Talibani su upali u Novi Sad, Vojvodinu i Srbiju, i od njih stvorili crnu rupu: Dnevnik Gorana Ješića – Lični stavovi

Petak, 9. oktobar

Spremao sam stan kada je zazvonio telefon i dopisnik Danasa za Vojvodinu me upitao da narednih sedam dana vodim dnevnik. Isprva sam, nervozan zbog usisivača u ruci, odbio. Mrtva trka šta je gore, kada u Novom Sadu ostavite otvorene prozore danju ili noću. Grad nikada, ali nikada nije bio ovako zapušten, štrokav i smrdljiv. Ali kada se upravljanje ozbiljnim sistemom poveri radikalima to tako bude. Sve ima svoju cenu. Nešto kasnije sam pozvao i rekao ipak: „Ok, zašto da ne!“. Poslednji put kada sam vodio dnevnik za Danas pobedili smo na izborima. Bilo je to baš davno.

Danas je prvi dan od početka kampanje da sam morao da ostanem u NS. Uz par telefonskih intervjua i izjava bio je to dosta miran dan. Ipak, i dalje sam bio pod utiskom jučerašnje otvorene pretnje dobijene na privatnom kanalu. Neko za koga sam saznao nekad u februaru 2025. godine, sa kim sam gostovao na nekom tviter spejsu, USA preduzetnik, pokretač nekog onlajn medija, dozvolio je sebi da mi u slučaju nepovlačenja liste ES otvoreno preti. Meni ali i svim nosiocima liste. Pitao sam se kako ne zna da se Sremcima baš i ne preti, bez obzira na to koliko si daleko. Prepustio sam advokatima da se pozabave time. I jeste, u pitanju je izvesni Nenad Milovanović. Ovakvu kampanju nisam doživeo nikada, a nije baš da ih još od 1992. i Milana Panića ne pamtim.

Subota, 10. oktobar

Trčao sam jutros kejom do Danubiusa. Grad smrdi na septičku jamu, otvorenu. Radikalski uzor majka Rusija, koja ovih dana kuburi sa kugom negde u Sibiru, verovatno je dovoljan razlog da se u srcu Srednje Evrope bratski zapati kolera. Nismo daleko od toga dana. Dunav je istorijski nizak, a fekalna kanalizacija istorijski visoka. Danas idem za Bečkerek. Susrećem se sa sprženom zemljom od Novog Sada do Zrenjanina. Mesecima nema kiše, a zemlja je kao beton. U najavi je i pre početka setve još jedna užasna agrarna godina. Stotine hektara pašnjaka na putu Novi Sad-Zrenjanin nekada je bilo puno mlečnih krava.

Danas videh jedno stado negde iza Žablja. U centru Zrenjanina dugo nisam bio. Redovni sastanci su se nekako preselili u tržni centar na samom ulazu u grad. Centar grada je odisao teskobom četvorogodišnje teške okupacije, prljav i tužan, uz porušene objekte u pešačkoj zoni. Ipak nije samo do Novog Sada, čitava Vojvodina i Srbija poklekle su pod ovom teškom i predugom okupacijom radikala.

Nedelja, 11. oktobar

Konačno je pala malo ozbiljnija kiša. Da bi se popravio vodni bilans zemljišta bilo bi potrebno da nam pada dugo kao u Markesovom Makondu. Nažalost, znam da neće. Danas snimamo intervjue u našim prostorijama u Novom Sadu. Konačno smo prikupili nešto opreme i napravili malu produkciju. Ponekad zaboravim koliko se divnih ljudi priključilo Solidarnosti od osnivanja. Sjajni su.

Na putu do stranke je ulica Modene, sa cvetnom alejom i spomenikom Lazi Kostiću, Koviljčaninu i čoveku koji je Šekspira uveo na Balkan. Sve je to, naravno, bilo pre okupacije Talibana. Talibani su upali u Novi Sad, Vojvodinu i Srbiju i od njih stvorili crnu rupu. Nema boljeg primera od ulice Modene. Pet punih godina je tamo prljavo gradilište, uz garažu koja je sve samo ne podzemna. Ta crna radikalska rupa je upropastila centar grada, u sebe usisala milione evra građana Novog Sada, Tanurdžićevu palatu, Miletića, katedralu. To je rezultat Vučićeve vlasti u Srbiji proteklih 14 godina. Slika i prilika.

Ponedeljak, 12. oktobar

Danas sam u Beogradu, na Banovom brdu. Snimam podkast. Put za Beograd za nas Prečane je vrlo često je dosta frustrirajuć. U poslednja dva meseca sam putovao za Beograd bar tridestak puta. Neverovatno je kako se u neuređenoj državi razdaljina od dva grada, sa manje od 90 km, pretvori u putovanje od preko dva sata. Pre ubistva nedužnih civila na stanici u Novom Sadu za put do Beograda sam isključivo koristio voz. Tokom čitavih studija, svakodnevno, duga putovanja, odlasci na more, utakmice, uvek voz.

Onda se pojavio čovek koji je krajem druge dekade 21. veka izmislio u Srbiji železnicu i sve je krenulo iz početka. Pet godina je najprometnija pruga u zemlji bila zatvorena. Stanice stare 130 godina su posle ofrlje krečenja proglašene novim svetskim čudima, a arhitektoinski biser u Novom Sadu postao je predmet eksperimenta koji meri koliko korupcija u jednoj sekundi može ljudi da ubije odjednom. Ugašene su sve međunarodne linije koje postoje upravo koliko i stanice Inđija ili Pezos, 130 godina. Odsečeni od sveta godinama, a slupane su milijarde evra u projekat koji danas povezuje Pezos sa Tošinim Bunarom. Vozovi nakon samo godinu dana držanja korektnog voznog reda danas voze kao u vreme sankcija i hiperinflacije.

Utorak, 13. oktobar

Jutros sam rano trčao kejom. Utisak je da smo i dalje na ivici. Dunav će ili ubrzo porasti ili nam preti pandemija kao u ranom srednjem veku. Večeras idemo za Subaju. Subotica je uvek divna i obožavam je. Na tribini Evropske Srbije prisutno je mnogo ljudi u relativno malom prostoru. Divno je videti neke stare prijatelje, shvatiti da smo i dalje na istoj strani ove borbe koja u Srbiji traje kao španska sapunica. Tema dana je naravno svedočenje ex naprednjaka o korupciji unutar javnih preduzeća i finansiranje svih oblika nasilja koje je glavno obeležje SNS vlasti u proteklih 14 godina. Znao sam to sve i ranije. Svi koji smo hteli da znamo, znali smo. Kao kada su u ranu jesen 2014. prvi put kriminalci u kampanji za dopunske APV izbore prebili kandidata DS, a mnogi tajno ili javno aplaudirali.

Dugo se već u Srbiji sve zna, samo se ne zna zašto taj novoosvešćeni svedok saradnik nije istog trenutka uhapšen i zadržan, te saslušan od strane tužilaca? Zašto nisu saslušani svi oni koji su obezbedili toliki novac jednom radniku novosadske toplane? Šta se čeka? Da se promeni vlast u Srbiji pa će neke dobronamerne tete i čike iz tužilaštva i policije da počnu da rade svoj posao, pošto su im do sada to branili? Pa zbog čega su onda sve ovo vreme bili na našim platama i privilegijama kad već ništa nisu smeli da rade?

Takvih, dragi moji, ni u tužilaštvu, a ni u policiji nema. Nema ni 10.000 poštenih i nekoruptivnih profesionalaca. Nema ih nigde, a naročito ne ovde. LJudi su takvi po prirodi svoje naravi, i samo ih strah od kazne i sankcija sprečava da budu koruptivni. Taj strah se zove sistem i institucije. Bez Evropske unije mi to sami ne možemo napraviti nikada, ma koliko visoko mišljenje o sebi imali. To je tako.

Zato su u susednoj Hrvatskoj, predsednik Vlade najveći tajkuni i ministri, za jedan dobar hokejaški tim sa sve rezervama, na dugogodišnjoj robiji. To je EU. Sanaderu sigurno nije drago ali ga je pogodilo. Vesić kod nas slobodno hoda po Beogradu, a navodno je u pritvoru, kriminalac nedostupan organima gonjenja prisustvuje mitingu vladajuće stranke, u prvom redu, u društvu Vučić juniora.

Sreda, 14. oktobar

Osvanuli smo danas u hladnjači, u Dunavu, na Đerdapu. Poruku nisam baš najbolje razumeo. Da li je nama četvoro mesto u onoj hladnjači u kojoj su zločinci strpali žene i decu iskasapljene u masakru na Kosovu ili je autor pokušao da bude bolesno duhovit?

Nemam ja problem sa raznim pacijentima koji zagađuju javni prostor, imam problem sa odsustvom reakcije dojučerašnjih prijatelja, stranačkih kolega, javnih ličnosti, novinara. To je problem. Nasilje je izgleda i za onaj „bolji“ deo Srbije prihvatljivo ako je usmereno protiv trenutnog neistomišljenika. I tako ti je to.

Autor je lider pokreta „Solidarnost“ i kandidat za poslanika na listi „Evropska Srbija“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.