Predigra izbora podseća na 2000. i 1924. godinu – Lični stavovi

Već po bojazni od represije koja bi ovoga puta mogla da pomeri granice brutalnosti u cilju očuvanja vlasti i daljeg konsolidovanja autokratije u Srbiji.

…

I tu se pojavljuje jedna bitna razlika. Milošević je imao policiju, vojsku i državni aparat. Vučićeva vlast, pored tih institucija, poslednjih meseci (pa i godina), pokazuje i oslonac na neformalne, gotovo uniformisane, grupe koje se pojavljuju na kritičnim mestima. Uglavnom tamo gde dolazi do fizičkog dodira sa protivnicima vlasti ili demonstrantima.

Upravo tu analogija sa Miloševićem prestaje da bude dovoljna. Jer ono što se nazire više podseća na jedan drugi istorijski model – na skvadriste i na Musolinijevu Italiju.

Skvadristi su, podsetimo, političke paravojne formacije koje su, pre Musolinijevog dolaska na vlast, fizičkim nasiljem zastrašivale i razbijale organizacije socijalista i drugih političkih protivnika. NJihova snaga bila je u tome što je državni aparat često ostajao pasivan pred njihovim nasiljem. Posle Musolinijevog dolaska na vlast, taj je fenomen postepeno institucionalizovan kroz fašističku miliciju.

Radi se dakle o upotrebi političkog nasilja kao sredstva zastrašivanja, obeshrabrivanja i odvraćanja građana od učešća u protestima ili izborima, sa ciljem da se smanji njihova masovnost i politički efekat.

Musolini je tu metodu pokazao kao izuzetno efikasnu: nasiljem nije samo razbijao proteste već je postepeno sužavao prostor za političko delovanje protivnika. Fašisti, koji su 1919. doživeli izborni debakl, već su 1921. postali parlamentarna snaga, da bi 1924. godine, u uslovima političkog nasilja i zastrašiivanja, osvojili ubedljivu većinu.

Otuda dolazimo do pitanja: imaju li Studenti efikasan odgovor na političko nasilje ukoliko vlast proceni da joj ono može poslužiti za zastrašivanje građana, za smanjivanje masovnih protesta i suzbijanje njegovog političkog efekta? Naročito nakon izbora, ako izborni rezultat bude približan, pa neko eventualno dođe na ideju da se izborna volja građana može prekrajati.

…

I tu je važno podsetiti se još jedne epizode iz Musolinijeve Italije.

Đakomo Mateoti, lider italijanskih socijalista i jedan od najžešćih protivnika fašista, 10. juna 1924. godine krenuo je u parlament sa spisama o korupcionaškoj aferi oko koncesije za eksploataciju nafte Amerikancima. (Nešto slično kao što je kod nas bila prodaja NIS-a Rusima). U aferu su bili umešani ljudi bliski samom vrhu režima, navodno i Musolinijev rođeni brat Arnaldo. Na putu je kidnapovan.

Deset dana pre njegove otmice Mateoti je u italijanskom parlamentu žestoko govorio o izborima od 6. aprila 1924, tvrdeći da su održani uz fašističko nasilje, pretnje i nezakonitosti. Fašistički poslanici su ga tokom govora neprekidno prekidali. Po završetku, okrenuo se svojim partijskim drugovima i doslovno rekao: „Ja sam svoj govor održao. Sada vi pripremite posmrtni govor za mene.“

Ironija je, dabome, strašna: deset dana kasnije, Mateoti je zaista kidnapovan i ubijen. NJegovo ubistvo izazvalo je strahovitu političku krizu. Musolini je bio, činilo se, gotov. Opozicija je imala istorijsku šansu. Nije je iskoristila. NJeni poslanici su napustili parlament i okupili se, po ugledu na stare Rimljane, na brdu Aventin, očekujući da će se nešto desiti… ali nisu uspeli da stvore efikasan politički mehanizam koji bi vlast zaista lišio moći.

Musolini je iskoristio njihovo povlačenje. Trećeg januara 1925. godine, u parlamentu je preuzeo „političku, moralnu i istorijsku“ odgovornost za ono što se događalo i započeo otvoren obračun sa preostalim demokratskim institucijama. Do kraja 1925. Italija je već bila na putu ka otvorenoj diktaturi.

A Mateotija nije ubio neki slučajni kriminalac. Amerigo Dumini, vođa grupe koja ga je otela, bio je veteran fašističkog skvadrizma, čovek sa dugim dosijeom političkog nasilja, koji je potom prešao u Musolinijevu Čeku (Ceka fascista) – neformalni aparat političkog terora.

Zlo je, potom, evoluiralo u gore.

…

I još jedna sličnost: kidnapovanje. Kampanja je počela jednom malom „otmicom među prijateljima“. Reč je o slučaju dr Nestorovića, čiji je nestanak prijavilo rukovodstvo njegove stranke, a zatim je on sam – vidno neuverljivo – demantovao spekulacije o mogućem kidnapovanju od strane režimlija, Rusa ili vanzemaljske inteligencije, bez obzira na bliske kontakte treće vrste kojih je neizostavno bilo.

Neumesno bi bilo slučaj sa kontroverznim doktorom, koji svakako ne pripada onima za koje bi svako stavio ruku da nisu produžena filijala vlasti čija je svrha da kanališe nezadovoljno glasačko telo dela SNS-a, porediti sa Mateotijem ili Stambolićem. Ali kao predizborni inženjering – svakako ga treba posmatrati.

…

I još jedna razlika: Milošević – uoči svog političkog kraja – nije na svojoj strani imao međunarodnu zajednicu. Vučić je, izgleda, ima. Ako izuzmemo ćuške zbog prisluškivanja „Pegazusom“. Zato ostaje pitanje: da li je ovih dana putovao po svetu da bi se borio za srpske interese – ili da bi njima trgovao?

…

Italijanska poslanička većina i opozicija, u maju 2024. godine, su zajedno obeležili stogodišnjicu Mateotijevog poslednjeg govora. Inicijativa da se njegov poslanički sto broj 14 više nikada ne dodeljuje poslaniku potekla je od opozicionog AVS-a, a predsednik Doma Lorenco Fontana je prihvatio predlog. Na stolu je postavljena ploča, a Fontana je objavio da će zauvek ostati prazan u znak sećanja na Mateotija. Na ceremoniji su učestvovali i predstavnici desnice, uključujući premijerku Đorđu Meloni.

Slava, Mateotiju!

Autor je glavni i odgovorni urednik Takovskih novina iz Gornjeg Milanovca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.