Kako smo svesno uništili mesnu zajednicu? – Lični stavovi

Bez redovne, izborne i suštinske smene vlasti, u našoj zemlji je nemoguće pokrenuti istinsku borbu protiv kriminala, sistemske korupcije i sveprisutne bahatosti pojedinaca kojima je partijska knjižica postala zamena za Ustav i zakon.

Kada jedna politička oligarhija decenijama monopolizuje sve društvene i ekonomske resurse, mehanizam kontrole i ravnoteže potpuno nestaje.

Iz izostanka realnog straha od smenljivosti na izborima rađa se sistemska bahatost. Ljudi koji vode državu i lokalne samouprave prestaju da osećaju odgovornost prema građanima, a državni aparat – umesto da služi javnom i opštem diskursu i interesu – pretvara se u privatni štit za privilegije odabranih.

Postoji, međutim, jedna duboka, gotovo tragična zakonitost unutar naše političke arene. Dok ste deo sistema i nalazite se na pozicijama moći, lako postajete zarobljenik neprekidne, grozničave borbe za svaki glas.

U toj areni se, nažalost, prečesto gube kompas i kriterijumi. Ne vodi se računa o tome od koga podrška dolazi, sa kim se prave kompromisi i kome se sve progledava kroz prste zarad opstanka na funkciji.

Sistem pojedinca ubaci u mašinu u kojoj brojke i procenti postaju važniji od principa i moralnih skrupula. Sistem koji stvaramo na pozicijama moći postaje zatvor u kojem sutra živimo kao obični građani. Ali prava istina i gorko otrežnjenje dolaze tek kasnije.

Tek kada siđete sa funkcije i kada se nađete u cipelama običnog građanina, sačeka vas realnost koju ste sami, posredno ili neposredno, kokreirali.

Kada kao „običan čovek“ pokušate da rešite najprostiji životni ili administrativni problem, da zaštitite svoje pravo pred šalterom, birokratizovanom institucijom ili sudom, tek tada u punom svetlu shvatite sve manjkavosti, nepravde i trulež sistema u kojem živimo.

Tek tada osetite svu težinu zida bahatosti kada više nemate funkciju da ga preskočite. Ako je zajednička kuća koju smo gradili trula, bivše zasluge nikoga neće spasiti od prokišnjavanja.

Kako uopšte možemo govoriti o jedinstvu naroda na makroplanu kada smo svesno uništili njegovu osnovnu ćeliju – mesnu zajednicu?

U Dragačevu, ali i širom Srbije, imamo apsurdnu situaciju da su mandati savetima mesnih zajednica istekli pre pet godina, a novi izbori se ne raspisuju. Razlog je banalan i ogoljen: mesne zajednice su pretvorene u partijske centrale i poslušne komesarijate.

Umesto da na tom najnižem ličnom nivou biramo ugledne ljude, komšije, prave i čestite domaćine koji najbolje znaju gde treba zakrpiti put ili dovesti vodu, mi imamo nametnute partijske vojnike.

Kada bismo vratili pravo narodu da slobodno bira svoje domaćine u mesnim zajednicama, bez obzira na stranačke diktate i pritiske, tada bismo dobili i istinsko jedinstvo naroda i stvaran napredak.

Kriminal i korupcija ne nastaju u vakuumu; oni bujaju upravo tamo gde nema institucionalnog provetravanja.

Dugotrajan boravak na pozicijama moći prirodno rađa partiokratiju, gde se javna preduzeća i državne ustanove tretiraju kao partijski plen, a ne kao opšte dobro.

Redovna smena vlasti na slobodnim izborima nije puko rotiranje političkih aktera. To je lekoviti institucionalni proces i osnovni uslov bilo kakve odgovornosti. Svaki funkcioner mora biti svestan svoje privremenosti.

Svest o tome da će nakon gubitka vlasti svaka doneta odluka biti predmet preispitivanja – jedini je siguran branik protiv samovlašća.

Narodni pokret Dragačeva zastupa jasan stav da izgradnja jakih, profesionalnih i autonomnih institucija mora početi decentralizacijom i razbijanjem zastrašivanja na lokalu.

Moramo stvoriti društvo u kojem će običan čovek biti zaštićen, a smenljivost vlasti – od saveta mesne zajednice do predsednika države – postati neprikosnoveno političko pravilo, a ne statistički incident. Sve ostalo je samo jeftina simulacija demokratije.

Autor je predsednik Narodnog pokreta Dragačeva

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.