Odgovor Miši Brkiću: Plata za život nije radikalan zahtev – Lični stavovi

Prvi, i osnovni, je karakterističan ton nipodaštavanja, pa i ad hominem pristup kojem Brkić pribegava kada se bavi neistomišljenicima. Ma koliko to bilo mestimično, ovaj začin u njegovim tekstovima jasno sugeriše da prostora za debatu praktično nema, a funkcija je da čitaocu u startu epitetima “zatruje” drugu stranu, postavi je u kockicu u kojoj njeni argumenti više nisu to – argumenti – već, kako kaže, “naklapanja” i “zapaljiva trućanja”.

Upitno je i vredi li debatovati s nekim ko svoj tekst, u velikoj meri, zasniva na logičkoj grešci poznatoj kao “slamnati protivnik”. Naime, Brkić tekst otvara diskutujući sa tezom koju niko nije izneo.

Međutim, iako u tekstovima Miše Brkića nema ničeg inventivnog, postoji jedan razlog zbog kojeg mu vredi odgovoriti. Brkić je, generalno gledano, glasnogovornik poretka koji živimo. Zato hvatanje u spiralu ustaljenih, bezbroj puta prežvakanih neoliberalnih teza, ne mora biti uzaludni poduhvat, niti puka retorička zabava, jer imate na umu da ne odgovarate isključivo njemu, već se borite za duše šireg kruga ljudi.

Pa neka redovi koji slede imaju dvostruku funkciju – sa jedne strane odgovor Brkiću za iskrivljene navode, a sa druge i odgovor na teze koje smo navikli da slušamo svaki put kada se počne razgovor o nužnosti rasta minimalnih zarada.

Rast minimalnih zarada će uništiti privredu?

Brkić u svom tekstu nikoga ne imenuje, ali je jasno da kada piše o “nekom od centara levičarske (ne)moći nenaklonjenog kapitalizmu i zagovorniku demokratskog socijalizma” misli na Centar za politike emancipacije, organizaciju u kojoj radim kao koordinator programa.

Ono što je zapalo za oko kolumnisti Danasa i ponukalo ga da se lati tastature je naš obračun plate za život. Kao i nekoliko godina unazad i ove je Centar za politike emancipacije objavio kolika bi, prema našim istraživanjima, trebalo da bude zarada koja je dovoljna da podmiri osnovne socijalne i egzistencijalne potrebe radnika i radnica i njihovih porodica. Naša računica kaže – 154.740 dinara. Siguran sam da bi ko god da krene da računa realne mesečne troškove hrane, stanovanja, odevanja, zdravstva, obrazovanja, prevoza, telekomunikacija i minimalnog odmora, došao do slične cifre.

Ipak, Brkić čitaoce navodi na pogrešan trag kada kaže da je naš zahtev da minimalna zarada odmah dosegne ovu cifru, a potom gradi tekst raspravljajući se s argumentom koji niko nije izneo.

Naime, on kaže da bi “95 odsto preduzetnika i biznismena u Srbiji moglo da ugasi biznise i zatvori svoje kompanije” ukoliko bi minimalna zarada porasla do nivoa proračuna plate za život. Kako se došlo do cifre od 95%, teško je reći. Ipak, ako ostavimo po strani činjenicu da niko ne traži taj skok odmah, izneta katastrofična prognoza mora da nas zabrine – ne zbog najavljene apokalipse, već zbog zaključka koji Brkić odbija da izvuče.

Ako plate koje nisu nikakav luksuz, već nešto što bi trebalo da pokrije najosnovnije mesečne troškove ljudi koji rade, prete da sruše celu našu privredu, onda bi glavni zaključak, valjda, trebalo da bude da sa tom i takvom privredom nešto duboko nije u redu.

Proračun plate za život kao putokaz

Imajući to u vidu, naš zahtev nije povećanje minimalne zarade dva i po puta naprečac, dekretom. Sasvim suprotno, razlika između minimalnih zarada i iznosa plate za život upravo pokazuje da nam je potrebna promena razvojne politike. Privredni model kojim se naša država prethodnih decenija vodila nije uspeo da obezbedi adekvatne uslove života i rada za veliku većinu radnika i radnica.

Sa druge strane, ako ne znate gde želite da stignete, nijedan put vas tamo neće odvesti. Zato smo u Deklaraciji o plati za život koju su potpisali sindikati, udruženja i brojni pojedinci, izneli zahtev da se u zvanične statistike, kao i u Zakon o radu, unese mera plate za život, kako bismo mogli da realno sagledamo koliko smo udaljeni od nečega što bi se moglo razumeti kao minimalno dostojanstven život.

Trenutno se u Zakonu o radu minimalna zarada dovodi u vezu sa minimalnom potrošačkom korpom koja je definisana kao “potrošnja domaćinstava koja obezbeđuje održavanje života i radnog kapaciteta članova domaćinstava”. Ovo je, dakle, preživljavanje, a ne dostojanstvo koje je, podsetimo, ustavna kategorija.

Minimalna potrošačka korpa ima još jednu značajnu falinku. Prilikom njenog obračuna ne polazi se od potreba domaćinstva, ma kako bazične one bile, već od mogućnosti potrošnje, i to potrošnje 30% najsiromašnijih domaćinstava u Srbiji što uključuje i, kako se navodi u zvaničnoj metodologiji, staračka, samačka, domaćinstva koja žive od poklona, hrane se u narodnim kuhinjama i sl. Postavljanje tako obračunate potošačke korpe kao nečega što bi trebalo da bude mera zadovoljenja osnovnih potreba ljudi je cinizam i za funkciju ima isključivu legitimizaciju sirotinjskih zarada.

Pošto siromaštvo ne bi trebalo da bude cilj jednog društva, mera adekvatnih zarada mora poći od onoga šta su realne potrebe – obračuna plate za život. Time je slika onoga gde se nalazimo, ali i gde želimo da stignemo, ukoliko nam je dobrobit stanovništva važna, mnogo jasnija.

Niske zarade ni za koga nisu dobre, pa ni za privredu

Na ovom mestu dolazimo do duboke koncepcijske razlike: za Brkića su potrebe ljudi sekundarne u odnosu na potrebe privrede, dok mi smatramo da niko ko radi ne bi smeo da bude siromašan, kao i da potrebe privatnog profita ne mogu biti važnije od egzistencije ljudi koji u stvaranju tog profita učestvuju. Ipak živimo u društvu, a ne u hobsovskom ratu svih protiv sviju – barem još uvek.

U tom smislu, privredni entiteti nisu nikakva izolovana ostrva koja posluju u vakuumu, već u – društvu. Kompanije se masovno oslanjaju na javno finansiranu infrastrukturu, od puteva i energetske mreže, preko pravnog aparata koji štiti ugovore i svojinu, pa sve do zdravstva i obrazovnog sistema koji im obezbeđuje kvalifikovanu radnu snagu.

Na kraju krajeva, kada privreda odbija da radnicima i radnicama isplati platu za život, trošak siromaštva se prevaljuje na leđa tog istog društva. Plaća se zdravljem ljudi koji moraju da rade više poslova, ne mogu da se hrane kvalitetno, iznureni su, a leči ih javni sistem. Plaćaju ga porodice u kojima roditelji nakon posla nemaju fizičkih i psihičkih kapaciteta da se posvete svojoj deci koja se zbog toga teže probijaju kroz sistem obrazovanja. Plaća se socijalnim davanjima, ali i bujanjem sive ekonomije, klijentelizma, iseljavanjem i demografskim pražnjenjem čitavih regija. Plaća se međugeneracijskim prenošenjem siromaštva koje zahvata sve veći broj ljudi, a koje nije puka sudbina, već – struktura.

Uostalom, niske zarade su loše i za samu privredu. Treba imati na umu da trećina zaposlenih u Srbiji prima zaradu nižu od 75.000 dinara mesečno. Kada radnici i radnice zarađuju sirotinjske zarade i njihova kupovna moć je izrazito niska, što direktno slabi i domaću tražnju. Preduzeća ne mogu uspešno da plasiraju svoje proizvode i usluge ukoliko građani nemaju novca da ih kupe. Ovo tvrdi i sama Narodna banka Srbije u svojim izveštajima kada jasno konstatuje da je masa zarada glavni izvor lične potrošnje i predstavlja važan pokretač domaće tražnje.

Brkić na zarade gleda jednodimenzionalno, isključivo kao na trošak. Ali istina je ipak drugačija. Ovde su posebno važne zarade siromašnijih, jer kada siromašniji ljudi dobiju veće zarade oni ih odmah troše na osnovne potrebe i time direktno generišu potražnju za dobrima i uslugama.

Ko je odgovoran za produktivnost?

Na ovom mestu treba analizirati još jednu tezu koju iznosi Brkić. U pitanju je tvrdnja da visina zarada “odražava produktivnost radnika” i da na osnovu “radnog učinka vlasnik preduzeća određuje plate”. I ovde su stvari izvrnute naglavačke. Stvara se kauzalni odnos da su zarade niske jer je niska i produktivnost, a odgovornost za nisku produktivnost se perfidno prebacuje na radnike i radnice, implicitno sugerišući da su trenutno nedovoljno vredni, a moguće i lenji.

Međutim, zvanični podaci Eurostata to demantuju: radnici i radnice u Srbiji kontinuirano se nalaze u samom vrhu po broju radnih sati provedenih na primarnom poslu u Evropi, daleko ispred proseka Evropske unije. Uz to, mnogi su prinuđeni da obavljaju više poslova samo da bi preživeli od meseca do meseca.

Ali i mimo toga, ljudi koji izlaze na tržište rada prihvataju se poslova koji se na njemu nude. A kakvi se poslovi nude u zemlji koja je svoju ekonomsku politiku decenijama unazad zasnivala na privlačenju investicija koje generišu niskokvalifikovana radna mesta? Pa niskoproduktivni. Radnik ili radnica naprosto ne mogu podići produktivnost iznad tehnološkog i organizacionog okvira jedne fabrike kablova ili čarapa, koliko god ulagali u sebe. Iako na proizvodnim trakama ljudi već rade pod pritiskom nenormalnih normi, uz veliki broj prekovremenih radnih sati i konstantno maltretiranje da moraju raditi više i brže, goli fizički napor ne može stvoriti dodatni skok u produktivnosti bez tehnoloških inovacija za koje je zadužen kapital.

Konačno, tehnološki napredak ne menja činjenicu da će uvek postojati poslovi za koje nije potrebna visoka kvalifikacija, a koji su apsolutno nužni za opstanak svakog društva. Radnici gradske čistoće, čistačice u školama ili bolnicama, kasirke, vozači, negovatelji i svi oni esencijalni radnici za koje nam je pandemija pokazala da bez njih ne možemo – ne smeju biti prepušteni siromaštvu i ostavljeni da gladuju samo zato što je „tržište tako reklo”. Njihov rad ima neprocenjivu društvenu vrednost koja se mora reflektovati kroz garantovanu platu za život, jer dostojanstvo ne sme zavisiti od surove tržišne logike.

Zablude slobodnog tržišta

Ali ne, isplata dostojanstvenih zarada od kojih može da se živi za Brkića predstavlja “pokroviteljstvo siromašnim radnicima”, a, kako kaže, „vlasnik biznisa nije u obavezi da bilo kom radniku obezbeđuje dostojanstven život.”

Hajde da se, makar na trenutak, premestimo u njegov registar i primenimo surovu tržišnu logiku do kraja. Ako poslodavac ne može da organizuje posao tako da isplati zaposlene, zar on onda prosto nije izgubio „tržišnu utakmicu”? Ne postoji nijedan razlog zašto bi radnici i radnice svojim siromaštvom plaćali komotan život vlasnika kapitala i svojom patnjom im omogućavali opstanak na tržištu. A to je trenutna situacija: danas su siromašni radnici i radnice, ali i država, odnosno, javni budžet, pokrovitelji privatnih firmi i njihovih profita.

Na kraju krajeva, Brkićeva vera u to da će konkurencija sama po sebi dovesti do rasta zarada počiva na apstraktnim kategorijama i modelima apsolutno slobodnog tržišta koje u praksi ne postoji. Njegov primer u kom jedan poslodavac radniku nudi 390 dinara na sat, pa se odmah pojavi drugi koji nudi 400 kako bi ga privukao, ne dokazuje ništa. Zamišljeni modeli savršenog tržišta imaju malo toga zajedničkog sa realno postojećim tržištem rada.

Šta se dešava tamo gde konkurencije nema? U mestima poput Vladičinog Hana ili Prokuplja, gde radi samo jedna velika fabrika i ljudi nemaju mogućnost da biraju. Oni mogu da rade pod nametnutim uslovima, da se isele ili da umru od gladi. Pa čak i tamo gde ima više fabrika, radnici i radnice svedoče da su uslovi rada praktično isti – i po pitanju zarada, i po pitanju radnog vremena i po pitanju (izrabljivačkog) odnosa menadžmenta prema njima. U ovakvom sistemu, mehanizam tržišnog podizanja plata naprosto ne postoji, a zarade ostaju zakucane duboko ispod nivoa radničke produktivnosti, ali i egzistencijalnih potreba.

Koliko je zaista rasla minimalna zarada

Konceptualne razlike su, dakle, očigledne. Ali problem sa Brkićevim tekstom je i nešto širi. On iznosi dosta tvrdnji bez konteksta, izvora, praćenih tendencioznim tumačenjima, a koji neke čitaoce, koji nemaju priliku ili naviku da ih provere, mogu navesti na pogrešne zaključke.

Brkić piše da je minimalna zarada od 2011. do 2023. godine utrostručena. Ova ocena je malo napumpana, pošto je u datom periodu minimalna cena rada porasla sa 95 na 230 dinara. Ali to je sporedno. Važnije je podsetiti da nominalni rast malo znači, ako ujedno ne raste i količina proizvoda i usluga koje možete da kupite. Ukoliko se pogleda kretanje cena u datom periodu, odnosno, inflacija, rast se sa Brkićevih navodnih 200% svodi na tek oko 40% i to u periodu od 12 godina.

Tako i argument da je “minimalna cena rada po satu porasla od 2002. pa do ove planirane za 2027. godinu čak 18 puta” treba čitaocu da zvuči grandiozno. Ali on je grandiozan samo ako prećutimo da je nominalni rast minimalnih zarada kontinuirano nagrizala inflacija. To nagrizanje je nekad bilo jače, a nekada slabije, ali je bilo konstantno, jer zarade ne rastu u vakuumu.

Još jedan problem sa nominalnim rastom je u tome što nam ne govori puno o početnoj poziciji. Nekada i mnogostruki rast ne uspeva da nadoknadi izrazito nisku početnu poziciju. O tome možda slikovito govori činjenica da je prosečna minimalna zarada u 2025. godini iznosila oko 54.000, dok je prag rizika od siromaštva za jednočlano domaćinstvo bio 45.674 dinara. I uz sav rast prethodnih godina koji Brkiću unosi nemir, minimalna zarada omogućava čoveku da jedva drži glavu iznad vode.

Plata za život je ljudsko pravo

Međutim, nevolja je u tome što minimalna zarada ne treba da podmiri samo potrebe jednog čoveka, već i potrebe njegove ili njene porodice. Brkić ovo tretira kao “zamenu teza”. On tvrdi da, kada govorimo o porodici, treba posmatrati ukupna primanja domaćinstva, navodeći da “većina radnika sa minimalnom platom ne živi sama nego ima bračnog druga koji takođe radi”. Većina i dalje nisu svi, i on ovde prećutkuje domaćinstva s jednom osobom koja radi – samohrane roditelje, ona s bolesnim ili nezaposlenim članovima. U stvari, Brkić implicitno priznaje da jedna minimalna plata ne može da pokrije osnovne potrebe.

Na ovom mestu treba podsetiti da Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija eksplicitno navodi da svako ko radi ima pravo na pravednu i zadovoljavajuću naknadu koja njemu i njegovoj (ili njenoj) porodici obezbeđuje egzistenciju koja odgovara ljudskom dostojanstvu. O tome da minimalne zarade treba da zadovolje osnovne potrebe radnika ili radnica i njihovih porodica govore i standardi Međunarodne organizacije rada, kao i Evropski stub socijalnih prava, a možda najvažnije – i naš, lokalni, Zakon o radu.

Za Brkića, to su sve zamenjene teze, a kako bi potkrepio svoju tvrdnju da je budžet domaćinstava popunjen, Brkić iznosi podatak iz Ankete o potrošnji domaćinstava koji nam kaže da prosečno domaćinstvo u Srbiji prihoduje 109.136 dinara mesečno. Iz njegove vizure ova cifra “odslikava priču o dostojanstvenom životu koji nije tako oštra kako žele da predstave zagovornici drastičnog povećanja minimalne zarade”. Međutim, ono što prećutkuje je podatak da tek polovina prihoda prosečnog domaćistva dolazi iz redovnog radnog odnosa, a gotovo trećina iz penzija. Tek kada uzmemo taj podatak u obzir, dobijamo mnogo jasniju sliku prosečne porodice u Srbiji – prosek ne drže zarade, već kombinacija zarada i penzija.

Ekonomija nije neutralna

Utočište svojih stavova kolumnista Danasa pronalazi u tekstu Njujork Tajmsa iz 1987. godine pod naslovom “Prava minimalna zarada: 0,00$”. Bilo je to vreme kada je neoliberalizam, predvođen Ronaldom Reganom i Margaret Tačer, slavio svoj vrhunac. Ipak, i za to vreme bi bilo pogrešno tvrditi da je ekonomija imala konsenzus, iako neoliberali vole religijski da veruju da je u pitanju egzaktna nauka s vanvremenskim, prirodnim zakonima.

Čak i da ne ulazimo u različite pristupe u okvirima same ekonomske nauke koja nije monolitna, dobro je podsetiti se da je već 1990-ih istraživanje Dejvida Karda i Alana Krugera pokazalo, na realnim podacima a ne na zamišljenim modelima, da rast minimalne zarade ne dovodi do apokaliptičnog gubitka radnih mesta kojim nas decenijama plaše.

Kao ni ekonomska nauka, ni društvo nije monolit. U njemu se prepliću različiti interesi. Naravno da je interes kapitala da smanji troškove proizvodnje, baš kao što je i interes radništva da dobije što veće zarade. To su dve oprečne pozicije, ali sa nejednakom distribucijom moći. Radnici i radnice svakoga dana moraju da izlaze na tržište rada kako bi sebi i svojim porodicama obezbedili hranu i krov nad glavom. Ta strukturna prinuda ih čini ranjivim, često primoranim da rade jako puno za jako malo novca.

Minimalna zarada nam je nužna da bismo postavili granicu eksploataciji ljudi i dobro je dok je imamo, jer bi u suprotnom socijalna slika Srbije bila mnogo gora.

Istovremeno, plata za život nije radikalan zahtev, nego mera osnovnih troškova života. Sve dok je zakonski minimum ispod te mere, i bez jasno postavljenog društvenog cilja da se ka toj meri krećemo, društvo je zvanično odlučilo da rad nije garancija izlaska iz siromaštva – a upravo to treba da promenimo.

Autor je koordinator programa u Centru za politike emancipacije

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.