Oktobarski dani promena – Lični stavovi
Svetski je poznat pojam Oktobarske revolucije (iako je i u to dešavanje prste umešao odnos novog i starog kalendara, tako da se, po ovom vremenu po kome živimo, pomenuta revolucija i pobeda boljševika desila, u stvari, u novembru 1917. godine).
Mnogi u Srbiji bi i danas rado slavili i Lenjina i Staljina, a u škole, umesto veronauke, vratili izučavanje marksizma. Pa ipak, vreme je to koje neumitno teče i svako sećanje nam, u stvari, ostaje samo u pamćenju. Gde mu je i mesto.
Dani do odlučujućih izbora (pošto se politički akteri u Srbiji uvek nekako trude da baš svaku političku utakmicu predstave kao specifično odlučujuću) takođe neumitno teku.
Mnogi su se osvestili i znaju da je vreme za promene. I stvarno, nakon ovih izbora nipošto se ne sme pristati na to da život u Srbiji ostane isti. Mržnja koja se neguje, nasilje koje se umnožava, primitivizam i bahatost na svakom koraku moraju da počnu da uzmiču i što pre završe na društvenim marginama.
Glavni tok društvenog i političkog života u našoj Otadžbini mora da poprimi izgled očišćene reke, a na baruštinu prepunu žabokrečine laži, batina, populizma, neznanja i šibicarskih fora moramo početi da zaboravljamo.
Mnogo je primera koji ukazuju na to da je krajnje vreme za promene odavno nastupilo. Možemo navoditi razne afere kojima smo svedočili i koje su u medijskom prostoru ostajale prekrivene nekim novim, još težim i tužnijim aferama.
Možemo se sećati i tragedija koje su kulminirale smrću 16 građana Srbije pod ruševinama železničke stanice u Novom Sadu. Možemo shvatiti da smo već godinama svedoci devastiranja i politizacije filmskih festivala i nacionalnih institucija kulture, uvođenja cenzure i zabrana književnih promocija, prilagođavanja državnih konkursa podobnima (svedoci smo, naime, i ponovnog uvođenja i uzdizanja pojma političke podobnosti kao merila za uspeh u poslu, za napredovanje, čak i za fizički opstanak).
Možemo posvedočiti da se u Srbiji otvoreno priča o legalizaciji kriminalnih radnji pojedinaca (što mnogi slučajevi povezanosti policije i kriminalnih grupa dokazuju više od priča i ponavljanja javnih tajni).
Danas sam ugledao, naspram Doma Narodne skupštine, ogradu koja, onako zarđala i nabacana, i dalje čuva Pionirski (za mnoge poput mene i dalje Dvorski) park.
Ograda čuva park od prolaznika, igralište od dece, praznu zgradu Predsedništva od neprijatelja koji bi da je osvoje, zgradu Starog dvora, odnosno Skupštine grada, od pristupa građana, održavanja kulturnih i poslovnih manifestacija, koncerata… Dobro je da bar nemamo neke velike medalje koje bi trebalo proslaviti na istorijskom balkonu… Ili imamo, ali balkon, eto, mesecima nije dostupan sportistima.
Tu i takvu ogradu čuva policija. Čak ni neka obećanja da će ograda biti uklonjena kada krene kampanja nisu održana. Još jedan primer da je vreme za promene nastupilo. Potrebno je naučiti održati izgovorenu reč. Potrebno je sećati se obećanja.
Trećeg oktobra svake godine setimo se Zla koje je ubilo četiri oca, četiri sina, četiri mlada duha u atentatu na Ibarskoj magistrali. Prošlo je 27 godina. Njihove porodice znaju kako je živeti bez njih. Srbija žrtve najčešće zaboravlja. Pamte se opšte nacionalne pobede i porazi. Lične tragedije i uspesi ostaju samo najbližima. Da pamte.
Peti oktobar je, tako, datum koji svi pamte. Neki po dobru, neki po padu. Nekako mi se čini da ipak nije tada dovoljno palo. Možda će ove godine jesen doneti neke veće oktobarske padavine. Nisam nikada bio pobornik revolucije koja teče. Verujem da nam je svima potrebniji dobar odvodni sistem. Da ne dođe do poplava. I tu smo tragediju već doživeli.
Autor je predsednik Srpskog pokreta obnove
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
