Užas nam tek sledi do i na dan izbora, ako ih uopšte i bude: Erupcija naslja u predizbornoj kampanji – Izbori26

A, Šapićev atak na opozcionu odbornicu, provokacije i jurš na Futoškoj pijaci, skup u Užicu… već su odavno medijski „izvetreli” i „pregaženi” novim nasiljem aktera vladajuće stranke i njenih „simpatizera”. I, ne deluje da će se ova eskalacija nasilja zaustaviti, već naprotiv.

Sagovornici Danasa tvrde da su „to i očekivali“ i porede ovu Vučićevu kampanju sa onom 2000. godine pred pad Miloševića. Na žalost, u „korist” sadašnje. E, oni koji kod nas večito lamentiraju da kod nas „može uvek gore” tim povodim su – 100 posto u pravu.

Kostić: Odakle očekivanje da će ova kampanja ličiti na „džentlmensku borbu”?

Aleksandru Kostić, novinarku kragujevačkog portala „Glas Šumadije” koju su aktivisti SNS-a napali juče dok je izveštavala sa njihovog „ispračaja” na Vučićev skup u Areni preteći joj da će joj „baciti telefon na autobus?” nasilje nad novinarima i novinarkama ne iznenađuje.

– Iako bi trebalo da iznenađuje, ipak ne. Učestala viđenja sa kolegama i koleginicama pokazala su mi da postoji strah, i to dovoljno govori o atmosferi u kojoj radimo. Ne znam odakle očekivanje da će ova kampanja da liči na džentlmensku borbu, u rukavicama. Poslednjih godina smo više puta videli da toga nema. Postoji samo verbalno, psihičko i fizičko nasilje, i ne vidim razlog da verujem da će sada biti drugačije, ističe Aleksandra Kostić.

Takođe, ona očekuje da će se to nasilje pojačati i produbiti kako se bližimo 25. oktobru.

– Na sam dan izbora očekujem i manipulaciju istim tim nasiljem, ne da bi se građani ohrabrili da izađu, nego obrnuto, da bi ih uplašili i odvratili od izlaska na biračka mesta. Što je slika napolju strašnija, manje njih će poželeti da iz kuće uopšte izađe, smatra ona.

Trifunović: Umesto reči i argumenata u kampanji se poseže samo gola sila

I naša naredna sagovornica Ana Trifunović, doktorka medicine i kandidatkinja na Studentskoj listi, slaže se sa tezom da je eskalacija nasilja „deo planirane kampanje SNS-a u cilju smanjenja izlaznosti” ali, po njoj se „to neće desiti”.

– Mi poznajemo svog protivnika i način na koji je navikao da funkcioniše. Upravo zbog takvog načina delovanja smo se i pobunili, na čelu sa studentima, jer nasilje u svojim različitim oblicima traje (pre)dugo: od medijskog i psihičkog pritiska, zastrašivanja i stvaranja atmosfere nesigurnosti, pa sve do fizičkog nasilja kojem danas svedočimo, navodi ona.

Kada se u političkoj borbi posegne za fizičkim nasiljem, za nju je to jasan znak da argumenti ne postoje i da više nema odgovora kojim bi se sopstveni postupci mogli braniti, pa se umesto reči i argumenata poseže za golom silom.

– Nasilje ne sme i, ponovo, ne sme biti politički instrument, niti bilo gde u civilizovanim svetu može biti prihvatljiv odgovor na nezadovoljstvo građana. Naš odgovor zato mora biti potpuno drugačiji – moramo se boriti mirno, odlučno i demokratski, insistirajući na institucijama, zakonu i odgovornosti, smatra Ana Trifunović.

Prema njenim rečima, za svaki konkretan čin nasilja mora postojati odgovornost imenom i prezimenom, i ona mora biti utvrđena pred nadležnim institucijama u skladu sa zakonom.

A ono što smatra posebno važnim jeste da ovakvi događaji ogoljavaju način na koji ova vlast i ovaj režim postupaju kada se suoče sa ozbiljnim nezadovoljstvom građana.

– Verujem da to danas jasnije vide i mnogi ljudi koji su toj vlasti ranije davali svoje poverenje. Svako ima pravo da preispita kome veruje i kakvu vlast želi. Mi želimo društvo koje će voditi smireni, odgovorni i obrazovani ljudi, ljudi koji imaju jasne argumente i koji probleme rešavaju razgovorom, znanjem i poštovanjem institucija, argumentima ne silom. To je borba za istinu, pravdu, poštovanje zakona i društvo u kojem niko neće morati da se plaši zbog svog mišljenja, ističe doktorka Trifunović.

Milivojević: Policija „naterala građane da plaču od sreće kad vide vođu”

Srđan Milivojević, predsednik Demokratske stranke, za 40 godina koliko je u politici, ovo mu je 15. kampanja za parlamentarne izbore i sigurno 30. u kojoj aktivno učestvuje, a učestvovao je u svim izbornim procesima od uvođenja višestranačja. Po stepenu „razuzdanog nasilja” koje dolazi od „odlazećeg mafijaškog režima”, po njemu ova kampanja je sasvim uporediva sa kampanjom koju je vodio Slobodan Milošević 2000. godine, kada je izgubio izbore i bio razvlašen a potom i uhapšen.

– Tu kampanju obeležilo je agresivno nasilje, brutalna policijska represija i pokušaj gašenja svih nezavisnih medija od strane Miloševića, Šešelja i tadašnjeg ministra informisanja Aleksandra Vučića. Režim je koristio retoriku istovetnu današnjoj. Opoziciju je nazivao janičarima, stranim plaćenicima, NATO pešadijom, izdajnicima koji hoće da destabilizuhu Srbiju posle naše „veličanstvene” pobede nad NATO paktom, slugama svetskih moćnika. Režimski analitičari su se utrkivali u pumapnju rejtnga Slobodana Miloševića, iako je svakom čoveku u Srbiji baš kao i danas bilo jasno da je gotov. To je i bio slogan Otporove kampanje, dok je režim imao slogan Narod bira a ne NATO, koji je očigledno osmišljen u nekoj sličnoj kuhinji gde je osmišljena i parola Srbija pobeđuje, koja je sada u finišu kampanje zbog nikakvog efekta na već opredeljenu većinsku Srbiju promenjena u Ujedinjena Srbija. Mada, kada vidim ko je na listi Srpske napredne stranke, jasno je zašto građani tu parolu čitaju kao – „Ujedinjena mafija”, evocira „uspomene” i poredi stepen nasilja vlasti u kampanjama iz 2000. i 2026. godine, dodajući da „Vučić nije mnogo odmakao od tog modela ponašanja i vođenja kampanje kao dvehiljaditih” i da su „od njegovog evropskog fraka ostali su dronjci i on se rado okrenuo Šešeljevom šinjelu i radikalskoj retorici koju je s mukom teško obuzdavao”.

– Na nedavnom fijasku svoje stranke u Užicu, Vućić je demostrrao suzavac demokratiju: policija je nemilosrdno prskala biber sprejom okupljene protivnike ređima okupkjene u blizini ovog sramnog skupa mafije, da bi kako reče jedan od duhovitijih Užičana – „naterala građane da plaču od sreće kad vide vođu”, navodi Srđan Milivojević.

I medijska slika, po njemu, danas je gora nego 2000. jer tada je zahvajujući pobedi na lokalnim izbirima 1996. i odbrani izborne volje tokom građanskih protesta, opozicija imala vtlo uticajne i gledane gradske televizije.

– Danas je Vučić vlasnik 99 odsto medijskog prostora. Ali ni to mu više ne pomaže. Posebno pogubno po Vučića deluje činjenica da su društvene mreže i pameni telefoni dostupni skoro svima tako da se svako njegovo nasilje odmah dokumentuje i biva dostupno u javnosti. Svak glupost, brutalnost, osiona bahatost poput nedavnog Šapićevog napada na odbornicu Tatjanu Mićić, biva istog trenutka vidljiva, kruneći nihov već upitan rejting, smatra on.

Takođe, dodaje Milivojević, Vučiću se ubrzano topi i podrška iz sveta i Evrope.

– Karikaturalne scene sa kartonskim Trampom i nedolazak najavljenog Roberta Fica na skup naprenjaka u Areni dodatno razobličavaju groteskni karakter ovog režima. Studentski pokret danas ipak nema ni približnu podršku civilizovanog demokratskog sveta kao opozicija 2000. delom i zbog toga što je Vučić Srbiju sveo na vazalni kolonijlni odnos prema velikim uticajnim državama sveta. On je uspeo u onome što nije niko pre njega u svetu. Srbija je prva zemlja koja je uvedena u kolonijani odnos prema više država, ističe sagovornik Danasa.

Prema njegovim rečima kampanja režima i 2000. i danas, raspada se pred očima većinske pobunjene Srbije.

– Mobilizacija ljudi željnih slobode, mnogo je snažnija od Vučićeve prisile ljudi da glasaju za njega. Ostaje samo da vidmo šta će uraditi Vučić u izbornom danu, kada vidi da gubi izbore, ako do tih izbora uopšte dođemo. Ili će kao svaka kukavica pobeći nesposoban da prihvati to što ga većinska Srbija više ne želi na vlasti, već ga vidi u Zabeli, ili će probati da napravi neku drugu podlost. U svakom slučaju, 26. oktobra više neće biti u prilici da o bilo čemu odlučuje i da se za bilo šta pita, kaže on za Danas.

I 2000. godine, podeseća on, bilo je nekih u opoziciji koji nisu razumeli u kom pravcu ide naše društvo, ali na sreću njihova greška nije pomogla opstanku režima već je doprinela jasnijim odnosima na političkoj sceni. Ono što je svakako dobra vest i 2000. godine i danas pojavila se jedna nova generacija ljudi u politici.

– Za razliku od 2000. godine kada su se mladi ljudi okrenuli svakodnevnom životu, uveren sam da će ova generacija mladih ljudi oblikovati naš politički život narednih 40 godina. Normalan život u slobodi konačno se vidi na obzorju novog dana koji samo što nije svanuo. Trojka je naša brojka i putokaz za slobodu, poručuje Srđan Milivojević.

Stojadinović: Očekujem da nasilje u političkoj kampanji dođe do maksimuma u oktobru

I za Bojana Stojadinovića, političkog analitičara, političko nasilje, odnosno nasilje prouzrokovano političkim kampanjama ili borbama za bolje i pravednije izborne uslove je svakako „tradicija u Srbiji”.

– Još od 9. marta 1991. godine kada je policijsko nasilje prvi put upotrebljeno na nekim masovnim demonstracijama u višestranačkoj Srbiji, uvek su izbori u Srbiji izvesno „bojno polje” sve do dvehiljaditih. Uz jedan prilično miran period političke borbe dvehilljaditih, ponovno zaoštravanje dolazi 2012. godine dolaskom na vlast Srpske napredne stranke. Sećamo se svi Mionice te 2014. godine kada je pretučen kandidat Demokratske stranke, pa onda izbora širom Srbije gde imamo „Gurijeve” momke koji krstare u crnim džipovima svuda gde se izbori organizuju, podseća i Bojan Stojadinović.

Konačno sada, u 2026. godini, i po njemu, pred prestojeće parlamentarne izbore „situacija je na vrhuncu”, pošto društvo nikada nije bilo podeljenije, a aktuelna vlast Srpske napredne stranke je na svom zalasku.

– Stoga očekujem da nasilje u političkoj kampanji dođe do maksimuma u oktobru. Sam početak meseca je krenuo sukobima na Futoškoj pijaci, napadom na aktiviste jedne liste u Kosjeriću, te nasilja nad predstavnicima medija i plašim se da je to samo početak, pogotovo što ova vlast za razliku od one vlasti Slobodana Miloševića, nije dominanto oslonjena na državni bezbednosni aparat, već uz sebe ima regrutovane ljude iz kriminalnog miljea koji kada krenu u akciju nemaju ni načelna „pravila službe” na pameti, ističe on.

Smatra da se ovakva situcija može sigurno ublažiti uključivanjerm „treće strane” to jest predstavnika evropskih institucija koje se bave ovom problematikom.

– Čini mi se da dominantna opoziciona grupacija nedovoljno komunicira sa jedinom „silom” koje se vlast plaši – organima Evropske unije. Možda ovo trenutno nije popularno u većinskom biračkom telu, ali ako će to doneti mirnijih narednih 25 dana ja bih se svakako upustio u tu vrstu „diplomatije”, zaključuje Bojan Stojadinović.

Od atentata na Vuka Draškovića do kidnapovanja i ubistva Ivana Stambolića

Dva zastrašujuća događaja zauvek su, po Srđanu Milivojeviću, obeležila kampanju 2000. godine, a to su pokušaj ubistva Vuka Draškovića u organizaciji vrha vlasti u Budvi 15. juna neposredno pre raspisivanja izbora i kidnapovanje Ivana Stambolića bivšeg predsednika Srbije 25. avgusta za koga će naknadna istraga utvrditi da je istog dana i ubijen.

– Za oba ova zločina režim je angažovao pripadnike Državne bezbednosti. Uz to, 13. maja 2000. godine na Novosadskom sajmu ubijen je Boško Perošević, predsednik pokrajinske Vlade Vojvodine od strane Milivoja Gutovića, koji je bio simpatizer Slobodana Miloševića. Gutović je Peroševića ubio pred kamerama posle primljenog telefonskog poziva. Gutović je na kasnijem suđenju posle 5. oktobra proglašen neuračunljivim, ali je policija odmah za Peroševićevo ubistvo optužila pripadnike Narodnog pokreta OTPOR! i Radišu Milića, predsednika Opštinskog odbora Demoratske stranke iz Odžaka, Gutovićevog školskog druga. Goran Matić, Savezni ministar informisanja iz redova JULa, u medijima je izjavio da je Perošević ubijen u terorističkom aktu od strane izdajničke opozicije. Stanko Lazendić i Miloš Gagić, aktivisti OTPORa iz Novog Sada, rodom iz Bačke Palanke morali su da napuste Srbiju. OTPOR je maltene progalšen terorističkom organizacjom, podseća Milivojević.

Tim povodom, on podseća da je više od 4.000 aktivista OTPORA provedeno od maja do 24. septembra 2000. godine dok je tokom kampanje policija hapsila građanske aktiviste, pripadnike stranaka, plenila izborni materijal a režim je angažovao ljude iz kriminogene sredine da napadaju sve protivnike vlasti.