Nezvani gost u mojoj pošti: Vučićevo pismo penzionerima – Lični stavovi

Međutim, kada se taj papir oslobodi demagogejske oblande, pred nama ne ostaje nikakav dirljiv gest vladara, već go, hladan i neoboriv dokaz o slomu ustavnog poretka, zloupotrebi javnih resursa i dubokom protezanju jedne autokratske prakse preko leđa građana.

Pravni voluntarizam: Otmica baze podataka PIO fonda

Prvo i najvažnije pitanje koje ovaj tekst stavlja pred javnost nije sadržaj pisma, već sama njegova legalnost. Po kom to zakonskom ili ustavnom osnovu predsednik Republike Srbije šalje prigodna i politički motivisana pisma na adrese korisnika penzionog sistema?

Član 112 Ustava Republike Srbije precizno i taksativno predočava nadležnosti predsednika države. U tim ustavnim okvirima, od predstavljanja zemlje, preko raspisivanja izbora i predlaganja mandatara, do dodele odlikovanja, ne postoji ni jedna jedina reč koja šefu države daje za pravo da se pretvara u neformalnog upravnika ili komesara Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje (PIO).

PIO fond nije partijska imovina, niti privatni servis bilo kog pojedinca. To je institucija osnovana sa jasnim zakonskim ciljem: da upravlja sredstvima iz doprinosa osiguranika i obezbeđuje ostvarivanje ustavnog prava na penzijsko-invalidsku zaštitu. Baze podataka ovog fonda, naši JMBG, naše adrese i naši lični podaci, ustupljeni su državi isključivo radi ostvarivanja tih prava. Upotreba ove baze u svrhe masovne agitacije i dostave predsedničke pošte predstavlja direktno i grubo kršenje Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, kao i neskrivenu zloupotrebu državnih i javnih resursa u političke svrhe.

Ekonomija obmane: Čije su to „naše“ pare?

Narativ kojim se u pismu operiše počiva na staroj, ofucanoj političkoj mađioničarskoj varijaciji: novac građana Srbije uzme se iz budžeta, protera kroz netransparentne kanale, a onda se mrvica tog istog novca (bilo da je reč o 6.000 dinara ili jednokratnim davanjima) narodu deli pred kamerama uz očekivanje večite zahvalnosti.

Neka nam neko konačno objasni: koliki je procenat privatnog novca predsednika ili bilo kog funkcionera na vlasti u tom budžetu? Odgovor je – nula procenata.

Sva sredstva kojima se vlast hvali potiču od rada, znoja, poreza i akciza ovog naroda. Predstavljati vraćanje dela zaplenjenog ili zarađenog novca kao nekakav „poklon“ i gest vladarske dobre volje predstavlja ekonomski analfabetizam i političko potcenjivanje građana. Ali, u svetu u kom se milionski iznosi troše na štampanje i distribuciju ovih pisama, umesto da se taj novac preusmeri u prosvetu, u razorene škole, u materijalnu podršku mladim nastavnicima i naučnicima od kojih zavisi da li ćemo uopšte postojati kao pismeno društvo, jasna je hijerarhija prioriteta. Prioritet nije obrazovanje, niti budućnost; prioritet je kontrola glasova.

Poništavanje sistema i odnos prema budućnosti

Kada u pismu slušamo o „brizi za budućnost“, dovoljno je pogledati kako se ta promoterska briga manifestuje u praksi. Šta je to zapravo naša budućnost?

Budućnost su naši studenti, ti mladi i obrazovani ljudi koji s punim pravom traže samo jedno: poštovanje zakona i elementarnu pravdu u sopstvenoj zemlji. Umesto da budu saslušani i uvaženi kao intelektualna elita ove države, oni se u javnom prostoru zasipaju najprizemnijim uvredama, nazivaju raznoraznim pogrdnim imenima i sistemski guraju u blato od strane onih koji bi morali da ih štite.

Da li je predsedniku bar na trenutak bilo simptomatično držanje devojaka iz naše odbojkaške reprezentacije, osvajačica bronzane medalje, tokom nedavnog prijema u Predsedništvu? Ta ledena distanca, izrazi lica i dostojanstvo kojima su ispratile još jednu u nizu demagoških govorancija, rečitiji su od bilo kog političkog komentara. To nije bio samo stav vrhunskih sportistkinja; to je bila reakcija čitave jedne mlade, misleće generacije koja više ne pristaje na jeftinu patetiku i prisvajanje njihovih uspeha.

Slična razgradnja odvija se i u zdravstvu. Kada u okviru funkcionerske kampanje javnost gleda predstave u kojima predsednik uživo u programu poziva direktorku Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje i naređuje da se iz „fondova“ izdvoje sredstva za lečenje nekog deteta na molbu majke, mi ne svedočimo humanosti. Svedočimo direktnom rušenju države.

Ako o lečenju dece i distribuciji novca ne odlučuju stručne komisije, jasni protokoli, ustav i zakoni, već lična milost i politička procena jednog čoveka pred kamerama, šta je sa ostalom bolesnom decom? Šta je sa majkama koje nemaju priliku da uđu u TV kadar? Država nije preduzeće za deljenje milostinje, a narod nisu podanici kojima se iz „fundusa“ udeljuju sakoi ili rešenja za životna pitanja. Predsednik jedne države ne treba da glumi svemogućeg dobrotvora koji zavlači ruku u vreću bez dna, već slugu zakona koji poštuje ustavna ograničenja i svoj budžet troši u okviru ustavno definisanih plata i nadležnosti.

Dosta je demagogije: Penzioneri nisu na prodaju

U svom pismu autor sa izvesnom dozom zamene teza optužuje „zlonamerne“ da brigu o penzionerima nazivaju kupovinom glasova, tvrdeći da ti kritičari misle kako su penzioneri „pohlepni“.

To je jeftina retorička zamka. Niko ne misli da su penzioneri pohlepni. Ali mnogi s pravom vide da vlast penzionere tretira kao socijalnu kategoriju bez političke svesti, kojoj su snovi i potrebe svedeni na pakete i jednokratne uplate.

Brige penzionera i njihovih porodica ne dele se sa vlastodršcima. Naša najveća briga jeste upravo to što nam unuci i deca, mladi lekari, inženjeri, profesori i studenti, pakuju kofere jer u ovoj zemlji ne postoji jednakost pred zakonom, dok se poslovi, projekti i javna imovina krčme u atmosferi sistemske korupcije. Naša briga su prazne i urušene bolnice u kojima nema dovoljno lekara jer su oterani ponižavajućim uslovima rada, dok se stotine hiljada evra traće na političku propagandu zapakovanu u belim kovertama.

Ovo pismo, pristiglo preko PIO fonda, neće promeniti realnost. Ono ostaje tek još jedan materijalni dokaz o vremenu u kom su institucije suspendovane, a zakoni podređeni volji pojedinca. Nisam „sišao s uma“ da ne vidim šta je u središtu ove akcije.

Pravo poštovanje prema starijim generacijama, kao i prema svim ostalim građanima, ne pokazuje se lecima u sandučetu i lažnim paternalizmom. Ono se pokazuje poštovanjem Ustava, izgrađenim sistemom, čistim računima i državom u kojoj pravda ne zavisi oda toga ko je na vlasti, već od toga šta piše u zakonu.

Autor je direktor Nacionalnog odbora IAESTE

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.