkinja i psihoterpeutkinja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa