Svrstani posmatrači nesvrstanih – Lični stavovi

Ne čudi to nikoga. Mi smo, izgleda, narod koji je usavršio posmatračku funkciju.

Posmatramo cene kako rastu. Posmatramo mlade kako odlaze. Posmatramo institucije kako ne rade. Posmatramo političare kako se prave da ne vide ništa od toga.. I onda, kada nam zatreba neka ozbiljna tema da pokažemo da se bavimo državnim pitanjima, setimo se nesvrstanih.

Evo, 65 godina je prošlo od onog samita u Beogradu. Ej, šezdeset pet!

Za to vreme su se raspale države, promenile granice, promenili politički sistemi, nestale stare ideologije i pojavile se nove koje tvrde da nisu ideologije, a mi smo ostali verni jednoj tradiciji: da svečano obeležavamo nešto što je bilo veliko, dok nam je sadašnjost uglavnom – teskobna.

Nekada je Beograd bio mesto gde su se sastajali lideri koji nisu hteli da pripadaju nijednom bloku. Sada su se sastali neki, samo nije utvrđeno kom bloku pripadaju. U stvari, blokovi su sada evoluirali u tabore.

Nekada je bilo jasno šta znači biti nesvrstan, a sada je kod nas najveća politička veština – svrstavanja.

Svrstaj se ovde ako hoćeš posao. Svrstaj se tamo ako hoćeš funkciju. Svrstaj se uz onoga ko je trenutno jači. A ako baš ne znaš uz koga da staneš, strpi se malo. Istraživanja javnog mnjenja će ti već objasniti.

Zato je status posmatrača, priznaćemo, sasvim prirodan.

Mi smo već godinama posmatrači, samo što sada to ima i međunarodnu potvrdu.

Ipak, svečanost povodom 65. godišnjice obeležena je dostojanstveno.

Prošlost je, u tom smislu, idealan državni partner: ne traži platu, ne postavlja nezgodna pitanja i ne traži da joj pokažete rezultate.

E, toj prošlosti je priređen jubilej. Bilo je zastava, kamera, govornika, memoranduma i deklaracija, bilateralnih sastanaka, srdačnih rukovanja i širokih osmeha uz pokazivanje keramičkih krunica koje drže zubni implanti. Bilo je reči i o istorijskom značaju. Bilo je reči o tome kako je Beograd ponovo važan, takoreći centar sveta. Govorilo se i o Srbiji: rast ugleda, ekspanzija ekonomskog razvoja, nezaobilazni faktor mira na Zapadnom Balkanu…

I onda su se svi lepo vratili svojim kućama, a građani Srbije ostali u epicentru – redova, neizmirenih računa, čekanju obećanog blagostanja i svakodnevnog snalaženja.

Možda bi zato bilo zanimljivo organizovati i jedan mali, domaći samit nesvrstanih. Na njemu bi se okupili svi koji nisu svrstani ni uz vlast ni uz opoziciju, kao i oni koji nisu ni uz sebe jer su toliko puta razočarani, prevareni i iznevereni.

Tema samita bila bi jednostavna:

Kako preživeti dok se vlast bavi velikim istorijskim pitanjima.

To podrazumeva plate, cene, zdravstvo, školstvo, nekulturu u kulturi, zašto nam deca odlaze, zašto se niko ne vraća, zašto nam sudbinu kroje vlasnici naočara prilične dioptrije i plastičnih zubnih proteza, koje je Alchajmer već uzeo pod svoje, i još mnogo toga – zašto, zašto, zašto???!

A onda bi, pre početka debate, predsedavajući rekao:

– Dragi posmatrači, molim vas da pređemo na svečani deo!

I svi bi ustali da aplaudiraju, jer mi, izgleda, više i ne znamo šta bismo drugo.

A taj svečani deo je vraćanje u sadašnjost koja nas čeka na šalteru, u bolnici, u školi, na pijaci, i u avionu kojim se odlazi u bolji svet.

Očigledno, naš problem nije što više nismo nesvrstani, nego što smo postali nesvrstani prema sopstvenoj stvarnosti.

Ne svrstavamo se ni uz njene probleme, ni uz njihova rešenja. Samo ih posmatramo.

A kad dođe vreme za sledeću godišnjicu, okupićemo se ponovo, svečano i dostojanstveno. I obeležiti još jedan period uspešnog posmatranja…

Autor je satiričar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.