Priča majke iz Majdanpeka i neljudskost onih koji nas vode – Lični stavovi

U izveštačenoj atmosferi, koja treba da prikaže njegov optimizam i sigurnost u pobedu, iskaču teške i tragične priče koje nedvosmisleno ukazuju na svu nesreću koju je, prigrabivši vlast i sve državne resurse, doneo građanima.

Na primeru unesrećene majke iz Majdanpeka, koja je pre šest godina izgubila sina, sažeta je sva tragedija koja nas je zadesila. NJena potresna priča je na površinu iznela svu prljavštinu, zločine i neljudskost osoba koje su nam oduzele državu.

Sina su joj zaposlili u rudniku bez obuke za složen i rizičan posao, a da nisu ispoštovali nijednu klauzulu Zakona o radu. Mladića je, samo nekoliko dana kasnije, pregazio buldožer. Njegova majka šest godina pokušava preko državnih institucija da dokaže kako je učinjen zločin za koji su odgovorni oni koji su ga na nezakonit način zaposlili. Navela je da ga je zaposlio privatni podizvođač koji radi za kinesku kompaniju.

Najmonstruozniji deo ove potresne sage bila je informacija da joj je sin prijavljen tek kad je poginuo. Smrt mladog čoveka prikazala je svu trulež, nefunkcionalnost i opasnost ovakvog sistema.

Nejednakost pred institucijama, pravosuđe koje nema dodirnih elemenata sa pravdom, neformalni radni odnosi i personalizacija države sakupljeni su na jednom mestu, u bolnoj ličnoj priči majke, kako bi nam na najdrastičniji način pokazali kako nemamo sistem koji bi štitio prava pojedinca.

Poginuo je čovek, i to je najbolnija činjenica, ali je važno da se razmotre činjenice o tome pod kakvim se društvenim uslovima njegov rad odvijao. Primljen je na posao pod uslovima koji su vladali u prvobitnoj akumulaciji kapitala u devetnaestom veku.

Poslodavac se trudi da do maksimuma iskoristi čoveka koga je zaposlio i da mu uskrati većinu prava. Radnik preuzima sav rizik, jer mora nešto da zaradi za život. Odgovornost za njegov život na radu ne postoji. NJegova prava su zagubljena između glavnog izvođača, podizvođača, poslodavaca i institucija.

U nastojanju da zarade što više i sa što manje troškova, vlasnici proizvodnih sistema radnika stavljaju na poslednje mesto u proizvodnom lancu.

Zbog potpunog odsustva društvene odgovornosti u pravosuđu i inspekcijama, majka stradalog se obraća najmoćnijem političkom akteru – bivšem predsedniku. NJen postupak predstavlja paradigmu usvojene političke kulture. Kad se uvere da oficijalne institucije ne funkcionišu, ljudi traže lični pristup centru političke moći.

Aleksandar Vučić je sistematično i namerno urušavao institucije i preuzimao njihovu ulogu dok nije postigao personalizaciju političke vlasti. Godinama je sa različitih skupova slao poruke ko je glavni i ko može da reši svaki problem.

Unesrećeni ili obespravljeni građani su svedočili da sve zavisi od njega, pa je i majka stradalog mladića postupila po tom obrascu. Njena privatna nesreća je postala javni politički događaj. Prenet nam je da se ponovo, pred izbore, zapitamo kakav je karakter čitavog društvenog sistema.

Majka postavlja pitanje: „Ako institucije šest godina nisu rešile moj slučaj, kome ja još mogu da se obratim?“

Na to teško pitanje Aleksandar Vučić nije imao odgovor ni kao bivši predsednik ni kao „običan građanin“. Umesto toga, potvrdio je da pravosuđe ne valja, kao što je tokom mitinga u Areni svojim pristalicama obznanio da nijedan državni sistem ne funkcioniše i da zbog toga traži njihovo poverenje kako bi postao premijer i sve to popravio.

Četrnaest godina apsolutne vlasti je zanemario i misli da to što je postao opozicija samom sebi može da prođe.

Sumanute ideje veličine odavno su zavladale njegovim mentalnim sistemom, zbog čega je uveren da mu ti njegovi bezrezervno veruju, bez obzira na to šta govori. Računa da su njihovi misaoni procesi i način zaključivanja limitirani višedecenijskim prilagođavanjem svesti o neprikosnovenom i nepogrešivom vođi.

Obezbedio je više desetina hiljada građana Republike Srpske koji su dobili srpsko državljanstvo izjavom da doživljavaju Srbiju kao svoju domovinu. Način izbornih mahinacija i manipulacija do tančina je razradio.

Tako „naoružan“ očekuje pobedu. Drugačije ne ume i ne može.

U mučnoj predizbornoj neizvesnosti moramo da mu pokažemo da većina građana Srbije ume i može drugačije.

Verujemo i nadamo se slobodi. Scenario sa opozitnim sadržajem je neprihvatljiv.

Autorka je neuropsihijatar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.