Sve to liči na pumpanje, ali nije, ma gde bih ja to: Dnevnik Boška Savkovića – Lični stavovi

Obaveštenje o tome da je film „Sedam dana koji su promenili vek“ nominovan za Zlatnog ili Srebrnog delfina u kategoriji dokumentarnog filma na kanskom festivalu Cannes Corporate Media & TV Awards dobio sam početkom avgusta. Ne smem nikome u kući da kažem. Ofirao bih se da sam u maju potrošio 600 evra, koje tada nismo imali, na kotizaciju za festival. A sa druge strane, zašto sam pravio film ako ga ne pošaljem na velike festivale?Posle nekoliko dana pokazujem mejl Milici i ona, naravno, kao što bi uradila svaka žena, već planira putovanje i šta će da obuče. Pare dođu i odu.

Subota, 19. septembar

Juče sam dobio temperaturu i gutam neke antibiotike. Svi u kući su se pretvorili u lekare, travare, vračeve, druide… Svako bi da me izleči na svoj način. Samo da stanem na noge do 21. i krenemo put Nice i Kana. Razmišljam, da li je moguće da me još nisu dovoljno upoznali i da ne znaju da bih ka Kanu krenuo i sa prostrelnom ranom? Puštam ih da me neguju, a ja razmišljam o tome kako da o svemu obavestim medije. Posle toliko decenija u medijima, potpuno mi je jasno da će izborna groznica i svakodnevni ulični izlivi nežnosti između studenata i ćacija pojesti svaku vest iz kulture. Sa druge strane, čemu služe prijatelji i kolege sa kojima si decenijama radio i nikada ih nisi prodao… Na RTS-u, u „Politici“ i drugim kretenoidnim medijima moje ime je zabranjeno. Taman dobio i Nobelovu nagradu.

Nedelja, 20. septembar

Rano ujutru shvatam da će putovanje koštati još 100 evra više. Milica je već platila onlajn ekstra torbu. Realno, stvari za pet dana, laptop, haljine i štikle, sakoe i smoking ne možeš staviti u dva Wizz Air paketića ispod nogu. Al’ nek ide život…

Posle godina pakla u domaćoj srpskoj atmosferi, ajde da uživamo u pet dana Kana. Uspeo sam i da se iscenjkam sa njom oko mog stajlinga. Dozvolila mi je da uz smoking obučem crveno-crne kaubojske čizme. Idu joj uz bordo haljinu i moju bordo leptir-mašnu. Ali nemaju gde da stanu. Moraću da putujem u njima. Ostatak dana provodim u krevetu, nakljukan Ferveksima, Defrinolima, sirupima za iskašljavanje, raznim čajevima… Večernja temperatura se produžila u celonoćnu, držeći me između sna i jave. Da ne kažem u bunilu…

Ponedeljak, 21. septembar

Probudio sam se oko 10. Ko živ. Milica je digitalni nomad, pa joj je laptop kancelarija. Ustala je odavno da radi, kako bi nadoknadila ono što ćemo izgubiti u putu. Sve je spakovala osim onoga što ja moram da obučem. Polećemo na vreme, a ja opet padam u neku vrstu kome. Budim se u Nici i odjednom počinjem normalno da dišem. Da li je to uticaj Mediterana ili mi je teško breme svega u Srbiji palo sa leđa?

U blizini aerodroma je voz koji ide direktno do Kana. Međutim, preko pasarele moramo preći na drugu stranu pruge. Ja glumim muško i nosim kofer. Nekako sam se popeo, ali sam se sa druge strane pasarele skotrljao niz tačno 23 stepenika. Kofer ispred, a ja preko njega. Niko nije uspeo da nas zaustavi. Kako na glavi nemam vidljivih oštećenja, ubeđujem Milicu da mi nije ništa. Tek je uveče otkrila modra kolena i oguljene laktove.

Iako je besmisleno jeftin, hotel se nalazi na samo 150 metara od fascinantne Kroazete, možda jedne od najlepših ulica na svetu. Na terasi prvog sprata, iznad bazena, otvaramo flašu rozea koju smo usput kupili i u tišini uživamo čitavih pola sata. Onda su naišli moji prijatelji iz filmskog sveta, Austrijanci i Španci, videli nas na terasi i uz dreku se popeli do naše sobe. Naravno, sa još vina. Ostatak večeri možete pretpostaviti…

Utorak, 22. septembar

Budim se potpuno normalan, kao da danima nisam bio bolestan, kao da prethodna noć nije bila burna… Milica već radi u foajeu hotela, a ja silazim na kafu, obrijan, nasmejan, pun života. Tog časa mi na WhatsApp stiže poruka od drugara iz Portugala, Huga Markesa, sa nekim video-klipom u kome Kesara priča nešto na portugalskom. Pokušavam da shvatim o čemu se radi…

Uskoro mi Hugo telefonom objašnjava da se taj klip već dva dana vrti po svim portugalskim mrežama i da nikom tamo nije jasno zašto bi Portugalci zabranjivali neki humoristički program u Srbiji. Pogotovo zbog toga što su ta imena potpuno nepoznata u njihovom medijskom svetu. Možeš ti da pobegneš nakratko iz Srbije, al’ Srbija te brzo nađe. Nađe te i redovno ludilo sa srpskih (a)socijalnih mreža. Dal’ da plačeš ili da se smeješ…

Kako ne bih gnjavio i smetao u poslu, poslat sam da se šetam Kroazetom i starim gradom. Kan sam video prvi put 2007. godine. I odmah se zaljubio. Od tada sam bio mnogo puta, nekad poslom, nekad privatno, nekada nagrađivan na festivalima… Taj grad, osim nespornog glamura, decenijama zadržava i dušu. Ono što je moj rodni Beograd izgubio. Samo je postao skuplji.

Pice u najboljim picerijama u Kanu koštaju od 11 do 15 evra. Kako nam je utorak jedini prazan dan, odlazimo u moj omiljeni restoran u starom gradu na školjke i francusko vino. Bahatimo se? A, neee… Ogromna porcija školjki sa pečenim krompirom tokom dana košta 18 evra. Uveče, kad grad oživi, od 20 do 23, zavisi da li su na vinu ili sa nekim buđavim sirom. Odličan buteljni šardone je 30… Sve uz savršenu uslugu. Ako nekom nije jasno šta pišem, nek svrati u Skadarliju na skidanje kože sa leđa…

Sreda, 23. septembar

Organizatori Festivala su za večeras pripremili prijem dobrodošlice za sve goste festivala na krovnoj terasi hotela Hilton Canopy, u luci, ispod zidina starog grada. Dres-kod: elegantno-kežual. Meni je lako. Farmerke, bele patike, letnja plavo-bela košulja i tirkizni sako. Ženama je uvek teže. Previše je tu detalja, od odeće i obuće do šminke i raznih đinđuva koje dođu kao ona višnja…

Ostavljam je u poslu i spremanju, a ja bežim u grad, uz obećanje da ću doći na vreme. Od uličnih prodavaca kupujem masku i disaljku za ronjenje. Ronjenje je oduvek bilo moj omiljeni sport, a kako stvari stoje, ove godine more neću više videti. Ulazim u vodu na gradskoj plaži i odlazim daleko. Gledam u ribe, školjke, nalazim jedan cent na dnu Azurnog mora, zaboravljam na vreme… Mediteran mi otvara sve čakre, čisti misli i leči telo. Shvatam da sam bio skoro sat i po vremena u vodi. Trčim u hotel. Milica me gleda sa onom maskom u rukama, smejući se večitom dečaku…

Milici iznenada stiže QR kod koji znači da joj je besplatan ulaz na sve festivalske događaje. Neko se izgleda sažalio na Srbe. Inače, koktel dobrodošlice, pristup digitalnoj biblioteci, kao i osmočasovna dodela nagrada uz večeru, koktele i after-party koštaju skoro 1.000 evra. Meni je oko svih troškova pomogao jedan prijatelj koji je pomagao i u produkciji filma. A ona je rešila da to plati iz nekog svog šteka.

Mora da smo im egzotični tamo. Iz celog našeg dela sveta nije bilo nikog. Najistočnije filmadžije su iz Nemačke i, možeš misliti, Srbije. Pa onda ogromno ništa, sve do Singapura, Japana, Australije. Amerikanci, Kanađani, Englezi…

Zapadnoevropske zemlje dominiraju u filmskoj i video-industriji.

Šta ukratko reći za ceo događaj i pogled koji se pruža ispod nas dok pijemo šampanjac uz neke čudne sireve?

Fascinantno, glamurozno, baš onako „kanski“, ako me iko razume… Ipak, fascinacija večeri je lik iz Karlovaca, iz Hrvatske, predstavnik svoje turističke organizacije. Priča mi da je tokom aprila prošle godine bio u Beogradu. Kaže, nikada u životu nije video „prosvjede uživo“, pa krenuo da i to doživi. Ispala mi je vilica dok je pričao o nekim ograđenim ljudima u nekoj žici koji su se drali na njega. Ćacilend je očigledno, kao i svaki dobar zoološki vrt u svetu, doneo devizni priliv Srbiji.

Četvrtak, 24. septembar – Dan D

Ustajem ujutro i odlazim u hotel Grej Albion, gde je postavljena digitalna biblioteka Festivala. Gledam šta je nominovano u mojoj konkurenciji. Nije mi dobro. Uopšte. Gledam ko je producirao filmove, koliko je potpisanih u odjavnoj špici… Shvatam da nijedan od filmova nije napravljen za manje od 600-700 hiljada evra. Čudim se kako smo u toj konkurenciji, sa budžetom od 22.000, uopšte ušli u nominaciju u najtežoj kategoriji.

Dodela nagrada je na Kroazeti, na zatvorenom delu plaže ispred hotela Carlton, jednog od najskupljih na svetu… Milica i ja smo vidljivo drugačije obučeni od drugih. Niti smo neformalni kao gomila mladih tehno-hipstera, niti smo u klasičnoj pingvin-varijanti smokinga. Moje bordo-crne kaubojske čizme na smoking savršeno leže uz njenu dugačku bordo haljinu. Šta ću, uvek sam bio malo van klišea…

Sedimo za okruglim stolovima, nešto slično kao na nominaciji za Oskara. Ceremonija se otegla. Dodeljuju se nagrade u raznim kategorijama. Na scenu izlaze čitavi timovi ljudi koji su na filmovima radili… Ja sam sam, ali mi podršku daju mnogi dragi ljudi, koji me bombarduju porukama… Svi čekaju ishod.

U jednoj od pauza razgovaram sa članovima žirija, koji su uglavnom iz Francuske i Nemačke. Svi hvale film, ali iz konteksta shvatam da i u filmskom svetu ima politike. A nije baš dobro za filmsku industriju da velike nagrade dobijaju filmovi sa malim budžetom. I tako, na kraju nisam ni zlatan ni srebrn, nego treći. Ali, valjda je trojka srećan broj.

Kada su me pozvali na scenu, shvatam da je moj film jedini koji je dobio priznanje za nominaciju. Na isključiv zahtev žirija. Izlazim sam na onu ogromnu scenu, dobijam spazam u leđima i pokušavam da se oporavim od iznenadne ukočenosti. Sve to liči na pumpanje, ali nije. Ma gde bih ja to. Nije u skladu sa pravilima festivala prenositi političke poruke.

Sve je završeno, pobednici se slikaju na sceni, nastaje euforija uz gomilu koktela i žurku na plaži. Ja nemam vremena za partijanje. Moram da trčim u hotel, napišem vest, izaberem fotografije i pošaljem medijima u Srbiji. Da sam Laza, pratilo bi me tamo 10 kretenoidnih televizija iz Srbije. Srećom, nikad neću biti kao Laza. Vest odlazi mejlom u četiri ujutru, a mi nekako tonemo u san.

Petak, 25. septembar

Budi nas lupa na vratima sobe u pola devet ujutru. Rani ček-aut, što nisam video kada smo hotel rezervisali za male pare. Skupljamo stvari po sobi kako bismo se što pre evakuisali. Ukoliko to ne uradimo, nestaje 200 evra iz depozita ostavljenog prilikom dolaska. Rešavamo da što pre krenemo ka aerodromu. Pozdravljamo se sa prijateljima, a onom Portugalcu što mi je poslao Kesarin video kažem da se ne sekira… Novinari i medijski radnici u Srbiji odavno su postali lovina za slobodan odstrel.

Na aerodromu prolazimo bezbednosnu i pasošku kontrolu i dolazimo do gejta. Tada shvatam da sam negde usput izgubio teško zasluženu diplomu. Dižem ruke od svega i pijem pivo. Milica se ne da! Otrčala je negde. Vraća se posle 20 minuta sa diplomom. Probila se nazad kroz bezbednosni šengenski sistem, otišla do mesta gde smo prošli bezbednosnu proveru i naterala nekog momka da prevrne svaku plastičnu posudu za odlaganje stvari. Na dnu jedne stajala je moja diploma. Neke ljude ne možeš da ne voliš.

Slećemo u kišni Beograd i ponovo se razboljevam. Da li je od nekog virusa? Ili od sadašnje Srbije koja odavno živi građanski rat o kome nas niko nije obavestio?

Autor je srpski pisac, novinar, reditelj i producent, osuđen pre tri godine zbog nošenja „obešene lutke“ Aleksandra Vučića na protestu „Srbija protiv nasilja“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.