Nekadašnji “otporaš” podelio iskustvo sa izbora 2000: Nismo podržali Koštunicu i nismo tražili da se SPO povuče – Politika

Ivan Marović je u svom svedočenju ukazao da se Otpor držao neutralno u odnosu na podele u tadašnjoj opoziciji, što je iskustvo adresirano na sadašnju Studentsku listu, i istoimeno udruženje građana, proizašlo iz studentskih protesta prethodne dve godine:

„Te 2000. godine morali smo da pobedimo Miloševića pa zatim da odbranimo pobedu. I za jedno i za drugo su nam trebali ljudi – dodatnih pola miliona birača koji nisu ranije glasali. Povećana izlaznost otežava krađu i priprema javnost za odbranu izborne volje jer braniš svoj glas.

Nakon što smo utvrdili dodatni broj birača koji je potreban za pobedu, onda smo istražili ko su ti ljudi i zašto ne glasaju. Ispostavilo se da ih grubo gledano možemo podeliti u dve grupe. U jednoj su bili apstinenti, ljudi koji su nisu glasali na izborima i njih je bilo mnogo.

Druga grupa je, iako manja, bila je veoma važna. U njoj su bili opoziciono orijentisani birači koji su izgubili nadu da je pobeda moguća. Ovi ljudi nisu bili apolitični, oni su bili vrlo politički profilisani, ali su bili razočarani i umorni nakon godina opozicionog aktivizma.

Te 2000. godine morali smo da pobedimo Miloševića pa zatim da odbranimo pobedu. I za jedno i za drugo su nam trebali ljudi – dodatnih pola miliona birača koji nisu ranije glasali. Povećana izlaznost otežava krađu i priprema javnost za odbranu izborne volje jer braniš svoj glas.

— Ivan Marovic (@ivanmarovic) September 18, 2026

Razlog za to je bio serija poraza opozicije, ali još više proćerdane pobede i to zbog unutrašnjih sukoba između opozicionih partija. Primer za ovo su lokalni izbori 1996. na kojima je pobedila koalicija Zajedno, zatim je tu pobedu odbranila na ulici da bi se ubrzo potom raspala.

Veliki broj opoziciono orijentisanih birača je smatrao da opozicija ne može da pobedi zbog sujete lidera, da ih ta sujeta sprečava da rade zajedno. Zato je Otpor (i ne samo Otpor) od leta 1999. vršio stalni pritisak na opozicione partije da se udruže, što se desilo početkom 2000.

Na mitingu u aprilu te godine kolona Otporaša je, nakon 24 sata pešačenja iz Novog Sada, stigla na miting opozicije u Beogradu, na binu se popeo Vlada Pavlov i predao liderima zastavu Otpora i rekao: ovo je izborni plakat (ko se seća šta su ljudi skandirali dobija bonus poene).

Sve je to bilo super, ali kad su izbori raspisani u julu te godine, Vuk Drašković i SPO su odlučili da idu sami, umesto jednog opozicija je imala dva kandidata: Koštunicu ispred DOS-a i Mihailovića ispred SPO. Naš plan da ujedinimo opoziciju nije uspeo. Šta smo mi uradili tad?

Nismo uradili ništa, pravili smo se da do raskola nije došlo. Fokus je bio na Miloševića, a ne na sukob u opoziciji. Bez obzira na to ko je u pravu, sukob stvara lošu atmosferu i smanjuje izlaznost. Otpor nije podržao Koštunicu i nije tražio od Mihailovića da povuče kandidaturu.

Mi smo rekli da na izborima 24. septembra mi imamo samo jednog kandidata – Slobodana Miloševića – i da on mora da izgubi. To je bila osnovna poruka kampanje “Gotov je”. Znali smo da je prepucavanje na opozicionoj sceni zamka i odlučili smo da ne upadnemo u nju. Nije bilo lako.

Mnogi su od nas tražili da presudimo u ovom sukobu, da budemo arbitar kao neko ko je imao toliko poverenje građana. Ali nama nije bilo bitno ko je prvi u opoziciji nego ko je prvi u zemlji. Zato je fokus kampanje bio nepromenjen i zato je izlaznost na kraju svega bila rekordna.“