Postanimo Danska – Lični stavovi

Volim njene bicikle, kojima se ne ide samo u rekreaciju nego i na posao, gradove prilagođene ljudima i umeće da se funkcionalnost pretvori u estetiku. Čak i čuvena Egg Chair deluje kao da je napravljena za ljude koji su najzad uspeli da organizuju svoj život.

Ali Dansku cenim zbog nečega što nadilazi arhitekturu, dizajn, umetnost, pa čak i njihov čuveni hygge – umeće uživanja u malim stvarima. Danska se već godinama nalazi na samom vrhu svetske liste zemalja sa najnižim nivoom percipirane korupcije. Na Indeksu percepcije korupcije organizacije Transparency International ostvarila je 89 od mogućih 100 poena. To je izuzetan društveni uspeh, možda i veći od svih arhitektonskih čuda kojima se divimo.

Jer lepo je živeti u zemlji u kojoj su gradovi uređeni. Ali je još važnije živeti u zemlji u kojoj su uređeni odnosi između građana i države. Danska nije raj na zemlji i nema društva bez problema. Ipak, njeno iskustvo pokazuje da korupcija nije neizbežna sudbina niti nešto što se mora prihvatiti kao deo nacionalnog karaktera. Moguće je izgraditi društvo u kojem se javni interes štiti, a privilegije ne postaju pravilo.

To je, zapravo, ono što bismo od Danske najviše mogli da naučimo.

A mi? Mi imamo dovoljno, pa i previše, sopstvenih lepota: prirodu, istoriju, kulturu, izuzetne ljude i zemlju koju nije teško voleti. Ono što nam, međutim, nedostaje jeste nešto mnogo temeljnije: sigurnost da živimo u državi koja poštuje naša prava, u kojoj zakon važi za sve i u kojoj korupcija nije cena koju građani plaćaju za sopstvenu nemoć.

Život u uređenoj i nekorumpiranoj državi nije privilegija niti luksuz rezervisan za bogatije i srećnije narode. To je pravo svakog građanina na svetu. Korupcija nije samo novac koji završava u pogrešnim džepovima. Ona je i sistem u kojem protekcija potiskuje stručnost, politička pripadnost postaje važnija od sposobnosti, a javne funkcije i zajednički resursi služe interesima privilegovanih umesto opštem dobru.

Zašto nam je to toliko teško da zamislimo?

Možda zato što takav sistem podrazumeva institucije koje rade svoj posao bez obzira na to ko je na vlasti. Pravosuđe koje je nepristrasno, policiju koja je profesionalna i tužilaštvo koje svoj posao obavlja nezavisno i profesionalno, bez obzira na to kuda istraga vodi. To, naravno, podrazumeva i slobodne medije. Jer kako očekivati da se nepravilnosti otkrivaju ako oni koji na njih ukazuju postaju veći problem od onih koji su ih napravili? Uređena država ne plaši se pitanja svojih građana. Ona na njih odgovara.

Ne tražimo savršeno društvo. Želimo državu u kojoj poštenje nije rizik, odgovornost nije izuzetak, a pravda ne zavisi od toga ko smo i koga poznajemo.

Jer sada, kada je predizborna kampanja u punom jeku, pitanje kakvoj državi težimo dobija i sasvim konkretno značenje. Izbori sami po sebi neće promeniti Srbiju preko noći. Ali mogu biti korak ka budućnosti u kojoj politička pripadnost i lični interesi neće biti važniji od javnog dobra, u kojoj će institucije raditi u interesu građana, a vlast odgovarati za svoje postupke.

Ne moramo da postanemo Danci, a ni Vikinzi. Ne moramo da menjamo svoj jezik, istoriju, običaje ni način života. Ali možemo da zahtevamo da i kod nas postanu normalni – odgovornost, poverenje u institucije i poštovanje pravila. Da sposobnost vredi više od pripadnosti, a javni interes više od privatnih privilegija.

Jer mi već imamo zemlju koju volimo. Vreme je da izgradimo i državu kojoj ćemo moći da verujemo.

Zato, postanimo Danska!

A bicikle ćemo lako.

Autorka je novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.