Ratko Mladić ovde i onde: Katarze nema i neće je biti – Region

Smrt ratnog zločinca Ratka Mladića, nakon deceniju i po u zatvoru, izazvala je više reakcija nego ijedan uporediv slučaj sa prostora zapadnog Balkana. I to krajnje različitih.

Dok je u Federaciji BiH i Hrvatskoj ispraćen sa gnušanjem, u javnosti Republike Srpske i Srbije, ali i u Crnoj Gori, nizale su se počasti i izrazi žaljenja.

Čini se da je nekadašnji komandant Vojske Republike Srpske, ujedno krvnik Srebrenice, danas popularniji nego što je bio u trenutku privođenja Međunarodnom sudu u Hagu, početkom prošle decenije.

No pored tog utiska, u Hrvatskoj se proteklih dana mogla čuti i jedna zamerka na račun haškog pravosuđa, odnosno tužilaštva.

Pre nego što je s početkom rata u Bosni i Hercegovini došao na čelo tamošnjih srpskih snaga, gde će na kraju sprovesti genocid nad Bošnjacima, Ratko Mladić je komandovao jednim korpusom Jugoslovenske narodne armije u napadu na Hrvatsku.

Ipak, nije bio optužen za ubijanja i razaranja u toj zemlji, usled odluke tužilaštva da se usredsredi na ona njegova nedela koja najbrže i najpouzdanije mogu dovesti do najviše kazne.

Štetna kritika na račun Haga

„Žaliti danas zbog toga pogrešno je i štetno“, smatra politikolog Davor Đenero, koji napominje da je u Hrvatskoj svakako bilo dovoljno osnova da se Mladić osudi, mada ne i za genocid.

No ističe da se time ništa formalno ne bi promenilo, na primer za Škabrnju, selo kod Zadra u kojem su snage pod Mladićevom komandom izvršile masakr nad Hrvatima.

Đenero dodaje da je naročito kritika Haškog suda kao političkog i politički tendencioznog u tom kontekstu duboko netačna. Po njemu, takvim osvrtima se čak omalovažava nesporna presuda Mladiću, izrečena za Srebrenicu i opsadu Sarajeva.

„O sudskoj praksi i efikasnosti Haga ima smisla raspravljati“, dodao je, „ali ne u ovom trenutku. Onaj ko to radi, radi na štetu kulture mira, suočavanja s prošlošću i civilizovanja odnosa. Svi žalimo što mu nije suđeno i za Hrvatsku, ali daleko veći problem nastao bi da je tužilaštvo tada propustilo da izabere najdelotvorniju strategiju.“

„Ne zaboravimo da se to događalo nakon Miloševićevog, praktično, samoubistva lekovima, što je tumačeno kao veliki neuspeh suda“, kaže Đenero.

Reč je o smrti Slobodana Miloševića u haškom pritvoru, dok je suđenje tom bivšem predsedniku Srbije već bilo u toku.

Genocid kao politički uspeh

Naknadno se pokazalo da je Milošević, pokušavajući da manipuliše lekovima kako bi izdejstvovao odlazak na lečenje u Srbiju ili Rusiju, verovatno kobno narušio sopstveno zdravlje.

„Da su dozvolili razvlačenje procesa protiv Mladića“, pita se Đenero, „pa da se dogodilo nešto slično, ko bi ih opravdao? Kako bi se tek tumačilo takvo rizikovanje, ako se sudu i sada zamera da je politički sumnjiv? Postupak zato nije bio celovit u pogledu obuhvata zločina, ali je definitivno bio efikasniji nego što bi bio da se insistiralo na svemu.“

Prema Đeneru, Mladićevo „delo ostaje živo“. „Posledice etničkog inženjeringa su gotova stvar, neće se menjati, ne posle 30 godina od rata. Bosna i Hercegovina se od toga nije oporavila, niti će uskoro. Najstrašnije je to što se upravo genocid, jer šta bi drugo, otvoreno slavi kao politički uspeh i doprinos Ratka Mladića iz perspektive srpskih nacionalista. Naravno, tu su i političari koji na tome obavezno skupljaju političke poene.“

Tu su, dakle, i dominantne politike, kao i značajni delovi javnosti, u okviru kojih se na tome uopšte mogu skupljati politički poeni.

Katarze nema niti će je biti

I politički analitičar i filozof politike Jaroslav Pecnik skrenuo je pažnju pre svega na isticanje činjenice da Mladiću nije suđeno za ratne zločine u Hrvatskoj.

„To prenaglašavanje, s obzirom na njegovu konačnu kaznu, ali i na razmere zločina, izaziva nelagodu. Imam utisak kao da je nekome žao što je naše stradanje od Mladićeve ruke bilo manje od stradanja Srebreničana i Sarajlija, u ogromnoj većini Bošnjaka, ako hoćete. Neumereno smo usredsređeni na sebe“, smatra Pecnik.

Osvrnuo se i na reakcije na vest o Mladićevoj smrti u pomenutim susednim zemljama Hrvatske, ili makar u nekim njihovim delovima.

„Očekivano, nažalost. Takav ekstremizam je već normalizovan“, rekao je on za DW, „toliko da se opravdava sve što neko može proglasiti zastupanjem svog naroda, pa i najgori zločini. Videćemo da li će taj sentiment naći svoje mesto i na narednim izborima u Srbiji, u okviru Vučićeve politike.“

„Ali katarze nema niti će je biti. Tako se i u Hrvatskoj danas ustaše doživljavaju prvenstveno kao ‘hrvatska vojska’. Zločini ‘svojih’ prolaze bez moralne osude, nacionalna pripadnost postaje vrednost iznad svega“, konstatuje Pecnik.