Ne želimo da definišemo šta je balkanski film“: Aglaja Filipović o petom Fine Line Film Festu – Kultura

Tokom tri festivalska dana publika je imala priliku da pogleda 23 kratka filma iz Srbije, regiona i sveta, raspoređena u dva takmičarska programa – međunarodni Beyond Borders i regionalni Made in Balkan, uz razgovore sa autorima i filmskim ekipama
Povodom jubilarnog izdanja, Aglaja Filipović, osnivačica i direktorka festivala, govori o ovogodišnjoj selekciji i izboru među više od 600 pristiglih filmova, regionalnoj kratkoj filmskoj produkciji, gostima festivala, kao i publici koja iz godine u godinu raste.

Peto izdanje Fine Line Film Festa donosi 23 filma iz Srbije, regiona i sveta. Šta vas je u ovogodišnjoj selekciji posebno privuklo i po čemu je ona drugačija od prethodnih izdanja?

– Ovogodišnja selekcija je intimnija nego prethodnih godina. Priče su ličnije i velikim temama često prilaze na vrlo suptilan način, kroz tišinu. Mnogi od ovih filmova ne pokušavaju da daju velike odgovore, već ostavljaju prostor publici da ih sama pronađe.

Na konkurs je stiglo više od 600 filmova. Kada pogledate toliku količinu prijavljenih radova, šta vam oni govore o tome u kom pravcu se danas razvija kratki film?

– Kada pogledate više od 600 filmova, postane jasno koliko je kratka forma danas živa i koliko prostora daje autorima da eksperimentišu i razvijaju svoj izraz. Rekla bih da filmovi postaju sve hrabriji, kako u onome što žele da kažu, tako i u načinu na koji to rade. Sve je više igre sa formom, strukturom i filmskim jezikom. Granice između žanrova su manje važne, samim tim raste broj filmova koje je teško svrstati u samo jednu kategoriju.

Ove godine se u programu susreću vrlo različiti žanrovi, poetike i teme. Da li postoji nešto što biste mogli da izdvojite kao zajednički senzibilitet ovogodišnjih autora?

– Iako je raznolikost žanrova i poetika prisutna kroz ceo program, kroz mnoge filmove provlače se teme ljubavi, porodice i prijateljstva. Ono što ih povezuje jesu bliski odnosi i način na koji se oni menjaju, grade ili raspadaju. Bez obzira na to koliko su priče međusobno različite, u njihovom središtu vrlo često ostaje odnos između ljudi i potreba da jedni druge razumemo.

„Made in Balkan“ je relativno novi segment festivala. Šta ste kroz prethodno izdanje naučili o regionalnoj kratkoj filmskoj produkciji i šta vam je bilo važno da ove godine dodatno otvorite kroz taj program?

– Prošlogodišnje izdanje mi je možda najviše pokazalo koliko je teško govoriti o regionalnoj produkciji kao o jednoj celini. Iako filmovi nastaju na relativno malom geografskom prostoru i često dele određeni društveni i kulturni kontekst, autorski glasovi, estetike i teme mogu biti potpuno različiti. Upravo tu raznolikost želeli smo još više da otvorimo ove godine. Važno mi je da Made in Balkan ne pokušava da definiše šta je „balkanski film“, već da pokaže koliko različitih filmskih svetova postoji unutar regiona.

Neki od filmova u programu koji su bili prikazani već su nagrađivani na međunarodnim festivalima. Da li je to istovremeno potvrda kvaliteta selekcije, ali i način da beogradska publika vidi filmove pre nego što ih kasnije možda bude pratila na većim festivalima?

– Drago nam je kada autori čiji su filmovi već prepoznati na velikim međunarodnim festivalima odluče da ih povere i našem programu. To su zaista kvalitetni filmovi koji zaslužuju da budu viđeni i pred našom publikom. Bitno nam je da budemo u toku sa onim što se dešava na međunarodnoj filmskoj sceni, ali i da deo te scene približimo publici u Beogradu.

Koliko se publika kratkog filma promenila za ovih pet godina? Da li danas dolaze ljudi koji ranije možda nisu bili festivalska publika?

– Publika se sigurno menjala i rasla zajedno sa festivalom, a veliku zaslugu za to pripisujem programu. Iz godine u godinu pokazuje nam da, kada se pažljivo odabrani kratki filmovi različitih žanrova i tema smisleno povežu u jednu programsku celinu, publika to prepoznaje, vraća se i postaje sve brojnija. Danas u istoj sali imamo filmske autore, studente, ali i ljude koji se filmom profesionalno ne bave.

Kratki film često funkcioniše kao prostor za eksperiment i teme koje bi u dugometražnom formatu teže pronašle svoje mesto. Da li i ovogodišnji program potvrđuje tu njegovu posebnu slobodu?

– Raznovrsnost ovogodišnje selekcije sigurno potvrđuje tu slobodu kratke forme. Imamo animirani film o usamljenim dušama koje pokušavaju da pronađu ljubav na svemirskom brodu, plesni kratki film koji spaja koreografiju i narativ sa vizuelnim efektima, kao i film iz Indije koji je gotovo u celosti snimljen u autobusu, sa čitavim školskim odeljenjem. Tu su i dva filma čija se radnja u potpunosti odvija u automobilu. Upravo kratka forma autorima dozvoljava da budu hrabriji u svojim izborima i da od naizgled jednostavne ideje ili ograničenog prostora naprave čitav filmski svet.

Šta biste voleli da gledalac ponese sa sobom nakon ovogodišnjeg Fine Line Film Festa – neku konkretnu priču, novo filmsko ime, drugačiji pogled na kratku formu ili nešto sasvim četvrto?

– Najviše bih volela da filmovi ne ostanu samo na platnu, već da pokrenu razgovor. Da gledalac iz sale izađe sa nekim novim pitanjem ili spoznajom koju možda nije očekivao. Ne mora to nužno biti velika promena pogleda na svet, nekada je dovoljno da nas film natera da nešto sagledamo iz drugačijeg ugla ili da o njemu poželimo da razgovaramo sa nekim pored sebe. Tako filmovi nastavljaju da žive i nakon projekcije.